Veganstvo je način života koji pokušava da isključi, u meri u kojoj je to moguće i primenljivo, sve oblike eksploatacije i nasilja nad životinjama u svrhu ishrane, odevanja ili bilo čega drugog. Veganstvo je takođe i pokret za osnovna prava životinja, kao pravo na život i pravo na život po sopstvenim potrebama. Zašto je onda toliko teško da se razgovara o veganstvu?
Prilika da se govori o veganstvu se retko dobija. Obično, kada se pomene reč na „V“, prijateljska lica se zamrače i vrata se zatvaraju. Razgovor o veganstvu nekako nigde nema svoje mesto. Za stolom je svakako neprimereno, a ako vegan ne želi da sedi za tim stolom – onda ga, po pravilu, šalju na livadu da pase travu. U komentarima ispod nečije objave je takođe nepoželjno. U grupama čija tema nije strogo veganska, isto. Tako vegani bivaju osuđeni na jedan zatvoreni krug. Prema jednom istraživanju, vegani su jedna od najdiskriminisanijih grupa.¹
Kada osoba postane svesna nasilja koje životinje trpe i prestane da doprinosi tome, menja se njen život, pa čak i struktura mozga.² Na društvenom nivou promene su još veće: neka prijateljstva više ne mogu da opstanu, jer je veganu teško da prihvati činjenicu da svaki obrok prijatelja mora da bude rezultat nasilja nad životinjama; a svaštojed se na svaki zalogaj iznenada oseća kritikovano i teško mu je da shvati zašto je veganu toliko važno šta on jede.
Aktivistinja Stina Samuelson je to vrlo slikovito izrazila: „Jako me boli sve ono što znam i sve što sam videla. Boli me što živim u svetu u kome su nasilje i ugnjetavanje potpuno standardizovani. Kad vidim komad mesa – vidim prase koje visi s plafona klanice prerezane guše, krv po podu i zidovima. Vidim mrtvu prasad pored kaveza njihove majke, koja bespomoćno gleda u svoje mrtvo dete. Vidim prestravljene svinje koje se bore za svoj život u gasnoj komori. Kad vidim jaje, vidim piliće koje žive u kavezima na sprat, iznad bolesnih kokoški u fabrikama jaja. Kad vidim sir – vidim tele kako plače za majkom, kravu koja se opire dok su ruke farmera gurnute u nju, vidim kako je ubijaju pištoljem na eksere, vidim užase, krv, smrt. Lomi me svaki put. Ljuta sam što se to stalno događa I što ne mogu da ga sprečim. Kad vidim da ljudi koje volim doprinose ovom nasilju padam u beznađe. Ne znam kako da živim na ovom svetu, ne mogu više da izdržim.“ Ona pati od vistopije – egzistencijalni bol vegana u neveganskom svetu.³
A o „tome“ je neophodno da se razgovara, iz ekološkog, zdravstvenog, ali pre svega etičkog razloga.
Zato vas pozivam da razgovaramo. Možda želite da okrenete list i da pređete na sledeći članak. Nemojte. Ostanite ovde sa mnom i sa sobom. Informacije u ovom članku su od životne važnosti, obećavam – i priznajem da nisu baš sve prijatne. Ali, vi ne biste čitali ovaj časopis da želite šarene laži.
Pozivam vas, osetljive i saosećajne, da saosećate sa 70 milijardi zarobljenih, silovanih i zaklanih životinja godišnje na farmama širom sveta. Koristim teške reči, znam, a evo zašto. Razmnožavanje životinja za ljudsku ishranu i eksploataciju se nikad ne dešava prirodnim putem. Čak i organske, fri-rejnž farme, imaju jednog ili dva mužjaka u štali. Ženke su u ograničenom prostoru i zaista nemaju izbor partnera. U više od 95% slučajeva oplodnje, stočari kupuju spermu s pedigreom. Do te sperme se dolazi tako što se mužjak masturbira vibratorom u anusu. Tom spermom se oplođuje više ženki: krave tako što im stočar stavi jednu ruku u anus, gde im pritiska matericu nadole, a drugom rukom velikim špricem ubacuje spermu u vaginu.
Ovce i koze se vezuju poleđuške za sto, koji se naginje pod 45 stepeni, tako da im je glava dole, a zadnji deo gore. Zatim se bez anestezije reže stomak i špricem se, kroz kožu, ubacuje sperma u matericu.
