Posle korone i dvogodišnje pauze Rebellion Festival u Blekpulu vratio se u punom svetlu. Okej, prošle godine je organizovana skraćena varijanta sa domaćim imenima u vreme kada se u Britaniju moglo ući samo uz kovid pas, karantin i testove… I ovaj put dosta imena je otpalo sa spiska do početka samog festivala (Bad Religion, Adolescents, Bishops Green PTTB…), uglavnom prekookeanskih, ali se nedostatak desetak od tristotinak imena i nije osetio baš jako. Nekoliko stvari, odnosno bina, nadograđeno je u odnosu na prethodna izdanja festivala. Ubačen je ogroman venue na samoj promenadi koja se nalazi ispod Winter Gardensa nepunih 300 metara i program na toj bini, kapaciteta možda i deset soma, nazvan je R-Fest funkcionisao je kao zaseban festival jer je bilo moguće kupiti ulaznice samo za tu lokaciju s tim da su svi koji su imali četvorodnevni pass za redovan Rebellion ulazili neometano. Koliko god je sama ta bina blizu toliko je ulaz na nju poprilično u tri lepe pa si morao da računaš na minimum 15-20 minuta od recimo izlaska sa nastupa jednog benda u Winter Gardensu do ulaska na R-Fest. Pošto sam većinu imena koja su svirala napolju nekada gledao ili mi nisu bili previše bitni, uglavnom sam pratio program unutra. Napolju su svirali uglavnom, da kažem mekši, matori bendovi ili oni koji nisu baš pank ali su veoma bliski panku poput Undertones, Vapours, Tom Robinson Band, Wedding Present, Stranglers, Peter Hook and the Light… Druga bina koja je pretrpela najveću promenu na bolje je RIS ili Rebellion Introducing Stage na kojoj su prethodnih godina nastupali mali bendovi, debitanti, oni bez zvaničnih izdanja ili koji su tek objavili nešto friško. Ta bina je nekada bila u prostoru veličine dve Crne kuće gde je moglo da se nagura možda tristo ljudi. Tu sam gledao nekada Jaded Eyes, Pizza Tramp, In Evil Hour i mnoge druge bendove koji su u međuvremenu narasli… Ta bina ove godine smeštena je u prostor Arene kapaciteta do soma ljudi i tu se odvijao celodnevni program te je konceptualno do 20 časova bila scena za te male bendove a nakon toga pa sve do keca iza ponoći program nazvan After Dark ugostio je brojna imena u usponu. Treća velika promena desila se na Literary Stage-u koji je smešten u nadograđeni novi konferencijski centar i gde je program bio takav da bi bukvalno bilo najidealnije da si mogao da se zavališ u stolicu i pratiš sva četiri dana intervjue i zanimljive razgovore sa raznim pank imenima. Ali jebi ga, to što su pričali Stinky, Jobbo ili Roi Pearce, koliko god da je bilo zanimljivo ne može mi biti prioritet u odnosu na nastup bilo kog benda. Uspeo sam da odslušam sa ulaznih vrata, jer zbog krkljanca nije moglo da se uđe, deo Stinkyjevog brbljanja kao i svih 40-tak minuta genijalnog Stuarta Pearcea. “Sine, čujem da si električar, ako popraviš peglu moje žene staviću oglas u naredni program za utakmicu.”, rekao je budućnoj zvezdi engleskog fudbala tek priključenoj prvotimcima iz juniorskog pogona njegov tadašnji trener Brian Clough. “Dve nedelje kasnije, program za utakmicu Forest vs Everton, imam šta da vidim, moja slika, broj telefona i oglas za usuge električara…”
