Kako sam provela najvreliji vikend u godini iliti SAWA je strava!
Za početak, jedna dobra vest – ako nam nečega ne manjka na postjugoslovenskom prostoru, to su letnji festivali, raznih vrsta, veliki, mali, komercijalni, DYI, etablirani, poznati i nepoznati, na salašima, morima, rekama, jezerima i u šumi. Neki su muzički miš-maš, a neki žanrovski usmereni. Svega ima, sem vremena, da se stigne baš na svaku željenu destinaciju. Dakle, pred leto, dileme su tu, kuda poći, gde stići, pored čega proći. Što se mene tiče, punk/HC festival Sick as we are – SAWA, svake je godine prioritet. Nekad stignem, nekad ne, a ove godine sve se dešavalo u skladu sa planom pa sam u Županju, najvrelijeg vikenda ove godine, 22. i 23. jula, iz Novog Sada sa Dragom (u narodu poznatijem kao Zavišom, prim.aut.) (po)stigla da sam tamo baš na vreme. Da propustim samo jedan bend.
Volim manje DIY festivale. Razlozi su brojni, a najvažnije je što dolaskom ne činiš dobro samo sebi već podržiš te ljude koji organizuju festival (najčešće uz maksimalan entuzijazam i minimalne finansije i ljudstvo), a onda i nezavisnu muzičku scenu i lokalnu zajednicu.
SAWA je rečnička odrednica za žanrovski usmeren, nepretenciozan, dobro & pažljivo organizovan, DIY festival. Trud i pažnja organizatora vide se na svakom koraku. Od momenta kad te na nekom nadvožnjaku u Županji pozdravi baner s porukom “WELCOME SICKERS”, preko putokaza koji su posađeni pored raskrsnica i jasno usmeravaju posetioce kojim putem treba da se kreću, do festivalske zone koja je ove godine pored standardne postavke – bina, merch, šankovi za iće i piće, obuhvatala i neke dodatne sadržaje. Našla se tu galerija na otvorenom, na kojoj su štipaljkama bile okačene stotine fotografija sa prethodnih izdanja festivala, potom mala chill zona, na kojoj si mogao da odmoriš ležeći ili sedeći na balama od slame, starim gumama i paletama, do izloženih plakata koji su bili vizuelna lična karta festivala, kroz sva njegova izdanja.
SAWA fest su napravili lokalci, iz zajednice za zajednicu, i to beskrajno poštujem. Vjeko Vištica, bivši pevač županjskog HC benda Proslov jedan je od onih koji su tu od samog početka postojanja festivala. Zamolila sam ga da sa mnom podeli insajderske informacije o kontekstu u kom se SAWA evo već 12. put održava.
„Mi sve ove godine želimo da pravimo festival na kakav mi sami želimo da dođemo. Svi ljudi koji su tu su lokalna ekipa iz Županje. Ima ljudi iz Kumrovca, ima i iz Osijeka, ali core ekipa je iz Županje“, kaže on. A ta core ekipa je njih petoro, šestoro. I svako ko je bio može da posvedoči da su majstorski uradili posao, i to, kako Vjeko kaže za samo sedam dana.
„Ove godine imali smo manje volontera nego ikad, oko dvadesetak, a nas nekoliko koji smo tu full time, uradili smo sve sami, sve DIY, sve sem šatora, je u našim rukama“.
SAWA se i ove godine rasprostrla uz reku Savu, na Polojima, na obodu Županje. Besplatan kamp, besplatan parking, besplatan zalazak i izlazak sunca, besplatni komarci, besplatno kupanje. I ovo nisu jedini festivalski sadržaji koji su besplatni, šta više, sve sem onoga što ćete popiti i pojesti je besplatno, a to što potrošitem i/ili donirate znate da ide direktno festivalu.
Napomenuću da za potpun ugođaj valja biti u kampu, koji je postavljen u festivalskoj zoni, pa ne garantuje neki čvrst san, ali garantuje zanimljiv komšiluk i 24/7 festivalski vajb. Znam. Bila, kampovala. Ovog puta smo bili u iznajmljenom stanu u Županji, i ako ni zbog čega, a ono zbog nesnosne vreline, drago mi je što sam poslušala Dragu. Ali i dalje mislim da nije to sasvim to. Kao što cela ekskurzija na SAWU nije kompletna ako nekad u ta dva dana ne svratiš do kafane/kluba Okac ili ne odeš na bazene u obližnje Orašje, u BiH.
Pitala sam Vjeku šta je najkomplikovanije u organizaciji. Kaže: struja. „Svake godine imamo problema sa dovođenjem struje. Sve ono što grad treba da odradi, čak i ako je već sve isto dvanaest godina, ne dešava se. I ove godine imamo problema sa strujom, pustili su nam struju kao da je kuća, a nama treba sve ovo. Drugi najveći problem je manjak ljudi, jer ljudi rade, nisu tu i oni koji su bili sa nama prije, ili nemaju vremena ili su van države, problem je što nemamo ljude koji mogu biti konstantno aktivni“, kaže on.
