„Odabrala sam da postanem učiteljica zato što želim da doprinesem promenama, želim da utičem na decu – da budu glas za sve, da budu saosećajna, da se upuste u stvari koje će promeniti svet i da budu zaštitnici društvene pravde. To je veliki deo onoga što radim kao učiteljica, pomažem im da shvate šta je njima bitno i kako da naprave promenu.“
Ovaj intervju uradila sam iz sopstvenog oduševljena i želje da naši spontani razgovori ostanu negde zabeleženi. Ket i ekipu iz benda Faim upoznala sam na Srpskoj Umea-i (13. jul ove godine), a druženje smo nastavili u Würzburgu nedelju dana kasnije tokom kojeg smo se svi veoma zbližili.
Da li si prvi put u Evropi?
Kat: Ovo mi je treća ili četvrta poseta Evropi, ali nisam ranije bila u gradovima koje smo posetili u toku ove turneje. Kao bendu Faim, da, ovo nam je prva evropska turneja.
Koja je, po tebi, najveća kulturološka razlika između Evrope i Amerike, bilo da se tiče scene ili ne?
Kat: Mislim da je najveći šok koliko američka hardkor scena nije politički svesna i aktivna, u poređenju sa Evropom. Gde god smo bili vode se razgovori o tome šta se dešava na političkoj sceni, kako se otarasiti eksremne desnice. Mislim da su ljudi u Americi vrlo samoživi, samozadovoljni i ravnodušni pa baš i ne pričaju o tome… mislim pričaju, ali zapravo ne. To nije više bitan deo hardcore scene, u jednom periodu jeste bio, ali trenutno nije.
Sada kada si neko vreme provela u Evropi, da li imaš osećaj da se razlikuju pogledi na žene u hardcore-u?
Kat: Znaš… nisam sigurna. Želim da kažem ne, jer ljudi koji su bili na našim svirkama bili su veoma pozitivni, i svirali smo sa par bendova u Milanu koji imaju ženske članove, tako da scena deluje otvoreno i prihvata nas. Nisam videla toliko devojaka koliko sada viđam u SAD-u. U mojim razgovorima sa ljudima niko nije gledao sa visine na žene u hardcore-u. Par ljudi mi je, ipak, sinoć reklo „strava je videti devojku na bini“, tako da mislim da nije toliko uobičajeno kao što je u SAD-u sada.
Misliš da je na američkoj HC sceni prisutno više žena?
Kat: Mislim da se vidi veliki porast u tome u poslednjih par godina, prvenstveno zato što je bilo dosta razotkrivanja seksualnih predatora i opasnih muškaraca na sceni, što je uticalo na to da se žene osećaju slobodnije da učestvuju u aktivnijim ulogama od običnih posmatrača. Vidim veliki preokret u SAD-u, u poređenju sa tim kako sam se ja osećala pre 15-20 godina na sceni.
Šta je tebe privuklo HC-u i tome da postaneš vokal hardcore benda?
Kat: Počela sam kao punk klinka, mlada, i jednostavno mi se dopala energija i intenzitet hardcore-a i sama zajednica. Prva HC scena koje sam bila deo je Sijetl i bila je skromne veličine, ali je zajednica bila odlična, a sam osećaj zajedništva bio mi je vrlo važan. I to što možeš da stekneš prijatelje širom sveta. Nije li to ludo, ne znam ni jednu drugu zajednicu koja je takva.
Kako si otkrila da imaš vokalne mogućnosti da budeš pevačica u hardcore bendu?
Kat: Ha-ha, pa počelo je kao šala… dosta davno. Jako lako pobesnim za volanom, pa je moj bivši izjavio da bih trebala da započnem bend u kom mogu da se derem o tome koliko sam ljuta. Posle je pevanje postalo jednostavno nešto što mi odgovara. Nisam bila u bendu 7 ili 8 godina. Kad sam se preselila u Denver htela sam da oformim bend pošto mi je bilo dosta teško da otkrijem hardcore scenu tamo, pa rekoh sa bendom ću je možda lakše naći. Hardcore scena tamo je stvarno sjajna. Pevanje je nešto u čemu se osećam prijatno, zabavno je, imam mogućnost da prenesem svoj stav o stvarima do kojih mi je stalo, ili poruku našeg benda. U to vreme nije bilo mnogo političkih hardcore bendova u SAD-u, ni sada ih nema mnogo, tako da smo hteli da to bude naš doprinos.
Veruješ da niko ne bi trebao da bude apolitičan u ovom vremenu… Kako ti kao pojedinac utičeš na ovaj svet?
Kat: Verujem da smo dobili Donalda Trampa za predsednika baš zato što su ljudi apolitični.
Baš ih briga, žive u svojim „savršenim“ svetovima i njima je dobro, ne zanima ih bilo šta van toga. Misle da ne mogu da promene bilo šta.Odabrala sam da postanem učiteljica zato što želim da doprinesem promenama, želim da utičem na decu – da budu glas za sve, da budu saosećajna, da se upuste u stvari koje će promeniti svet i da budu zaštitnici društvene pravde. To je veliki deo onoga što radim kao učiteljica, pomažem im da shvate šta je njima bitno i kako da naprave promenu. Cilj mi je da budem direktorica škole – da vidim šta mogu da učinim da naša škola bude jači deo lokalne zajednice, šta mogu da učinim za one koji nemaju, da pružim jednake prilike svoj deci. To su razlozi zašto sam se opredelila za ovu karijeru.
Da li tvoje kolege znaju za „drugu stranu tvog života“, kako gledaju na tvoje tetovaže?
Kat: Izgleda da su tetovaže postale uobičajene sada, što je super. Ja sam Montesori pedagog, to je posebna filozofija vaspitanja i obrazovanja, u to su uključeni pretežno alternativni ljudi, oni koji teže naprednijem razmišljanju. Nije im bitno kako izgledam. Sećam se kad sam tek počela da predajem, bila sam jako zabrinuta. Moj prvi direktor bio je stava da to ne odražava mene kao osobu i da je okej da se tetovaže vide. Ne znaju za moj bend. Delom jer sam nova u školi i želim da me prvo upoznaju pre nego što donesu zaključke o meni. Mnogi ljudi ne razumeju hardcore. Ne razumeju viku, buku, muziku i sve to. U prethodnoj školi u kojoj sam radila znali su i nastavnici, i roditelji dece, i moji učenici, i svi su mi pružali punu podršku. Mislim da će i u ovoj školi saznati, posle nekog vremena. Ne želim da sud o meni donose po tome, već po mojoj ličnosti.
Znači ti si praktično Klark Kent hardcore-a.
Kat: Ha-ha, tako ispada.
I za kraj, ko iz benda najsmešnije spava?
Kat: Kris brblja u snu, na neki način je slatko, ali nekad izgovori čudne stvari. Aleks je presladak dok spava, pošto je tako malen. Ne znam… Svi hrču sem mene i Aleksa. Kris definitivno odnosi titulu najsmešnijeg. Adam je otkrio to pre neko veče, kaže „čoveče, probudio si me jer si pričao u snu!”, u šta Kris nije verovao… dok mu nismo svi potvrdili.
Lea Bodor
Intervju objavljen u “Out Of The Darkness” #7, 09/2019
