Sećam se prvog To Be Punk-a, onog u letnjem bioskopu, kada je gostovao Peter and the Test Tube Babies kojem je to bio peti nastup u Srbiji i treći u Novom Sadu. Tokom godina na ovom festivalu ređala su se brojna imena, bendovi koje smo slušali sa kaseta i čije se ploče nalaze na policma kao neizostavni deo kolekcije. Festival je između ostalih ugostio Cock Sparrer, Cockney Rejects, GBH, Vibrators, Newtown Neurotics, Stupids, Spermbirds, The Works, ali i Vitamin X, Night Fever, Guitar Gangsters, Youth Avoiders, The Crack i stotine drugih poznatih i onih malo manje poznatih bendova koji su se zapljunuli u Novom Sadu. Posle prvog izdanja festival se seli u Kinesku četvrt Novog Sada a od 2010. godine je u SKCNS Fabrici. Zbog renoviranja objekta 2019. održan je u hali Novosadskog sajma a bilo je i ono vandredno online izdanje za vreme korone nakon čega se To Be Punk vratio na standardnu adresu u Bulevaru despota Stefana 5.
Ako me sećanje ne vara, od tog prvog, 2008. godine pa do 2014. propustio sam ga samo jedanput. U tom periodu smatrao sam da je To Be Punk nešto što se ne propušta bez obzira na line up. Onda me je život odveo na drugu stranu, pa je festival jednostavno ispao iz mog kalendara iako je nastavio da gura, dovodeći jaka imena. Bilo je tu dosta bendova za kojima i mnogo veći festivali u Evropi vode borbu da ih dovedu.
Ove godine obreo sam se sasvim slučajno u Fabrici. Naime, organizator je samo dva dana pred festival bio kod mene u poseti u Beču kada se pojavila opcija da sa drugarima iz Kettenhunda skoknem do Novog sada, a da bukvalno dupetom ne mrdnem (pokupili me ljudi ispred zgrade). Jedina loša stvar bila je ta što su oni žurili nazad pa sam propustio drugi dan festivala. No, kako ću The Chisel videti sledećeg vikenda u Holandiji tako mi je i ta opcija bila skroz okej.
Oko deset ujutru krećemo na put, nas petorica u kombiju. Uz kratke pauze na pumpama i zadržavanje na Kelebiji nepun minut, stižemo u Fabriku oko 17 časova. Cela ekipa oko festa nas je dočekala kao bogove. Verujte mi, živim preko, znam dobro kako bendovi prolaze na festivalima. Bude to uglavnom okej, ali ne svuda i defitnivno ne na tom nivou. Kettenhund nije prvi bend koji mi je prijavio da su retko gde imali uslove kakve su im organizatori To Be Punk-a omogućili. U vremenima u kojima nas i dalje bije glas da smo barabe i pre svega beda to je i te kako lepo čuti.
Cunjam po klubu, viđam ljude koje nisam video skoro deceniju i zauzimam, standardnu poziciju, desno od bine čekajući početak. Neven sam ispratio od samog nastanka. Nikad ih nisam gledao jer nije bilo prilike. Ovo mi je bio prvi live susret sa njima. Nakon odgledanog seta mogu da kažem – možeš da ih voliš ili ne, da ti je njihova muzika ovakva ili onakva, ali je sjajno videti mlade momke koji su tako predani u onome što rade i kako to što sviraju zvuči kao pod konac. Kuzmanovog bratanca gledam prvi put u životu za bubnjevima i ako ovako nastavi prešišaće strica vrlo brzo. Odsvirali su set od pola sata, smenjivale su se pesme sa kompilacije koja je išla uz prošli broj Out of the Darkness fanzina sa nekoliko novih. Bend ima svoju publiku, animirao je masu klinaca i to je najbintije. Očekivano, najbolja atmofsera je bila na pesmi „Ostajem pozitivan“. Počeli su na vreme, otprašili kako treba i prepustili binu Bečlijama.
Keettenhund, pomenuh već, to su mi drugari, pratim od samog početka, i nekako sam uvek nakon njihovog certa zbunjen jer jednostavno ne kapiram ceo fazon. Gitarista mi kaže da mu se moja reakcija baš sviđa. Imao sam osećaj da ih je dosta ljudi gledalo zabezeknuto. Nadam se da je to iznenađenje prevagnulo ka pozitivnom mišljenju o bendu. Cimaju se oni oko svega poprilično, ovo im je bio drugi nastup u Novom Sadu. Definitivno im je ostao u lepom sećanju. Bravo!