Ipak ti ljudi uspeli su da za dva dana dovedu 18 bendova, od kojekude. Dva HC benda iz Graca – Caloris Impact i The Snub, a onda i somborski Pestarzt, pa powerviolence/noise/grind trojac iz SAD-a Family Vacation, a meni je poseban gušt bio da čujem zagrebački AK-47. Moj favorit je i riječki Bible Thrower, sa svojom mešavinom hardcore-a i crust-a. Ona Snop su u Županju stigli iz Lidsa, UK, a kako mi je objašnjeno, to što sam čula je grindcore/hardcore/powerviolence. Do tog momenta već sam se dovoljno i naslušala i napričala, pa mi je sve je postalo samo maglovita buka pred polazak kući. Biće da nisam za powerviolence, kao ni za after, koga je bilo, i kaže ekipa da je bilo beskrajno zabavno uz DJ Atliju, no ja sam ga propustila.
U subotu smo, omamljeni vrućinom od 44 stepena Celzijusa stigli na maraton od 11 bendova. I sreli ekipu iz kampa, rumene od sunca, vrtoglave od toplote i, kako bih rekla – dodatnih festivalskih elemenata. Neka nova ideja je bila da ove godine na drugoj lokaciji bude matine svirka, ranije tokom dana, ali su zbog vrućine organizatori odlučili da ipak sve spoje. No, ekipa iz vokalno-instrumentalnog sastava Ukleti dukat odolevala je vrućini u narodnim nošnjama u koje su nekako uklopili mračnjaštvo, slavonsku pesmu i tamburice, a onda posle njih nastupili su drum’n’bass grindcore crust Crustalno Jasno iz Mostara. Nakon njih, odslušali smo kraljevački pank bend Sedativ i predstavnike Panonske unije – Smrt razuma. Ovi bendovi trebali su da nastupe u sklopu matineje koja se nije desila.
Što se ostalih tiče, krajnje lični overview izgleda ovako: Slimboy iz Bazela je simpa, melodični pop punk bend, rekla bih onako kao Rise Against za siromašne. Kalifornijski punk bend Love Equals Death je ogromna preporuka, kao i italijanski hc bend My Own Voice. Poslušali smo i Laff Box, nemački bend koji sa sobom nosi mešavinu noisa i punka, a istinski sam uživala u nastupu zagrebačkog Sentence i novosadske Oi! ekipe iz Vršnjačkog nasilja. SAWA Fest je nastupom zatvorila Vipera, ali dok su svirali više sam pričala okolo no što sam se na svirku fokusirala, pa nema smisla da komentarišem.
Zvuk je sve vreme bio sasvim solidan, atmosfera na bini očekivano energična, kao i u publici. Vjeko kaže da su tokom godina imali napetih situacija, ali ništa što ne može da se reši.
„Pijani ljudi. Ima i lokalaca koji su malo drugačije orijetirani i imaju problema sa nečim imaginarnim od prije sto godina, ali baš da smo imali veliki problem, nismo. Nije nikad ništa eskaliralo, uvijek je sve bilo pod kontrolom i uvijek je cijela ekipa reagirala. Ako se desi bilo kakva napeta situacija, rešava se odmah“, kaže Vjeko.
Pošto je 12. izdanje festivala, zanimalo me kako lokalno stanovništvo gleda na festival sad, a kako je bilo ranije, i ima li tu nekih promena.
„U početku je bilo komentara kao i uvijek. Kreteni, narkomani se skupljaju. Nikad nismo imali nikave direktne napade na nas, nego su to priče po selu. Ko su oni, šta su oni, kakvi su to divljaci, kakva je to glasna muzika. Ali nakon par godina čini mi se da se promjenilo. Nisam ni ja zadnje tri godine u Hrvatskoj, ali ipak se čini da su se malo ljudi promjenili, skontali su da to nešto donosi gradu, da tu dođe ljudi, dobiju posla svi, svaka birtija je puna, ljudi vide grad, vrate se, pričaju o njemu. Neko dođe sa strane pa mislim da su shvatili šta se dešava. Možete vidjeti da je ovde hrpa lokalaca. A ima i onih kojima su skroz zadrti i niko i ništa im neće promeniti mišljenje“, kaže Vjeko.
Kao i u svi manjim sredinama, tako i u Županji, mladih je sve manje. Vjeko kaže da aktivne mlađe ekipe nema, nema onih koji pokušavaju raditi nešto na promeni društva.
„Ima HC/alternativne ekipe koja sluša drugačiju muziku ali nisu posebno brojni, ne svira se, ima samo jedan bend trenutno u Županji – Dying East i to je uglavnom ekipa iz Proslova. Ja sam otišao u Nizozemsku, oni su htjeli napraviti nešto drugo pa je ispalo to. Izgubili smo MKC pa sad nemamo prostor gdje bi se radile svirke i gdje bi mlada osoba došla i vidjela tako nešto. Sem Okca, koji je kafić i okupljalište, u Županji tokom godine nema ništa“, objašnjava Vjeko.
No, tu je SAWA fest i nadam se da će ga biti i ubuduće. Inače, kao suvenir, pored svih ovih svirki, novootkrivenih bendova i partija razgovora sa dragim ljudima, preporučujem da kući ponesete odlično SAWA pivo. Dobro dođe koji dan kasnije uz sabiranje utisaka. Šta znam, meni je SAWA strava, jer se vratim kući sa osećajem da je svet prihvatljivo i podnošljivo mesto za život, ako ga delim sa ovim ljudima.
Jovana Zdjelarević
Out of the darkness #13, 12/2022