Ako bih krenuo da razglabam dan po dan šta je sve bilo zanimljivo, šta sam sve gledao a šta propustio zbog preklapanja ili fudbala, ovaj tekst bi otišao u nedogled… a prvi ne volim na netu da čitam kilometarske tekstove tako da ću probati da sabijem što je više moguće, mada će i ovo da se otegne jer sam za četiri dana odgledao 40-tak koncerata. Prvog dana uglavnom sam se držao glavne festivalske bine gde su sjajne nastupe imali Anti Flag, Bouncing Souls, Skids i Circle Jerks. Sve vreme sala kapaciteta nekih četiri soma bila je puna a atmosfera sjajna. Nisam baš fan Anti Flag-a, ali sam imao prilike da ih gledam par puta. Nema tu promašaja, taj bend je bukvalno mašinerija. Više mi leži Bouncing Souls kod kojeg mi je fascinantno s kakvom lakoćom Greg bukvalno pevuši i izvlači najmelodičnije deonice. Sa Skidsima nema promašaja. Richard Jobson je velemajstor scenskog ponašanja, pevanja i fazona između pesama. Morao bih dobro da mućnem glavom pa da nađem boljeg old school punk frontmena. Meni najznačajnije ime tog prvog dana u Empress Ballroomu bio je jedan od bendova uz koji sam odrastao. Circle Jerks nikada nisam imao prilike da gledam te mi je izuzetno drago što sam ih konačno overio i to u sjajnom izdanju. Prosto neverovatno da Keith Morris, sa dredovima do poda, ima 67 godina. Da mu je i duplo manje treba izgurati 32 pesme, a on ih je spičkao kao od šale. Ostatak benda sve as do asa počev od gitariste Grega Hetsona preko debelog basiste Zandera Schlossa koji je svirao s bendom od 1985. i albuma “Wonderful” kao i u The Weirdos odnosno sa Strummerom, do neverovatnog Joey Castilla za bubnjevima koji nema s kim nije peglao od Wasted Youth i Danziga preko San of Sam do Queen of the Stone Age i Bloodclot. U kompletu spičkaše “Group Sex” i “Wild In The Streets”, kao mladići, što je i masa ispratila i burno pozdravila.
Bend Millie Manders and the Shut Up otvorio je veliku binu napolju i pred ozbiljnom brojkom fanova odsvirao 40-tak minuta tog nekog Sonic Boom Six fazona samo ali mi je bezveze što je pola duvačkih deonica išlo sa matrice. Prošli put kada sam ih gledao bili su u punom sastavu i delovali mnogo ubedljivije. U nekom momentu uhvatio sam i nastup ska punk sastava Fidget and the Twitchers iz Bristola. Devojka za bubnjevima, druga s trubom, plus još jedan duvač… zanimljiva, vesela šestorka koju bih pre uvek gledao nego slušao kod kuće. Ipak, najjači utisak prvog dana ostavio mi je bend Knock Off, trojka iz Londona koju sam redovno promašivao, jer su se poklapali sa nečim meni bitnijim, i čiji je peti album izašao tog dana. O njemu će biti više reči među recenzijama u novom broju fanzina. Prepunili su prostor Casbah kluba u koji staje debelo preko dva soma ljudi, i svi pevaju, a ovi cepaju najmelodičniji mogući Oi!, bukvalno hit za hitom. U današnje vreme kada takvih bendova ima mali milion, uopšte nije lako iskočiti iz proseka a Knock Off upravo jeste. Svaka čast! Dan sam završio u Areni nastupima dva manja benda. Panic Shack je ženska četvorka iz Velsa plus gari za bubnjevima. One šarene, blesave, kroz brojne pesme imaju uigrane pokrete, da ne kažem koreografije. Sviraju na mnogim velikim festivalima i deluju vrlo sigurno i uigrano. Sve u svemu veoma simpatično. Last Hounds je petorka iz Birmingema sa odličnim frontmenom koju žanrovski pre svrstavam na Outbreak Fest nego na Rebellion. Cepaju energičan punk/HC idealan za polusatni festivalski set.