Kad sam se dotakla organskog, žalim da moram da razbijem mit da su organski životinjski proizvodi prihvatljivi. I tamo se životinje kolju u detinjem uzrastu, jer su samo tad isplative i ukusne. Neke studije su čak našle da su „high welfare“ farme gore po okolini zbog veće utrošnje resursa. Etički gledano organsko nije opravdano, jer i dalje vidi životinje kao robu za eksploataciju i uvek bivaju ubijene. „Lokalno“ spada u isti koš idiličnih mitova beskrajno drske mesne industrije. I najgore prakse su nekome lokalne. Prevoz hrane po svetu proizvodi oko 3% svih saobraćajnih izduvnih gasova; stočarstvo prevazilazi tu količinu stotinu puta. Svakako, treba imati u vidu da izduvni gasovi nisu jedino zlo po životnu sredinu! Podržavati organske, lokalne farme je vrlo važno, ali samo ako proizvode biljnu hranu, iliti samo „hranu“, jer životinje i njihove izlučevine ne treba da budu viđeni kao hrana. Telo nije za jelo. Vreme je da prestanemo da plaćamo da se deca druge vrste kolju za naš sendvič sa šunkom, za našu kafu s mlekom, za naše pečenje. Za kilogram povrća, recimo – oko 300 litara. Mahunarke su ubedljiv šampion ako računamo utrošak vode po količini proteina. Valja pomenuti da, oko polovine ukupne količine mesa dolazi upravo iz industrije mleka i jaja, od istrošenih majki i muških beba.
Pozivam vas koji se zalažete za pozitivno roditeljstvo i nenasilnu komunikaciju, da svoje nenasilje i blagost proširite i na bića koja se nalaze na vašem tanjiru, odnosno da svom detetu iskreno možete da kažete da ne učestvujete ni u kakvom nasilju i da vaš obrok nije nečije telo. Da ostavimo deci planetu na kojoj mogu da žive, a najefikasniji način za to je da prestanemo da uništavamo Zemlju za useve namenjene životinjama za ljudsku konsumaciju, prema najvećoj studiji na tu temu, koju je sproveo Univerzitet u Oksfordu, na 150 zemalja širom sveta i preko 90% namirnica, i, između ostalog, zaključila je da se za odgoj životinja i stočne hrane, koristi 83% poljoprivrednog zemljišta, a dobija se 18% kalorija.⁴ Ista studija je našla da, kada bi svet prestao da u bilo kom obliku eksploatiše životinje, oslobodilo bi se 75% poljoprivrednog zemljišta, što može da se iskoristi za dodatnu proizvodnju biljne hrane za one koji je nemaju, ili da se vrati prirodi da ga pošumi i oporavi.
Pozivam vas, lekare i medicinske radnike, da uskladite preporuke za ishranu sa preporukama najvećeg svetskog udruženja nutricionista, da je dobro isplanirana veganska ishrana pogodna za sve stadijume života⁵. Da, veganska ishrana je kompletna. „A vitamin B12, njega dobijamo samo iz mesa?”, česta je briga – ali to je još jedna propagandna laž mesne industrije. Vitamin B12 je proizvod bakterija iz tla. U davna vremena kada smo pili vodu sa izvora i nismo toliko detaljno prali hranu, dobijali smo sasvim dovoljno tog vitamina. Danas ga i životinje na farmama dobijaju u obliku suplementa. Osim toga, oko 40% populacije je deficitarno u vitamin B12, a toliki deo populacije, nažalost, nisu (još uvek) vegani.
Pozivam vas, ekologe zaštitare da učinite najefikasniji korak u korist vaših napora za zaštitu uslova za život na Zemlji, a to je da postanete vegan⁶. Bez toga, uzalud nosite ceger i odbijate kesu. Uzalud gasite sijalicu u hodniku, uzalud se tuširate minut kraće (kad smo kod toga, za proizvodnju jednog kilograma mesa je potrebno između (bolje prvo sedite) pet i dvadeset hiljada litara vode. Za kilogram povrća, recimo – oko 300 litara. Mahunarke su ubedljiv šampion ako računamo utrošak vode po količini proteina. Ne jedite životinjske proizvode, pa tuširajte se bez griže savesti. Ovde ne ubrajamo metan, iscrpljivanje zemljišta i stvaranje pandemija. Samo vodu.
Za prelazak na biljnu ishranu ne mora da se čeka na promenu regulative i donošenje zakona. Nisu nam neophodni protesti, ne trebaju žrtve. Samo obogatite ishranu nekima od deset hiljada čudesnih plodova koje nam zemlja daje i izbacite meso, mlečne proizvode i jaja. Napravite pljeskavice od sočiva ili od tikvice i ovsa. Probajte ovseno mleko –božanstveno je. Naučite da pravite tofu i kiselo mleko od soje – vrlo je lako i zdravo. Najvažniji korak za zaštitu jedine nam planete, možete da uradite odmah. Toliko je jednostavno.
Pozivam vas, koji smatrate da su vegani agresivni jer dele informacije, da ne kupujete proizvode klanja.
Pozivam vas, koji smatrate da su vegani razmetljivi, da ne uzimate sebi za pravo da jedete tuđe telo i mleko, bez potrebe, samo zbog ukusa.
Pozivam vas, koji smatrate da su nam neophodni nutrijenti iz životinjskog mesa, da se zapitate odakle ih životinje dobijaju.
Pozivam vas anksiozne, vas depresivne, vas klaustrofobične, vas u karantinu, da zamislite kako je provesti ceo svoj život u prostoru ne mnogo većem od vas samih, bez prozora, bez grejanja, gazeći i ležeći u svojim fekalijama, da bi vas i vaše najbliže zaklala ruka koja vas je hranila.
