Artcore Fanzine # 37 (+ Toxic Reason – „No pity“ 7“), A4, 36 str.
Jedan od prvih stranih fanzina koji mi je dospeo u ruke krajem 80ih bio je britanski Artcore. Da budem iskren, pojma nisam imao da nakon 30 i kusur godina to čudo i dalje postoji i sporadično izlazi. Broj koji je izašao u februaru je prvi nakon 2016, a iza cele priče stoji Welly pevač nekoliko bendova, pre svih Four Letter Word odnosno Violent Arrest sa albuma „Life Inside Western Bloc“. Fanzin vas vizualno vraća tri decenije unazad, a u njemu možete pročitati intervjue sa članovima legendarnih Offenders, potom Red Kate, Blood Pressure (bend se baš i nije pretrgnuo s odgovorima), norveškim Negativom, dugačak osvrt na scenu u Belgiji tokom 80ih… Šest stranica napakovano je recenzijama, prva koja mi je zapala za oko je Shoplifters „Forgiver“ gde ih autor poredi sa China Drum. Uz fanzin, kako je to sporadično i u prošlosti bio običaj, ide i singl Toxic Reasons (plavi vinil), njihov radio session, sa četiri odlične stvari. Tu je i download kod za digitalnu verziju na kojoj se nalazi bonus od deset živih stvari. Sve u svemu odlično odrađen posao.
(Zgro)
Maximum Rocknroll #419, mart 2018, A4, 104 str.
Stari Maximum nastavlja sa mesečnim publikacijama u vremenu kada ljude zabole ona stvar kako za fizička izdanja tako i za za štampano štivo. Ne ide mi u glavu kako uopšte opstaju kad je i poštarina otišla bestraga i svako naručivanje preko okeana je papreno. Svaka čast!
Preko 100 strana po konceptu koji je ustaljen pre 35+ godina. Red kolumni, red intervjua, članaka o svemu i svačemu, po neki scene report i recenzije muzike, fanzina i filmova.
Od kolumnista samo su Lefty Hoologan i Al Quint od starije ekipe i oni su standard, ne odlični ali sasvim korektni. Dosuše Al je osoba kojoj treba verovati kad se radi o preporukama bendova. Ostali su potpuno nepoznati, mlađi. Par kolumnista je još pisalo o najboljim izdanjima protekle godine dok su mi dve kolumne poptuno skrenule pažnju i poklopile svo ovo ostalo, uglavnom, naklapanje o muzici. Naime jedna kolumna uz dosta podataka, koji umeju da zbune, opisuje podeljenost HIV zaraženih osoba po rasnoj, klasnoj i seksulanoj pripadnosti. Druga pak govori o Community College obrazovanju u Americi. O čemu se radi? Umesto klasičnog odlaska na studije ovaj vid obrazovanja dostupan je svakom bez obzira da li si ex džanki ili ti je engleski loš. Nebitno jesi li imao roditelje koji su ti onemogućili da se školuješ ili su deportovani iz USA. Irelevantno je imaš li sve prste na ruci ili si transdžender osoba. Svi prihvataju. Zanimljivo. Interesantno je da je takvo školovanje od januara ove 2018. prve godine potpuno besplatno, sem izdataka za knjige. Jedino je problem što je to trn u oku konvencionalnim fakultetima. Zanimljiva je i kolumna uzvesne Mette Helms o odevanju u panku. Ko nameće pravila, šta je prihvaćeno, šta je čudno u svemu tome… S tim što nisam skontao da li je ovo klasičan tekst u kome će se ipak favorizovati makar neka strana. I to je ono što ovaj fanzin krasi. Kolumne. Od ostalih stvari zastupljeni su i kod nas poznati Not On Tour, Martha, bend iz Londona Snob (zanimljivi likovi, priča me je navela da im dam šansu), F.I.T.S. iz Kanade, kao i text o Karate Clubu iz Dablina koji bi rekao da je nalik Društvenom centru ili Inexu, s tim što se ovde priča i dalje održava, već 11 godina. Jedina razlika u odnosu na domaći teren je što donacije, umesto upada na svirku, ne postoje!!! U jednom od intervjua predstavljeni su i ISS, američki bend koji na svoju muziku lepi brdo raznih semplova, čak imaju izdanje i na “Sorry State Rec”. Dve stranice dobio je i tekst povodom smrti JJ Jacobsona, pevača legendarnog teksaškog benda The Offenders koji se upokojio na samom početku godine. Eric BIafro poznat je po bendu I Object koji je, čini mi se, pre 10tak godina i u Srbiji svirao. Ovde predstavlja svoj label “Feral Kid” koji je dogurao do 50tog izdanja za 10 godina. Impozantna cifra a da pojma nisam imao o tome.
