Crtež Ljubomira Babića trebalo je da se nađe na naslovnici prethodnog broja, ali je Docin rad stigao pre njegovog pa smo se dogovorili da ga sačuvamo za naredni, odnosno ovaj broj. Oduvek sam voleo njegov fazon crtanja. Sve i jednom pankerskom plakatu, omotu, nalepnici, majici koje je uradio iskreno sam se oduševljavao, a ima ih i te kako. Ljubu znate, siguran sam, muva se po sceni već četvrt veka, znate ga i kao basistu, nekada Red Uniona, danas Vršnjačkog nasilja.
Kada i kako si došao u dodir sa pankom?
Ljuba: Početkom 90-ih, kada je u Novom Sadu valjda svako imao stariju sestru, burazera ili komšiju/komšinicu koji su bili pankeri. U mom slučaju najpre preko društva moje starije sestre, prvo čuješ za nekakve Exploited, KUD Idijote, The Clash. Negde u šestom – sedmom razredu sam sa ekipom iz moje generacije (tojest Daškom) već uveliko pravio fanzine, šarali smo neke DIY majice i bedževe, planirali da jednog dana imamo bendove itd. Prvi bend, koji nikad nije imao probu niti je iko u njemu išta znao da svira, nam se zvao Proleterska brigada.
Pretpostavljam da je crtanje došlo znatno pre. Šta bi rekao za sebe, da si panker koji voli da crta ili umetnik koji voli pank?
Ljuba: Pankerluk jeste došao desetak godina kasnije, pošto crtam otkako sam prohodao, ali su mi u međuvremenu te dve stvari postale nerazmrsivo međusobno povezane i jednako prirasle srcu. Kao da si me pitao da li u pivu više volim ječam, hmelj ili mehuriće.
Kao umetniku, koji tip omota i generalno vizualnog identiteta nekog benda najviše voliš i da li bi mogao da izdvojiš par izdanja na kojima te je sam izgled omota oduvao?
Ljuba: Budući da sam odrastao 90-ih uz nasnimljene kasete i narezane diskove, za brdo albuma, uključujući i neke koje obožavam, godinama nisam imao pojma kako izgledaju. Meni lično su najefektniji omoti sa dobrom fotkom sa koje nas bend nadrkano gleda, tipa prvi Ramones, ili samo kul fotka, ne mora bend biti na njoj, ili neki dojaja kolaž, à la Winston Smith. Zvučaće paradoksalno, uzimajući u obzir čime se bavim, ali nema mnogo nacrtanih i naslikanih omota albuma od kojih sam pao na dupe od oduševljenja. Recimo da su mi The Damned – Phantasmagoria i Swingin Utters – Five Lesson Learned skoro pa savršen spoj onoga što vidiš na omotu i onog što čuješ na ploči.
Koji ti je lični hajlajt kao muzičara, obzirom da si svirao u Red Union a sada si član Vršnjačkog nasilja, a koji kao likovnog umetnika?
Ljuba: Što se tiče Red Uniona, od izdanja mi je najdraži drugi album, Black Box Recorder, od koncerata svirke sa The Queers, Guitar Gangsters, Street Dogs, već pominjanim Swingin’ Utters, i sve turneje uzduž i popreko Evrope. Sa Vršnjačkim nasiljem tek očekujem hajlajtove, pošto smo relativno mlad bend (po stažu, ne po godinama), imamo tek dva dema, koja su zapravo jedan demo, i jako dobre majice (ja ih radio)!
Ne znam šta bih izdvojio kao likovnjačko-umetnički hajlajt. Radio sam i radim jako puno različitih stvari, od crtanja za dečije slikovnice, udžbenike, lektire, preko ilustracija za muške časopise, stripova, dizajna majica, plakata, omota, do arta za kompjuterske igre. U svim tim oblastima sam uradio brdo kako stvari na koje sam jako ponosan, tako i onih na koje baš i nisam.
Tri najdraža koncerta koje si gledao, koje si svirao i za koje si crtao plakat?
Ljuba: Recimo Dropkick Murphys u Budimpešti 2001, kad su po mom mišljenju bili na kreativnom vrhuncu i još nisu skroz skliznuli u narodnjaštvo, Hivesi na Exitu, The Damned oba puta u Novom Sadu, Newtown Neuroticsi 2017 na To Be Punku, pa The Living End par dana kasnije u Berlinu (to je više od tri, ali jebiga, ovakva pitanja su uvek zajebana). Za koncerte koje sam svirao sam već manje-više rekao, od dizajna kvazi-sovjetski plakat za turneju Red Uniona 2008, plakat za svirku RU sa Pasima, par plakata za Ulice protiv fašizma…
Tekst objavljen u Out Of The Darkness #11
