Dok ovo pišem, društvene mreže gore zbog jedne afere i jednog pitanja – da li je Željko Mitrović, u narodu poslednjih godina od milošte prozvan DJ Zhex, vlasnik infamozne Pink imperije, prouzrokovao pad u jezero i davljenje poletaraca beloglavog supa, strogo zaštićene vrste koje je makar simbolično “nacionalni ponos”. Zločin je počinjen nad rezervatom Uvac, bahatim preletom privatnog helikoptera.
I zaista, on bi bio idealni zlikovac u ovoj priči. Pravi Dr Evil. Iskompleksirani, našmrkani gad koji od 90-ih svojim programima aktivno srozava ovo društvo, trudeći se da prekrši svaki pisani i nepisani etički standard radi vidljivosti, jer – loš publicitet ne postoji. Pride jedan od glavnih kerbera Vučićevog režima. Najveći balkanski mag dno-dna realitija, koji čini se iskreno uživa u dominaciji te paralelne, pervertirane realnosti u našoj svakodnevici (sada je malo jasnije zašto je Pink svojevremeno toliko puta reprizirao film “Trumanov šou”). Lik čiji je sin, odnosno Mini Me, svojim BMW džipom ubio tinedjžerku na pešačkom prelazu, i zato dobio nanogicu u trajanju od godinu dana. Dok smo mi mahom trulili u karantinu, on se banjao na Azurnoj obali, što valjda dođe kao nagrada za to strašno iskušenje koje je on, za razliku od nesrećne devojke, na sreću preživeo…
Jasno je zašto bi ljudi jako željeli Željka kao krivca, iako dokaza nema, iako je sva prilika da je u pitanju bio neki drugi let – jedan od brojnih turističkih letova od Zlatibora do Uvca, gde za tričavih 70ak hiljada dinara / 4000 kuna / 550 eur možete iz ptičije perspektive da posmatrate svu tu “netaknutu prirodu”. A ptice oborene natprirodnom i za njih stravičnom bukom i vibracijom helikoptera koji tu nisu smeli da se nađu, valjda u ponudu ulaze kao bonus i gratis.
I dok se naši netizens svađaju da li su u pitanju Mitrović ili firma Balkan Helikopters ili neko treći, dok se Zavod za zaštitu prirode i Fond za zaštitu ptica grabljivica prepucavaju oko toga ko je i kada trebalo da zabrani letove helikopterima iznad parka prve kategorije zaštite, a drugi biolozi sa strane podsećaju da se tu već duže vreme divlja čamcima, gliserima, razglasima u procvatu eko-turizma, svima kao da promiču konture suštine problema.
DJ Zhex Mitrović je samo maneken tog nevidljivog, sveprožimajućeg problema.
Ako želimo da nađemo najmanji zajednički sadržilac za uništavanje prirode ne samo kod nas, već širom sveta, to je kapital. Kapital, njegove sluge, njegovo umnožavanje i gomilanje u zapanjujuće malom broju ruku.
Ideja razvoja ekoturizma na srpski način je savršena za analizu tog problema.
Vizija srpskog turizma, čak i onog sa predznakom ‘eko’, uvek je masovni turizam. Jer poenta svega nije dugoročni harmonični razvoj lokalne zajednice u skladu sa prirodom, nego namlaćivanje što više jedinica keša što brže. Takvu viziju obično guraju lokalni moćnici, koji samo čekaju da svoje uglavnom nelegalno stečene viškove para uliju u nešto profitabilno, po svaku cenu. Recimo, u hotele apartmane u zgradama čiji su veličina i izgled apsolutno neprimereni okruženju, makar oni potpuno uništili strogo zaštićena staništa. U žičare i nove ski staze koje zahtevaju seču šume i izazivaju eroziju, a taman mogu za njih da se maknu pare iz budžeta. S druge strane, retko kad se investira u odgovarajuću kanalizaciju ili zbrinjavanje otpada, jer turisti gazdi to ne plaćaju.
U biološkom i ekološkom smislu, Zlatibor i Kopaonik su velikim delom sahranjeni ovakvim praksama, od divljih planina pretvoreni u divlja turističko-investitorska naselja.