Okrenuću se i slabijoj strani Maximuma a to su recenzije. Jebeš mu mater. Bolje imati duplo manje recenzija mesečno a da budu celovite i da te navedu da poslušaš bend, nego ih gomilati. Doduše uvek ih je krasila ta šturost kod pisanja istih. Ali pre 15-tak godina u uredništvu je bilo brdo iskusnih njuški koje samo kada kažu da je nešto dobro tu recenzija može i da se završi. No, iako nije ekipa koju ja znam skontao sam da favorizuju Lebenden Toten svi do reda. OK to sam eskivirao kad su mi svirali u komšiluku pa je vreme da ih makar preslušam. Voleli li ih ili ne Maximum je uvek dobro pročitati.
(Nemanja)
Maximum Rocknroll #420, april 2018, A4, 104 str.
Broj u kome se, sa jedne strane, najavljuje bojkot bendkempa, jutjuba i ostalih streaming medija preko kojih se uglavnom muzika sluša a sa druge jedan od kolumnista piše da je Ian Mackaye prodao sva prava Fugazija i da će njihova izdanja ubuduće štampati neki major label. Naravno, sve je to prvoaprilska šala, što je već postalo uobičajeno da rade svake godine.
Klasične rubrike su prisutne i ovaj put od kojih sam najbolje prostudirao kolumne. Intervjui variraju od dosta dobrih do onih koji su me umorili a razlog je jer nemam pojma ko su ti bendovi. Posvetio sam vreme ćaskanju sa Protocol, Rata Negra (dosta dugačak intervju), Lemuria (koje nikako da preslušam a uvek mi odnekud iskaču), Forced Order, fenomenalnim Katastrof iz Švedske što je opet dovoljno da broj dobije dosta dobru ocenu. Na kraju su kratke recenzije muzike, fanzina i knjiga.
(Nemanja)
Nova šund literatura #3, A5, 52 str.
Anđelko pegla punom parom. Za vrlo kratko vreme izbacio je i treći broj svog ličnog punk dnevnika koji je kao i prethodna dva broja urađen u klasičnom maniru iz prošlog veka – pisaća mašina, crteži umesto fotki, ručno ispisani naslovi, fotokopiranje. Čovek trenutno radi na šestici pošto su petica i četvorka gotovi i spremni za umnožavanje, samo što mu finansije ne dozvoljavaju da to i učini. Javite mu se za svoj primerak fanzina na: Anđelko Jandrić, Gavrila Principa 14, 21400 Bačka Palanka, 0631706439
(Zgro)
The Best Seat In The House – A Cock Sparrer Story, 300 strana (Cherry Red Books)
Ova knjiga je objavljena pre dobrih pet godina ali ni sam ne znam zašto je nisam nabavio tada. Prvi tiraž je brzo planuo, a kako je od skoro ponovo nabavljiva evo je recenzije tek sada.Šta reći o Cock Sparerima a da se već ne zna?
Ovde imamo 300 stranica koje je osmislio i sklopio alfa i omega benda, bubnjar Steve Bruce koji je i glavni kreator muzike i tekstova jednog od najbitnijih pank bendova ikada. Steve je celu priču podelio na 14 delova u kojima je manje više ispričano sve bitno vezano za bend.
Uvod je prepušten dvojici dobro znanih likova Garryiju Bushellu i Larsu Frederiksenu. Garry Bushel je u underground krugovima poznat kao pevač Gonadsa i novinar časopisa Sounds koji je u ono vreme gurao i dan danas omiljene nam punk Oi! bendove a smatra se i osobom koja je podžanru panka dala naziv Oi! Garry kreće sa pričom kako je bend zavoleo od prvog singla „Running Riot“ i da je bez razmišljanja stavio Sparrere na legendarnu kompilaciju „Oi! The Album“. Lars Frederiksen u svom delu otkriva da se za bend zainteresovao sa svojih 10 godina, kad je prvi put čuo pesmu „Bats Out“.