Kad smo kod užasnih uslova, valja da pomenemo radnike u klanicama. Migranti iz siromašnijih zemalja budu prihvaćeni u bogatije zemlje pod uslovom da rade verovatno najgori posao koji postoji – da kolju i komadaju tela. Prema njihovim iskazima, oni su praktično roblje, bez alternative u životu. Oni pate od posttraumatskog stresnog poremećaja, depresije i anksioznosti i niza drugih psihofizičkih oboljenja. Nasilje u kraju poraste svaki put kad se u blizini otvori klanica.
Da li je neophodno da pomenemo širenje kovida po klanicama? U Americi i Nemačkoj je mesna industrija ponovo dospela u vesti, ovog puta zbog širenja kovida među radnicima. 92% nemačke populacije se izjasnilo za kraj industrijskog odgoja životinja. Veliki supermarketi bojkotovali su velike proizvođače – frižideri su, doduše, i dalje puni.
Uostalom sve pandemije u poslednjih sto godina su izazvane konzumacijom i eksploatacijom životinja. Korona, sars, mers, ebola, kravlje ludilo, svinjski i ptičji grip, hiv-1, poliomijelitis, male boginje, tuberkuloza, pa čak i svakodnevna salmonela, su prenete na ljudsku vrstu sa životinja.
Kada sam saznala sve ove informacije, bila sam ljuta što sam prošla kroz celo svoje obrazovanje kao odličan đak, a ovih životno važnih informacija nije bilo. Zašto, zašto ih nije bilo?! Pa, zbog tradicije. I zbog specizma, diskriminacije na osnovu vrste.
Ali pre svega zbog para.
Vlade svih zemalja izdvajaju ogromne sume novca za subvencionisanje stočarstva. Upravo su subvencije razlog zašto je meso tako nerealno jeftino, pa izgleda da je biljna hrana skupa. Subvencije za biljnu proizvodnju (izuzev šećera i ulja, koji bi trebalo da budu obeshrabrivani, a ne subvencionisani) iznose manje od 10%. Pride se na životinjske proizvode plaća povlašćen, manji pdv, a na njihove biljne ekvivalente kupci plaćaju pun iznos. Subvencije se obično dodeljuju po hektaru zemlje i po glavi stoke – u Srbiji, primera radi, 30 000 dinara godišnje po kravi. Ovakav način raspodele subvencija, između ostalog, vodi ukrupljivanju kapitala: firme koje to mogu, proizvode sve više životinja i kupuju sve više zemlje, jer kupovina im se brzo isplati. Subvencije ne dodeljuju samo državne, već i gradske vlasti: grad Beograd izdvaja godišnje oko dvesta miliona dinara za stočare⁷! Ne mogu da se ne zapitam da li se Beograđani slažu sa tom budžetskom raspodelom?! Informacija koja objašnjava zašto stvari stoje tako kako stoje, jeste da 80% subvencija ide u ruke nekolicini korporacija. Konkretno, u Srbiji, praktično samo jedna grupacija, registrovana na teritoriji Beograda, dobija ogromne svote budžetskog novca u obliku subvencija i pomoći: mesna industrija ima svoje lobije i svoje bordove propagirajući zakonsku regulativu koja će im povećati profit, istovremeno bez mrvice savesti ugnjetavajući najmirnija bića na svetu, pustošeći planetu i nameštajući nutricionistička istraživanja. Svetske razvojne banke, dok su im usta puna održivosti, pariskog dogovora i smanjenja emisije gasova staklene bašte, potajno investiraju milijarde u stočarstvo⁸, besramno pokrivajući zločin eufemizmom „food security“.
Eto, zato nismo znali.
I zato su vegani ljuti i nestrpljivi. Pridružite nam se.
Reference:
- Diskriminacije vegana: https://www.theguardian.com/lifeandstyle/2019/oct/25/why-do-people-hate-vegans
- Emocionalna inteligencija: https://faunalytics.org/differing-empathy-in-vegetarians-vegans-and-omnivores/
- Vistopija, veganska distopija: https://www.veganpsychologist.com/do-you-suffer-from-vystopia/
- Oksfordska studija: https://www.ox.ac.uk/news/2016-03-22-veggie-based-diets-could-save-8-million-lives-2050-and-cut-global-warming#
- Akademija nutricionista: https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/27886704/
- Veganstvo za planetu: https://www.globalcitizen.org/fr/content/going-vegan-is-best-way-to-help-planet/
- Grad Beograd subvencioniše stočare: https://www.kurir.rs/vesti/beograd/2997467/subvencije-za-stocare-beograd-obezbedio-175-miliona-za-junice-stada-koza-i-ovaca
- Razvojne banke investiraju u stočarstvo: https://www.theguardian.com/environment/2020/jul/02/revealed-development-banks-funding-industrial-livestock-farms-around-the-world
Biljana Stanojčić je filološkinja, sredovečna studentkinja informatike i osoba s ADHD-om. Odgaja dvoje veganske dece i nešto paradajza.
Kolumna objavljena u Out of the darkness #10, 03/2021
