AXIS Shift, LP (Good Fight Music Records)
U poslednjih par godina, scena na Floridi značajno raste i grana se u različitim pravcima te nam isporučuje mešano meso – od sXe vegan buke Ecostrike-a, više metal nego hardkor zakucavanja xElegyx, politički orijentisanog Bind-a i u svemu tome, dobijamo i Axis – jedne istinske naslednike pravog 90s hardkor metal zvuka, poput nekadašnjeg Disembodied, Turmoil i njihovih lokalaca Shai Hulud. „Shift“ bruji gitarama koje bez prestanka jauču u pozadini dok bas i bubanj krupnim koracima gaze sve pred sobom sa vokalom koji, bez ikakvih efekata i natezanja, bojom glasa u nekoj besnoj melanholiji udara onako kako je to svojevemeno Unbroken radio. Rame uz rame sa Incendiary-em, nemojte dozvoliti da vam promaknu ovi vredni dragulji pametnog naboda današnjice. Retki su te ih zato ne treba propustiti.
(Zaviša)
BATTLE RUINS Glorious Dead, LP (Rock’n’Roll Disgrace)
Battle Ruins je bend oko čijih izdanja se vode ratovi, čiji se koncert u Berlinu rasprodao za par sati, za čije ploče se čeka na pre-order satima, za čiji novi album je na koncertu u Berlinu napravljen red od bukvalno 50 metara u kojem se čekalo po pola čuke, da bi mnogi, pa i ja, skontali da su ga izduvali pa izašli iz reda. Kasete koje uvek rade u malim tiražima dostižu vrednost od 50 evra… I uvek iznova se pitam zašto? Ne ide mi u glavu stvarno. Ne razumem kako im je uspelo da se cela priča toliko podigne? Preslušaš bend kontaš dobar je. Ima lik i glas, muzika jeste dobra ali opet čemu to ludovanje i toliki hajp oko njih? Ne razumem ni politiku benda. Vidiš da ti se ploča super prodaje zašto ne odradiš veći tiraž i svima je učiniš dostupnom? Druga stvar, a to je kako su izveli to da im koncerti budu rasprodati za tako kratko vreme. U Americi su svirali sa Templarsima i koncert se rasprodao zbog Battle Ruins kojima je to bio prvi nastup. Ne razumem i dalje. I povrh svega toga, bend ima singl, dva izdanja, ukupno tri koncerta od kada postoje, a to je dobrih deset godina. Da, da tri koncerta, od toga dva u Evropi i jedan u Americi.
Opravdanje za tako slabu koncertnu aktivnost je to što članovi Battle Ruins imaju previše bendova pa kad koji uspe da dođe na red. Lista grupa u kojima likovi sviraju je impozantna, pa idemo redom: Boston Strangler, Rival Mob, Mind Eraser, Stone Digger, Peacebreakers, Social Circle, Hammer And The Nails, No Tolerance, Waste Management. Bukvalno sve najbolje što dolazi iz Bostona skupljeno je u ovom bendu.Brendan recimo ima akciju da sa Pagan Altar nastupa povremeno, doleti do Evrope , odradi gig i vrati se nazad. Bubnjar im je još gori, ima milijardu nekih projekata. Nego…
“Glorious Dead” im je drugi LP, izašao je četiri godine nakon prvog i na njemu se nalazi 8 stvari u 25 minuta muzike. Dosta je drugačiji i definitivno me nije osvojio na keca kao prošli. U bendu je sada i druga gitara, lik iz Boston Strangler/Peacebreakers, i to je očigledno uticalo na promenu zvuka. Dosta je kompleksnija svirka, ima mnogo više hard/rock uticaja. Tekstualno su ostali na istom nivou, dakle teme su: vikinzi, ratovi, osvete… sa coverom koji je tradicinalno ružan (i merch im je ogavan) i gotskim slovima. Aalbumu definitivno treba dati malo više vremena da uđe u uvo. Sve skupa, ovo je dobra ploča ali i idealan teren da im se zalepe razne etikete. Ko prati bend zna o čemu pričam. Battle Ruins kod mene ima kredit uvek, zbog svih gore nabrojanih majstorija u koje su njegovi članovi upleteni. Vrlo prosto, ko ih je gotivio do sada gotiviće i ovo, ko nije neće mu se svideti. Siguran sam, ovo je izdanje koje će na kraju godine biti u samom vrhu top lista.