Tako je! Nabudžićemo i kafanu i još neku zgradu i lokale, prodavaćemo nekretnine, tu u sred “netaknute prirode”, naravno sa velikim predznakom “LUX.” I ono što najviše volimo, zatvorićemo najlepše vidikovce koje raja voli da pohodi, i prodaćemo ih nekome ko može da priušti cenu koju ćemo mi na njih lupiti.
Zlatibor, Fruška Gora, Golija, Kopaonik, Tara. Svuda šuma nestaje i pretvara se u papirne novčanice, oslobađajući mesto za beton koji će biti LUX rudnik za još papirnih novčanica. Sve one se slivaju u džepove malog broja lica, iza kojih se obično kriju druga lica. Neki bezlični, “biznismeni”, prijatelji vlasti, sa nekim ogromnim parama za koje niko baš nije siguran, a u stvari svi znaju kako su ih stekli. Ne zavaravajte se – i u belome svetu se takođe dešavaju ovakve akcije, samo elegantnije.
Pokret “Odbranimo reke stare planine” izvojevao je pobedu kada su posle godina borbe iz Prostornog plana izbačene lokacije za ekocidne mini-hidroelektrane. Ipak, niko nije preterano slavio, jer suština problema nije rešena – aždaji je odsečena samo jedna od brojnih glava. I zaista, nedugo potom počinje da se govorka o razvoju turizma na gorepomenuti način. Taj višak keša njegove gazde svrbi i ne može dugo da čeka da se ne prelije, da ne proradi nagon za umnožavanjem.
Masovni turizam ne može da se razvija u netaknutoj prirodi, jer samim razvojem masovnog turizma priroda prestaje da bude netaknuta, turizam gubi svoju prvobitnu zamisao, a priroda biva uništena. Duplo golo.
Osim, naravno, za nekoga ko će sve to dobro unovčiti sve dok traje bum. Kao i tretman bilo kog drugog prirodnog entiteta koji ekspoatišemo, bilo da su u pitanju domaće životinje ili divlje stoletne šume, odraćemo i prodaćemo šta možemo i više se nećemo osvrtati.
Govoriti o održivom razvoju bez spominjanja kapitalizma je kao govoriti o ratu bez spominjanja ubijanja. Ali to je više pravilo nego izuzetak, jer sam termin “održivi razvoj” u sebi nosi prokleto kapitalističko seme. Prokletstvo se ogleda u “razvoju”, kome ništa ne može biti dobro onako kako jeste, dok nije u službi kapitala, i dok ne pruža RAST. Ogleda se i u terminu “održivo”, koji podrazumeva “održivo korišćenje”, jer se sve mora koristiti. U kapitalizmu, makar i pseudo-održivom, ništa nema vrednost ako nije u službi stvaranja kapitala. A stvaranje kapitala podrazumeva eksploataciju prirodnih i ljudskih resursa, koji po pravilu moraju biti jeftini da bi uopšte postojao zadovoljavajući profit (kao otpor ideji obaveznog rasta, sve češće od strane pobunjenih ekologa primenjuje alternativna terminologija, recimo “odrast” (“de-growth”) i “harmonični” umesto “održivi” razvoj).
U takvom svetu gde je novac univerzalni ključ koji otvara svaka vrata i može da kupi i ono što ne bi trebalo da bude na prodaju, sve je podešeno tako da ga najviše zgrću oni koji su u stanju da najbesramnije i najbezobzirnije ruše zakone, države, śume i živote.
Sve to su jeftini resursi na kojima može dobro da se profitira. Ti ljudi samo rade ono što je u srži kapitalizma – monetizuju sve oko sebe, svaku ukazanu priliku i svaki kutak zemlje. Za njih možete reći da su loši ljudi, ali ne i da su loši kapitalisti.
Dakle, potpuno je svejedno da li je beloglalve supove ubio Mitrović, ili firma čije usluge koristi neko ko može da spuca 550€ na jednu vožnju – jednu prosečnu platu ili dva srpska minimalca – i uvek želi više za svoj novac.
Nije problem ŽEX, problem je LUX.
Kolumna objavljena u Out of the darkness #9, 10/2020
