Kolumne

“Da odem, ili da ostanem“, što bi rekli d Kleš ili perspektive života i budućnosti na Balkanu i šire

Drugovi i drugarice pankeri, dođu u životu tako neke situacije kada zaključiš da je o određenim stvarima najbolje da ćutiš, pošto nemaš ništa pozitivno i konstruktivno da kažeš. Eto tako i ja, pokušaću sada da ne pričam o politici, aktivizmu, o zaluđenosti ideologijama, o tome kako ljudi manjak sopstvenog karaktera lako nadomeštaju viškom lapdranja, kao ni o još gomili stvari koje su mi trenutno na pameti i zbog kojih bih krenuo od vrata do vrata sa pedagoškom palijom u rukama. A-a. Ja sam pozitivan. Udah. Samo pozitivne misli. Izdah. Nema nerviranja. Udah. Ko ih jebe. Izdah. Udah. Izdah. A onaj magarac licemerni… Udah.

Okej. Dobro mi ide. Kakogod, nešto drugo mi se sada vrzma po glavi. Sve više ljudi pobeže sa Balkana. Da krenem od šire porodice – Malta, Austrija, Nemačka, Slovačka. Odnosno, fizikalija, petljanje mimo zakona, rad u kuhinji, rad u fabrici. Muka velika, a uslovi ne baš zapadnoevropski, ali opet dosta bolji nego kući. Ceo fazon je tu – slanje para iz inostranstva, odvojenost od porodice, štekanje i štednja. Od svih velikih pobeda, istorijskih dešavanja i velikih reči, došli smo tu gde jesmo, zabetonirali smo svoj položaj jeftine radne snage u zemlji, jeftine radne snage napolju, imamo jeftine sirovine za izvoz i škart za uvoz. Političarska elita se isto zabetonirala, te se povremeno menja na vlasti uz tendenciju ka autoritarnim vođama. Ekonomske dve klase takođe su tu, ono, ne beton, nego armirani beton – sirotinja i tajkuni, proleteri i buržoazija. Zemlja rasprodata, nekadašnja društvena imovina ili rasprodata, ili u završnoj fazi prodaje, nekadašnji socijalistički sistem razmontiran u potpunosti, a umesto njega smo se bacili u prošlost, u surovu prvobitnu akumulaciju kapitala. Sve u svemu, tuga.

Pomenuo sam u podnaslovu perspektive. Uprkos uvodnoj meditaciji o pozitivnom razmišljanju, da se ne lažemo, perspektiva života na Balkanu je mučna, bar narednih par decenija. Politička i ekonomska klasa će da pokušava da zadrži status kvo, pošto to jednima odgovora po sopstvenom klasnom položaju (bogatima), a drugima je to posao (političarima). Plate će značajnije da rastu samo na papiru, kao što trenutno Vučić iz meseca u mesec objavljuje nove skokove plata. Tamo gde bude mogao da se izvlači nacionalizam da se krije krađa i lopovluk i da se zadrži vlast, to će da se radi, bez obzira na pogubne posledice. Eno, pitajte Dodika za savet, čovek je spreman da do poslednje kapi tuđe krvi brani ono malo kućerine što je teškom mukom zaradio. Tamo gde su pak evrointegracije u igri, govoriće se o reformama zbog kojih treba da se steže kaiš, a opet će to da bude samo bacanja prašine u oči dok se mažnjava, krade i izrabljuje. EU, Rusija i Turska pokušavaće da zadrže i prošire svoj uticaj na Balkanu, što će za posledicu da ima stalno stanje tenzije, više ili manje izražene, gde će opet lokalna plemena da se međusobno glože i svađaju, zarad tuđih interesa.

Mogu da razumem svakoga ko želi da ode i pobegne od svega toga, pogotovo kada želi da svojoj porodici obezbedi bolji život. Godine prolaze, život prolazi, a muke sa samo transformišu i ne nestaju. Pre dve i kusur godine sam i sam razmišljao da li je vreme da dignem sidro. Napustio sam posao na kome u četiri godine nisam zaradio nikakav štek, već sam živeo od meseca do meseca, stalno brojeći koliko dinara mogu da potrošim u jednom danu, dok nisam skontao da sam došao do toga da matematika više ne radi u moju korist. U tim razmišljanjima, otići, ili ostati, nekoliki stvari se iskristalisalo – i kada odem, ne čeka me nigde nikakva idila, već opet rmbačenje i šljaka, ko zna kakva, gde ću možda nešto uspeti da uštedim, ali pitanje je koliko i kako. Zatim – ja volim Balkan, volim ovu prirodu i ljude takvi kakvi su, sjebani, sirovi i bučni, osećam bliskost sa svima koji su preživeli kako ratove i haos devedesetih, tako i kasniju transformaciju našeg prostora u treći svet Evrope. Bliskost u nevolji. I ne želim da odem, ne zauvek, ne zato što moram i nemam izbora. A opet, tu je i stalna privlačnost daljina i horizonta – otići negde, iza sedam mora i sedam gora, početi ispočetka, bez tereta prošlosti, u sredini koja ne jede ljude za doručak. Putovanje i odlazak kao ponovno rođenje.

I ostao sam, do daljnjeg. Ako je život igra na sreću, ja sam odlučio da zaigram sve (što je realno u tom trenutku bilo skoro ništa) na jednu kartu – profesionalnu preorijentaciju, ulazak u IT vode, rad preko interneta, sajber proleterstvo, jurnjava zapadnog standarda u lokalnim uslovima. No to je neka druga priča…

Što manje velikih reči. Budućnost nije lepa, a recept za preživljavanje bi mogao da bude sledeći.