(Nemanja)
BY THE GRACE OF GOD Above Fear, MLP (State Of Mind)
Veoma drag bend koji smo ispratili polovinom 90ih sa odličnim EP-ijem i još boljim LP-ijem vratio se u punom sjaju na scenu pre nekoliko godina turnejom sa Trial kada smo imali prilike da ih vidimo u Novom Sadu. Ovo im je prvo izdanje nakon “Three Steps…” singla koji je objavljen još 1999, a reizdat 2011. Iskrena HC/punk ploča sa bombastičnim ritmovima, s umerenom dozom u 90s duhu ali fino modernizovana sa prepoznatljivim Robovim vokalom (kojeg znamo i iz benda Endponit). Kad je krenula uvdna stvar i njegovo pevanje, na moment mi se učinilo kao da slušam Spermbirds. By The Grace Of God su još jedan od bendova koji dokazuju da ne moraju gitare biti pebudžene i masne da bi iznele sav bes i anksioznost. Šteta što je na ovom miniju svega šest pesama, odnosno što ne traje duže od 15 minuta.
(Zgro)
CASEY Where I Go When I Am Sleeping, CD (Rise Records)
Znaš da je u pitanju odličan album kada ti snažan liricizam već na uvodnoj numeri uhhvati pažnju, a “forward” opcija na plejeru apsolutno izgubi svoj učinak. Iskazivanje ličnih iskustava onoliko da slušalac izvuče nešto svoje iz priče a da ona opet ostane stvar individue izazov je za svakog pevača gde Tom Weaver tu određenu dozu emocije i iskrenosti dočarava na najbolji mogući način. Dugo je u meni postojala sumnja da neću naići na bend koji me neće ostaviti ravnodušnim u melodic hardcore vodama, a da to nisu More Than Life, Defeater i Counterparts koji su mi u određenom periodu mnogo značili. Da mogu da vratim vreme unazad, “Where I Go…” bih bez premišljanja stavio u isti koš tada sa “Love Let Me Go” i “Empty Days & Sleepless Nights”. ”Where I Go…” pokriva teme fizičkih i psihičkih tegoba osobe u kasnim dvadesetima i griže savesti koju oseća zbog položaja u kom se nalazi. Nije svako u stanju da napiše tekstove ove težine. Slušajući podcast “100 Words Or Less” saznajem da je pevač prošao kroz težak period za vreme odrastanja, bilo da je u pitanju Osteogenesis imperfecta ili bolest krhkih, odnosno lomljivih kostiju sa 16 godina, simptomi manične depresije sa 20 ili saobrajna nesreća sa kojom su usledili srčani i moždani udar. Odnos sa majkom za vreme dok je bio hospitalizovan u pesmi “Flowers By The Bed” stvara sliku iz njene tačke gledišta i ujedno sagledavanje na sve načine na koje nečije stanje može da utiče na ljude oko sebe. Strah, strepnja ali i borba za bolje sutra su teme neizbežne da bi priča usledila željeni tračak nade sproveden kroz poslednje minute albuma ili spoken word na završnoj “Wound” rečima: “In all the ways that I am weak, I am also strong. Learning how to speak gave me the strength to carry on”. Ovde bih naglasio povezanost i aluziju stiha pesme “Fluorescents” koji glasi: “In every way that I am strong, I am also weak” – možda deluje slično ali zapravo daje skroz drugu perspektivu na nekadašnju situaciju a time posle i određenu dozu optimizma. Liricizam je prelepo usklađen sa energičnom i atmosferičnom instumentacijom koja na moje iznenađenje ni u jednom trenutku ne zvuči repetitivno i dosadno što ume da bude slučaj za žanr koji sviraju. Takođe, bend sve bolje i bolje pravi balans između tiših i glasnijih trenutaka koliko u instumentalima “&” / ”Where I Go…” toliko i u samim pesmama, a kao najbolji primer definitivno bih istakao “The Funeral”. Svaki interlude daje slušaocu kratak izdah i želju da album presluša u celini što svedoči ako ne i najbolji fade out/fade in koji sam čuo u poslednje vreme i to baš iz “Morphine” u “Bruise” ispraćen taktovima ambijentalnih gitara i neverovatnog rada bubnjara na kojeg bih stavio akcenat. Za one koji žele da zađu malo dublje u sam proces snimanja, Casey su izbacili zanimljiv dokumentarac na youtube kanalu “Dreambound” za koji je malo reći da im je otvorio vrata i omogućio priliku da potpišu za Rise i da uostalom uopšte i čujem za njih.
