Ukratko se predstavi, reci nam osnovno o sebi i da li se grafičkim dizajnom baviš profesionalno ili iz hobija?
Leni: Grafičkim dizajnom sam počeo da se bavim postepeno, a presudan period desio se oko treće godine faksa, kada sam definitivno odlučio da se time što završavam (energetika), neću baviti u ovoj nakaradštini od zemlje. Sam ću naučiti da radim nešto što volim,pre nego da nekome skupljam potpise, ližem dupe i glumim zahvalnost svakim novim korakom. Sve je krenulo iz besa i od ničega, nula znanja, pa je uz puno truda i odricanja, stiglo do momenta gde mogu da kažem da živim od grafičkog dizajna. Naravno nije ni sada lako ili sjajno, pošto ljudi za koje radiš uglavnom ne kontaju da se rešenja ne dobijaju uz par klikova, i da svaka njihova neodlučnost, baljezganje i novi zahtev izazivaju glavobolju… no dobro, to je bio izbor pa borba mora da se nastavi.
Kada i kako si se zainteresovao za muziku i koji su bendovi najviše uticali na tebe, odnosno šta je bilo prelomno da shvatis da je to to?
Leni: Otprilike kad sam išao u 7 – 8 razred, dakle neka 2003, 2004, kada je kablovska TV bila misaona imenica i nešto što postoji samo u Americi, kod drugara šaltamo kanale na satelitu, pošto su njegovi bili bogatiji pa su imali, i tako naletimo na Sepulturin spot „Territory“, negde na pola. Pogledam ga do kraja sa vilicom razbečenom do zemlje. Tih par minuta je zasigurno sve promenilo. I naravno ne pročitam dobro ime benda i zapamtim ga pogrešno. Separtura. Jbg, internet je došao tek kasnije pa sam onda skontao kako se bend zapravo zove, a u međuvremenu čujem da se slična muzika ponekad pušta i na radiju, uglavnom na 202 i subotom noću na radio Novom Sadu (Tu čujem i snimim na kasetu „Noćnu tišinu“ od Nospeedlimita, i kao – ju ovi pevaju na srpskom!). Tada otkrivam i Hatebreed, Discharge, Slayer i samo stiskam record na kasetofonu. Posle dolazi internet i još brdo takvih bendova, zavolim Thrash, skapiram da HC nije samo prazna priča, krenem nuspešno da sviram gitaru, i ostanem zauvek u tome. Na sreću.
Kako si došao na ideju šta ćeš da uradiš za naslovnu stranu Out Of The Darkness fanzina i možeš li pojasniti svoj rad?
Leni: Naslovnica za ovaj broj zapravo nikada nije trebalo da bude to što je ispala. Na početku je bila samo gomila kontura i probavanje takvog načina crtanja, pošto do sada tako nešto nisam radio. Kao i sve kod mene, počelo je od nekog ispobavanja i otkrivanja mogućnosti. Pre par godina, u nekom istraživanju raznih tekstova o situacijama u raznim delovima sveta, dođem do onog o tradiciji u budističkim zemljama, da usled gladi i nemaštine, deca iz siromašnih porodica budu odvedena i ostavljena u manastire, da se vernici i ostali monasi staraju o njima. Ostavljeni u hramu, da svoj život posvete religiji, a u cilju da im to donese siguran obrok u toku dana. Ova misao je inicijalna varnica koja je prelomila u meni da pre par meseci, kada sam ponovo naišao na temu budističkih monaha, nešto povodom njih i uradim. Ova ilustracija je originalno zamišljena bez cilja, samo kao mala vežba u okviru istog stila. Ali misao o toj deci nije mi dala mira, kao i misao o svoj deci svih religija, kojima je ovo bio jedini spas. Misao o deci koja svojim odrastanjem, jačaju neku religiju iznova i iznova. Cele par-hiljada-godišnje religije i sa potporom na generacijama gladne dece. Bez obzira na to šta te religije propagiraju ili načine stizanja do ciljeva. Tradicija da ti neko zaveže povez preko očiju i kaže ti da slušaš i radiš šta ti kažu i da pored toga ništa ne brineš, pošto ćeš na kraju ipak biti spašen. Spašen od koga? Da ne brinem o čemu? Na glad se niko ne može navići, ali se glađu može jako lepo manipulisati, posebno kad imaš na raspolaganju gomilu gladnih bez svog mišljenja. I eto ti, na žalost, najopasnijeg oružija koje postoji na svetu. Manipulacija siromašnim i gladnim. Manipulacija tragedijom, ličnom i kolektivnom. Manipulacija onima koji prihvataju sve što čuju. Nismo li konstantno zatrpani takvim glasovima? Glasovima naših „vođa“ „očeva“ i „uticajnih“ koji isto par-hiljada-godišnje oružije primenjuju bez srca, praveći se da se ništa loše ne dešava. Sve pod velom svoje zvezde vodilje, misleći da njihovim zatvorenim očima niko nikada neće gledati. Šta je ta zvezda vodilja? Da li je to ona misao koju mogu svuda da čujem, da ne treba da prihvatim različite od sebe? Da zajedno sa ostalima treba da ih proteram? Ili možda da treba da „ubijem i zakoljem da neko ne postoji“? Da prihvatim da su mi nametnute potrebe a posle i proizvodi koje te potrebe rešavaju? Da mi cilj bude samodestrukcija opijatima, ne bi li bio lakše vođen? Ili da se pravim nem na bahatost, otimanje i sveopštu pljačku koja se dešava? Uništavanje biljnog i životinjskog sveta oko sebe? Na sveopštu destrukciju u cilju profita koju gledam svaki dan? Ili je ta zvezda vodilja stvarno neko sveopšte spasenje koje čekamo sa povezom na očima? Na to već nemam odgovor.