Priča je krenula 1972. kada se Colin pojavio kod Steva Bruca na vratima i rekao mu da prihvata poziv da se oproba u ulozi vokala. Steve nije krio zadovoljstvo i odgovorio mu je srdačno sa „OK“ i zatim zalupio vrata. U početku su jedva imali instrumente dok su propratnu opremu „pozajmili“ iz okolnih barova u kojima su provodili noći uz pregršt alkohola. Ubrzo bend kreće da živi zajedno, uvek u pratnji Willa koji je i dan danas sa njima, prati ih gotovo svuda i smatra se počasnim šestim članom benda. Zajednički život ih je vodio od toga da su svi imali šljake koje su im dozvoljavale malo lagodniji život do toga da im je luksuz bio ako imaju da jedu krompira. Uvek su se radovali praznicima jer su im frižider punile porodice.
1977. godine potpisuju ugovor i snimaju singl na kome je pesma koja je i dan danas, 41 godinu nakon objavljivanja neizostavni deo repertoara, radi se o „Running Riot“ . Izlaskom ovog singla otvaraju im se vrata za svirke. Sa Small Faces idu na dvonedeljnu turneju po ostrvu da bi odmah nakon toga zapucali u USA, ali ne da sviraju nego da se zezaju. Izajmljuju auto i obilazilaze šest nedelja sve živo od Njujorka do Kalifornije.
Kako je bend uvek radio pod motom „lako ćemo“ tako su imali razne faze bez svirki i proba pa ni sami nisu znali da li su više bend ili nisu. Neki su imali i zapaženije side projekte. Little Rooster je jedan od njih, a zanimljivo je da im je singl i album producirao niko drugi do Joe Strummer. Za uzvrat je dobio nove zube. Kako god bilo uvek su se vraćali Sperrerima. Ponovo kreće ista priča 1982. ali ovog puta bez Lammina na gitari. Snimaju „Shock Troops“, kada Bushell o njima piše veliki članak ali im promocija donosi više štete nego koristi. Na koncerte im dolaze razne sumnjive njuške sa ciljem da napravei sranje. U toj celoj ludnici za nazi skinse bend je bio komunistički dok su ih red skinsi nazivali nacistima. Bend tu ne posustaje. Odmah snimaju i „Running Riot In ’84“ ali tu se negde priča i završava. Album „Live And Loud“ izlazi kad je bend uveliko bio doviđenja. Usledila je duga pauza, koju prekida comeback turneja sa 16 koncerata po Nemačkoj, Italiji, Belgij i Švajcarskoj na kojima ih je pratila horda ljudi. Od tada kreće i cela ta ludnica oko benda, što je i njih same iznenadilo. O svakom datumu pomenute turneje ovde je pisao pevač Colin. Slede još dva albuma sa Darylom na gitari, tj. Sperrerima kakvim ih i danas znamo i, onda, opet hibernacija. Svako se okreće svojim obavezama. I dalje se druže, obilaze pabove ali ne i dalje od toga.
Novi milenijum donosi turneju po USA sa SF Reducers. To je period kada saznajem za bend preko intervjua u „Maximum R’n’R koji je i ovde objavljen kao dodatak vrlo mršavom delu knjige. Četiri giga u četiri grada na dvema obalama, NY, Boston, SF, LA – svi koncerti sold out mesecima unapred. Stvari su već postale ozbiljnije i oni se hvataju u koštac sa ekipom okupljenom oko Rebelliona što im daje dodatni vetar u leđa. Pojavljuje se ideja za novi album, upoznaju Lars Frederiksena koji im nudi saradnju. Zalete se, krenu pa stanu. I tako sve do 2007. kad izlazi „Here We Stand“. Period od par godina kada im se dešavalo da imaju jedan, eventualno dva giga godišnje se prekida. Taj period jeu knjizi više informativan, kontam i zašto. Uvek ih bolelo dupe za sve. Linija manjeg otpora. Da su sebe od početka silili nikad ne bi bilo ovo što jesu, a to je bend oko kojeg se vrte brojni pank festivali.
Kako su na netu stalno vodili dnevnik gigova tako je sve to isparilo i sa nestankom majspejsa. Ovde su svi ti blogovi u knjizi, što je super, samo što je to uvek bila kratka, direktna forma pisanja koja mi u ovom slučaju i nije najbolje legla. Dakle, OK je kao info ali sam ipak očekivao više. Koncert iz Beograda je širok na dve strane. Knjiga je zaključena negde 2009. i koncertima po Evropi i Americi. Bend je u međuvremenu objavio još jedan album.
Suma sumarum OK je knjiga, možda sam očekivao više, ali šta je tu je. Cock Sparrer iza sebe ima 45 godina sviranja. Jedino knjiga u nastavcima, poput „Gospodara prstenova“, bila bi potrebna da celu priču benda opiše do detalja.
(Nemanja)