Drugog dana overio sam The Undertones (set lista kao i na Exitu) na otvorenoj bini pred more ljudi (debelo preko pet soma), potom Steve Ignoranta koji je sa bendom izvodio isključivo Crass pesme, pa Newtown Neurotics (ista postava kao onomad na TBP), zatim Crown Court i Blyth Power (bend iz prve polovine 80-ih) u Pavillionu, Sham 69 u krcatoj velikoj sali, Skids na spratu u akustičnoj verziji, te odličan mladi noise rock post HC bend Heavy Lungs iz Bristola. Tri giga koja bih istakao tog dana su Takers and Users, The Take i Ignite. Ove prve sam slučajno zakačio i to zato što sam stigao lapo sata ranije na Neuroticse. U pitanju je četvorka iz Belfasta sa dve gitare čiji me je nastup primorao da propustim sam početak benda zbog kojeg sam došao. Postoje pet, šest godina, gura ih Randale Records i cepaju baš dobar Oi!, punog zvuka, sa odličnim, himničnim refrenima prepunih bekovima. Svaka im čast na nastupu. The Take, u istom prostoru, odvalio je iako žanrovski taj fazon nije baš ono što najradije slušam. Klasičan street punk sa dosta rokenrola. Ko ih nije ispratio, ovaj trio čine iskusne njuške sa istočne američke obale, Will Shepler (AF/Madball) za bubnjevima, Carlos (45 Adapters/Legion 76) sa bas gitarom i glavni gitarista i pevač Scott Roberts koji je nekada bio član Spudmosnetrsa, Bihoazarda, Bloodclota. Nepunih 35 minuta odsvirali su bez greške, zategnuto do perfekcije. Pobednici večeri bez sumnje bili su mi Ignite pre svega zato što sam davno digao ruke od njih a inače sam ih baš voleo i gledao tri puta u vreme kada su bili u zenitu (pre 2001). Onaj poslednji album koji su izbacili pre pet, šest godina bio je prebudžen, metaliziran, previše mainstream, jednostavno nije mi čučnuo… Uglavnom, Zolija više nema a momak koji je uleteo umesto njega nikada nije bio pevač, već gitarista metal benda Holy Grail. Tu vest sam ispratio posle korone ali me nešto nije zainteresovala. Svirku sam pogledao više iz znatiželje i mogu da kažem da sam pao na dupe. Naklon do poda! Pod jedan njemu, pevaču, jer nije ni malo lako naslediti jedan od najoriginalnijih i najboljih vokala u melodičnom HC-u kakav je bio Zolijev. Ovaj momak je to sve tako dobro odradio plus je na odličan glas dodao neverovatan scenski nastup i zaslužio sve pohvale. Kolika količina pozitivne energije – svaka čast prvo njemu pa onda i ostatku benda. Na “Embrace” su Brett i on sišli u masu i odatle je izveli dok je oko njih vitlao circle pit. 40 minuta svirke završili su pesmom “Veteran”.
Subotu sam proveo u Telfordu gde sam sa drugarima ispratio Chorley u prvom kolu severne konferencije (šesta liga) ali sam uspeo da se vratim na sam kraj, odnosno tri poslednja benda, Cockney Rejects, Cock Sparrer i The Chisel. Cockney i Sparreri su dva benda koje sam gledao najviše puta od svih koje volim (prve 11 druge 13) ali mi je svaki njihov koncert izuzetno drag i radujem mu se kao da mi je prvi put. Rejectsi naredne godine najavljuju oproštaj te preporučujem svakom ko bude imao prilike da ih negde zakači bar još jednom. O nastupu Sparrera ne znam šta više da pričam… slobodno Rebellion festival može da se nazove “Cock Sparrer i gosti” jer nijedan drugi bend ne prati takva histerija u publici. Imam osećaj da sus vi došli zbog njih. Horsko pevanje je sve vreme, standardan set na početku pa je potom srednji deo liste bio malo prošaran sa “Gonna Be Alright”, “Though Guys”, “AU”, “Nothing Like You” i onda opet furiozan završetak sa