1. Pazi na bližnje koliko možeš, a ako je frka dopusti im da oni paze na tebe. Zajedno su svi jači, kada svako za sebe igra ovu igru, to najčešće nema srećan kraj, pa i ako se pobeđuje.

2. Politički sistem je do srži korumpiran, učestvovanje u njemu, na duže staze može samo da širi korumpiranost. Oslanjanje na njega, to je kao da skočiš u provaliju i onda mašeš rukama i očekuješ da poletiš. Neće se dogoditi, mada se možda zakačiš za neku granu da visiš, bar na neko vreme.

3. Ekonomski sistem u kome živimo je ljudožderski. Traženje sreće u njemu je kao da si za ručak odsečeš sopstvenu ruku, onda je dobiješ pečenu i skontaš da nemaš čime da je jedeš, pošto nemaš više ruku, jelte, a dobiješ račun da platiš.

4. Stvaranje globalne alternative ovakvom političkom i ekonomskom sistemu je možda i nemoguća rabota, zato što se on hrani pohlepom, strahom i nasiljem, koji se šire poput požara i kao da postaju druga ljudska priroda, pa i oni koji bi da ga menjaju, samo ga ponovo reprodukuju. A istorija iza nas je istorija stalnih borbi i poraza pokreta koji su pokušali da donesu ili sačuvaju alternativu, uprkos herojstvu i pojedinačnim uspesima. Ali odustajanje od borbe, jeste prihvatanje ropstva i gubljenje ljudskosti. Ili njeno konačno redefinisanje i pad.

5. A koje su to uopšte alternative? Organizovanje, autonomni prostori, kreativnost, horizontalna organizacija društva, od svakog prema mogućnostima, svakome prema potrebama, trud, obrazovanje, saradnja, razvijanje sopstvenih snaga za decenije što dolaze, razvijanje sposobnosti reprodukcije sopstvenih života, na drugačijim osnovama. Mada, slika i zamišljanja politički i ekonomski lepšeg i boljeg sveta ne nedostaje, dovoljno je da pogledamo noviju istoriju i nekadašnji revolucionarni radnički pokret. Nedostaje pragmatičnog i nedogmatskog duha i praktičnih sposobnosti – samo što manje filozofa i ideologa, aman, ‘beš mi sve ako ne počnem da dobijam epileptične napade od svake nove zakazane diskusije, bilo o Španskom građanskom ratu, danas, nakon 80 godina, bilo o pričanju o tome šta da se radi, kad sve oko tebe gori. Danas postoje neke oaze autonomije i društvene organizacije koja nije ljudožderska, poput zapatističke džungle meksičkog Čjapasa, kurdske Rožave čiji opstanak je pod znakom pitanja u ludilu sirijskog građanskog rata, atinskog kvarta Egzarhije, sa njegovim snažnim levim i anarhističkim duhom. Ali generalno, ovo je vreme reakcije, trijumfa neoliberalizma i sirove sile.

I još, ako mene pitate, manje zanosa, manje hedonizma, manje samodestrukcije, neće nikome da škodi.

Eto, tako vam ja očas posla izvrtim stavke, podvučem bitno, napravim plan za narednih 40 godina i to sve na kraju radnog dana, preciznije nedelje. Totalna produktivnost, zar ne? A da uradim još jedan mali test realnosti? Ko uspe i prvu stavku da bar malo praktikuje, svaka mu čast. Pišem ovo, totalno ispijen, mesecima već pičim sa poslom uglavnom bez stajanja i slobodnih dana – nešto tako nepretenciozno kao što je pisanje za pank fanzin mi je postalo totalno cimanje i luksuz jer vremena nema, pa nema, pa nema. Vreme za druge? Nema. Vreme za sebe? Haha, šta je to uopšte bilo? A u ponavljanju da će da bude bolje za sedam dana, za mesec dana, za godinu dana, prolaze decenije.

Okej. Neću da se nerviram. Udah. Za sedam dana pičim u brda i šumu. Izdah. Valjda. Udah. Za godinu dana biznis dolazi na svoje mesto, pravim kooperativu sa Del Bojem. Izdah. Revolucija? Može i revolucija. Udah. To tamo negde, za dve-tri godine, ne treba više. Izdah. Pravim novi bend, samo da se iskopam iz blata. Udah. Tamo negde za četiri-pet godina. Izdah.

Znate Snuff? Matori britanski melodični pankeri, sa gomilom hitova na repertoaru i, pored ostalih super albuma, jednom albumčinom za dizanje iz mrtvih – Demmamussabebonk. To je jedan od albuma koji može očas posla da te napuni radošću i osećajem lakoće. Poslušajte ga, ako već niste. Ili iskopajte neku drugu inspiraciju, samo se ne zakucavajte i ne posustajte i ne zabijajte se u mrak, bilo da odete, ili ostanete. Mada i to sa „zabijanjem u mrak“ je posebna tema, možda neki drugi put više o tome… „The streets are almost empty, but the rhythm echoes on“ rekoše pomenuti majstori u jednoj od pesama, a ja to ponavljam sada, na kraju još jedne Aut of d darknes kolumne. Živi bili!

 

Kobi

 

 

Kolumna originalno objavljena u “Out Of The Darkness” #4, 05/2018

Comments

comments

Tags
Close