Koliko ti je bitno da li jedan bend ima dobro grafičko rešenje omota i koje bi bendove po tome izdvojio?
Leni: Moje shvatanje omota albuma – što bi rekli covera, nebitno da li on bio u fižičkom formatu koje gledamo dok otvaramo CD, vadimo ploču, ili na telefonu vidimo malu ikonicu pored pesme koja ide, jeste nešto što će zaokružiti celu priču, i dati toj muzici i tim tekstovima još veće značenje… ako je ta muzika uopšte pisana i pravljena sa nekim ciljem i značenjem. E već ako nije, onda možeš i da zoveš fotografa, našminkaš svoj bend, možda i neke maskice, 2-3 blica i eto ti covera za album… Na šta bi sve danas ličilo da su takvi omoti bili na Black Flag, Dead Kennedys, Bad Brains, i svim tim albumima koji su pokrenuli stvar, da li bi ikada došli u period bendova koji su za omote imali mosh ispred bine, da li bi ikad bilo Youth Of Today, Battery, Uniform Choice, Gorille? Svih tih bendova koji su uticali na nas i bendove koje slušamo danas… Zamisli da na SSD omotu jurišaju u McDonalds?!? Zamisli Madball na kom beba ne razgleda pištolj, nego neku lutkicu, igračkicu?!? Teško da bi iko ikada čuo za Madball. Ili Cro-Mags bez pečurke nuklearne eksplozije. Taj album je atomska bomba. Da nije bilo tako, teško da bi sve danas bio tu gde jeste. Cover je poruka. Prva asocijacija. Cover je ono šta je bend.
Lični favoriti: Nailbomb „Point Blank“, Rage Against The Machine „s/t“, Weekend Nachos “Apology“, Departures “Death Touches
Us”, Have Heart “Songs To Scream At The Sun” i Abolition „s/t“. pošto izuzetno volim fotografiju u svrsi omota, a od ilustrovanih – Converge: “You Fail Me“, Harms Way „Isolation”, i kao moj apsolutni favorit Kylesa „Static Tensions“ (najteži i omiljeni stil ilustracije, John Dyer Baizley ubija svakim svojim radom, Chris Panatier isto mora da se spomene u ovom pravcu – želeo bih da više bendova gaji taj stil)
Izdvoj nam tri najbolja koncerta kojima si prisustvovao i koje bendove još nisi gledao a voleo bi?
Leni: Ostaje jedna velika tuga što sam propustio Trial pre par godina, mislim da to nikada neću nadoknaditi, a voleo bih da vidim Incendiary u skorije vreme. Kao najbolje svirke u zadnje vreme, tu definitivno ide Edge Day u Crnoj kući zimus – ej koliko me je ROIR obradovao to veče! Takođe iz CK13 – Bane sa oproštajne turneje, taj koncert je izuzetno uticao na mene. Turnstile u Budimpešti letos je bio fenomenalan, a najbolji koncert ove godine, dok sam još uvek pod utiskom, Have Heart u Wurzburgu, posebno iz razloga što sam se pomirio par puta sa činjenicom da HH nikada neću videti, ali eto, ipak se desilo. Vredi verovati i desiće se.
Koji su ti najdraži domaći bendovi i koja tri strana albuma izdvajaš kao omiljene?
Leni: Uh, bez sumnje dva domaća benda koja su me oduševila su Kragujevčani Mind Prison i Reflections iz Gornjeg Milanovca, oba mlada benda, tek par godina su prisutni, tako da ako neko još uvek nije imao priliku da ih vidi, prvom prilikom da su vam negde blizu, idite, ostalo ćete već čuti. Moram još spomenuti Ponor iz Zagreba, pošto i njih smatram domaćim kao i povratnike ROIR. Nadam se da će ostati neki album i iza ove postave benda. Tri strana albuma… hmm, slatke muke: Have Heart „The Things We Carry“, Birds in Row „You, Me & The Violence“ i meni najbolji svih vremena Sepultura „Chaos A.D.“
Intervju objavljen u “Out Of The Darkness” #7, 09/2019