Nakon njih izlazi bend iz Barcelone, Bait koji je prošle godine dobro sabio na Monte Paradisu. Iako su mi bili jedni od boljih to veče malo su kasnili jer su čekali opremu koja do početka njihovog nastupa još uvek nije stigla. Kako čujem pošto su doputovali bez instrumenata unapred su se dogovorili sa momcima iz Crippled Fox da im pozajme gitare za nastup, ali su se ovi duže zadržali na granici pa su kasnili. Ipak brzinski su im se našli pri ruci i Neven i Kettenhund te je problem bio rešen. Dok su svirali imali su odličnu podršku, primetio sam da se pojavilo dosta ljudi koji su ih gledali u Puli prošle godine. Oni navežbani, deluju baš zategnuto, ali sam se borio da razaznam samu svirku jer mi je zvuk na njima bio najlošiji tokom cele večeri. Kada sam se pomerio do miksete skontao sam da mi je falilo još gitare, nekako mi je bila baš tiha. Ne znam pesme jer ih nisam ranije slušao pa mi je i sam utisak bio nekako slab, ali je činjenica da ih ljudi gotive i da su ih fino ispratili.
Mađarski Crippled Fox je bukvalno iz vozila izašao na binu. To je bend koji postoji 15 godina i vrlo je aktivan. Skontao sam ih preko holandskog Shining sa kojim deli 7”, međutim nikad ih nisam gledao niti pomnije pratio šta rade. Pojavljuju se na sceni sa bandanama oko glava i kreću sa svirkom. Ha, dobro je. Mene je ovo sve jako podsetilo na rani period Suicidal Tendencies, ili What Happens Next, možda i na neki powerviolence. Zanimljivo skroz. Zvuk ih je poslužio a ni podrška publike nije izostala. Zapravo ni jedan bend nije imao onu standardnu rupu ispred bine, što je za svaku pohvalu. Bravo!
Nakon njih nastupa bend oko kojeg je, čini mi se, i vladalo najveće interesovanje. Heihaizi iz Zagreba nastao je od članova Eke Buba i mogu slobodno reći da recept ne menjaju. Snimanje, sviranje, sviranje, sviranje. Upravo su se vratili sa turneje od čak mesec i po dana tokom koje su prošpartali Evropu uzduž i popreko. Mislim da je ovo trenutno ubedljivo najaktivniji bend sa Balkana. Ne znam kako im ne prekurči da toliko provode vremena u kombiju. Svaka im čast! No, ispred bine je bilo krcato. Ekipa iz Zagreba sa kojom su došli, pojačana domaćom publikom naparvila je haos. Tokom celog nastupa ljudi su se pošteno lomili.
Veče zatvaraju Raw Power koji prvi put gledam i koji i jeste bio i jedan od glavnih razlog da zapucam na fest. Kad sam čuo da definitivno dolaze pokušavao sam da dobijem info vredi li ih gledati od ljudi koji su aktivni na sceni i redovno idu po koncertima i festivalima i u inostranstvu, ali niko iz mog okruženja nije ih gledao. Postava u kojoj je već duže vreme od originalnih članova samo pevač Mauro, sabila je preko 30 pesama u 45 minuta muzike. Odsvirali su dosta hitova i svirka je bila odlična. Zvuk možda nije bio najbolji ali mi je bilo drago da čujem klasike poput: “Police Police”, “Start a Fight”, “Fuck Authority”, “Joe’s the Best”, “Raw Power”, “You’re the Victim”, “State Oppression”… Bend je bio na visini zadatka, sve je zvučalo odlično jedino mi je vokal dobrim delom svirke bio tih te sam imao osećaj da se Mauro borio da uhvati ritam. Podrška publike je bila nekako slabija nego na prethodnom bendu ali kapiram i da mlađa publika nabijena u prve redove možda ove legende nije ni zakačila, što je sasvim OK, ko će sve pohvatati!?
Prvo veče festivala je tako privodeno kraju. Ujutru se pakujemo i krećemo nazad. Mogu samo da dodam i ovo, napustio sam Novi Sad, u kojem nisam bio punih devet godina, pun pozitivnih utisaka.