standardnih 6-7 Sparrer klasika. Kako odsviraše “We’re Coming Back” tako sam zapalio u Arenu i nabio se uz samu ogradu da bih ispratio The Chisel, relativno novo ime u kojem je glavni lik gitarista Charlie, poznata njuška iz brojnih londonskih HC/punk bendova od Arms Race i Violent Reaction preko Crown Court do Chubby and the Gang. Njihov debi album “Retaliation” jedna je od najboljih ploča koja se pojavila prošle godine, a pevač koji ranije nije bio u nekom poznatijem bendu, izgleda kao da je član Blitza iz 1982, dao je domaći scenskim nastupom. Za bubnjevima je lik koji je pratio Charliea u par bendova (Crown Court, Violent Reaction) dok su basista i drugi gitaroš svirali uglavnom u manje poznatim sastavima. Nadam se iskreno da će The Chisel istrajati, odnosno da Charlie neće razjebati i to u jeku popularnosti. Genijalna mešavina dobrog Oi!-a i ranog HC-a, kao da smiksaš najbolji mogući Cockney Rejects sa Minor Threat, sve i jedna stvar direkt u glavu. Krenuli su nastup redosledom kako su pesme poslagane na albumu, posle su ih malo izmešali i u nekih 35 minuta izveli 14 komada bez greške. Punog srca zapalio sam na spavanje.
Poslednjeg dana uživao sam u priči Stuarta Pearcea kao i uz nastupe Ruts DC i genijalne Stiff Little Fingers i poprilično se skenjao se tokom svirke Cro-Magsa, benda koji mi je baš značio u životu ali koji je cirkusant HF uspeo da sroza maksimalno. Za 40 minuta više je pričao nego svirao, udarao na suvu patetiku, širio šal Ukrajine, plakao nad sudbinom bubnjara koji je jedva preživeo neki srčani napad… iako to što je odsvirano zvuči kako treba, neka, hvala lepo, dosta je bilo.
Zanimljiv bend bio je lokalni trio Death Trails koji cepa dobar punk rock sa ženskim vokalom. Da ne znam odakle su rekao bih da su Ameri. Oni su svirali već u lapo 1, a nakon njih odgledao sam nekoliko ozbiljnih, stvarno, amerskih imena i zaključio da kod Amera nema promašaja. Može nešto da ti se svidi ili ne, da ti više ili manje leži ali to sve tako dobro uživo zvuči da nema greške. Ultra Sect je odličan Oi! bend koji je nedavno izbacio novo izdanje. Odsvirali su desetak pesama, sve i jedna je da stisneš pesnicu i pravac u prve redove, hit do hita. Crime Time iz Vašingtona svirao je u Areni. Prljavo, žestoko, brzo, mešavina garažnog rokenrola i HC-a sa crust punkom. Vačpe je fin sajko dok su ostala trojica članova kao da su stigli sa koncerta Exploiteda polovinom 80-ih. Nakon njih vratio sam se u Pavillion na Patriot, Oi! bend iz 90-ih iz Severne Karoline, koje su mnogi onomad zbog imena etiketirali kao desničare što je totalna debilana. Petorka sa smešnjikavim debeljucom pevačem odradila je svojih 35 minuta bez greške. Melodično, himnično uz finu podršku publike. U istom prostoru posle njih gledao sam i The Drowns iz Sijetla koji znam samo sa Pirate Press kompilacija. Za njih su u poslednjih četiri, pet godina, koliko postoje, objavili pet, šest singlova i jedan album, a imaju i samizdat album iz 2018. Pokidaše bukvalno! Toliko je dinamično a hitično da ulazi na prvo slušanje u uvo. Ćelavi gitarista i basista se smenjuju na vokalima, prvom je rapaviji, drugom melodičiniji, ne preterana doza rokenrola, sve đuture dobar street punk. I to bi bilo to… Nadam se da će za sledeću godinu ekipa organizatora samo malo poraditi da popravi zvuk u Areni i Casbahu, sve ostalo bilo je za desetku. Umesto zaključka samo ću reći da sam bukirao isti smeštaj i za naredni avgust i tu stavljam tačku.