(Mika)
DOGHOUSE Never Cry Wolf, CD (Morning Wood)
Prvi album Doghouse-a nakon povratka na scenu objavljen je jesenas za holandsku etiketu “Morning Wood” koja je izbacila i njihov prethodni EP. Prvo što sam primetio je opasno dobra produkcija i veoma snažan snimak… Kad pustim “Never Cry Wolf” nakon slušanja par albuma žanrovski sličnih, trenutno velikih evropskih/svetskih imena Doghouse je gotovo duplo glasniji, jači, moćniji. Na albumu je odličnih deset pesama (jedna stara) trajanja koji minut preko lapo čuke i koje bi ladnjaka mogao da potpiše “Epitaph”. Tu je sve, i brzina, i žestina, i melodija… lepi pevački delovi, dobri aranžmani… Bend je nedavno obeležio dve decenije od svog nastanka (o čemu piše Milomir) i bez dvoumljenja je među najkvalitetnijim evropskim imenima ovog žanra. Jedina lična zamerka, ne na samo izdanje već ukupno gledano je to što Doghouse nema prepoznatljiv logo.
(Zgro)
GAZORPAZORP Gazorpazorp, EP 2018.
Kada pišem o bendovima koji plivaju žanrovima koje ja ne pratim imam blagi osećaj gorčine jer sam u potpunosti svestan da bi neko drugi, ko se više razume, umeo mnogo bolje da predstavi stvaralački rad tog nekog vokalno-instrumentalnog sastava. No, našli smo se u situaciji da se za ovo izdanje niko nije latio nešto da napiše a bila bi šteta da se ne nađe u fanzinu jer je, pre svega, sveže i kvalitetno.
Beogradski sastav Gazorpazorp čine četiri omladinca koji su ispraksane sposobnosti, iz prethodnih bendova različitih žanrova, pretočili u ovaj projekat. Iako naziv benda potiče od popularne animirane serije „Rick And Morty“ čiji sadržaj recenzent u najmanju ruku ne razume, niti želi da razume, što se, na svu sreću, ne odnosi i na muziku. Ovih pet pesama sirovo snimljenog garažnog rokenrola sa primesama post-punka skreću pažnju na sebe jer koliko god zvučalo nostalgično, bend donosi svežinu miksom pravaca ukombinovanih u 15ak minuta svirke. Oseća se sloboda i, da upotrebim tu reč, ležernost kojom su stvarane ove pesme kroz lagane gitarske deonice kojima prštajući bubanj ne dozvoljava da se izgube u nekim dosadnjikavo očekivanim muzičkim pravcima sa vokalom koji je, doduše, prilično dubok te samim tim i nejasan ali se uklapa u atmosferu koja bi idealno legla za neki re-make ili nastavak filma „Davitelj protiv davitelja“.Doduše, pomenuta ležernost se oseti i u pisanju tekstova čiji kvalitet se evidentno razlikuje od pesme do pesme i čini mi se kao da ih je pisalo više osoba te bih udelio savet da se ovom problematikom pozabave više u budućnosti, ukoliko žele da i u tom segmentu budu na nivou na kojem su sa svojim sviračkim sposobnostima. Imam neki osećaj da već od narednog izdanja neću pisati o njima jer će se brzo vinuti iz undergrounda u neke više vode te barem da ih ukačimo dok su još uvek dostupni i pristupačni masi podzemlja.
(Zaviša)
GRADE 2 Break The Routine, CD (Contra Records)
Grade 2 su klinci Englezi (kada su osnovali bend 2013. imali su 14/15 godina) sa ostrva Wight, koji peglaju najbolji mogući Oi/punk! Prvo, pitanje je kako su oni tamo uopšte došli u dodir sa pankom, da li u tom njihovom Ryde-u odakle su postoji scena, a drugo, kad kažeš nekom da sviraš Oi obično te potcenjivački pogleda… u fazonu, sviraš Oi jer ne znaš da sviraš. E ovde je potpuno druga priča. Ovi momci ubijaju kako sviraju, a još i znaju da naprave dobru pesmu. Postoje od 2013. i do sada su objavili par singlova i pre dve godine odličan EP „Mainstream View“ sa osam pesama. Tad sam otprilike i čuo za njih i na prvu loptu vokal mi je malo štrčao, ali sam se vrlo brzo navikao na njega. Nije seljana, nije sirovo, već naprotiv, vrlo pitko štivo. Nedavno sam nabavio prvi dugosvirajući CD ove trojice simpatičnih momaka koji je izašao pre recimo pola godine. Prva stvar „Pub Watch“ skroz je u The Business fazonu, kao kada bi se ubrazala „Harry May“. Posle nje ide opasna melodična hitčina „Groundhog Day“ pa vrlo brzo ništa slabija „Mr Industry“. „Falling Bridges“ koja je na vinilu smeštena na B stranu je uz „Medina Snake“ možda i najveći hit. Lepe gitare, dobri aranžmani, himnični refreni, odlično pevanje, teme o svakodnevnim problemima. Na albumu je deset sjajnih pesama, ne preskačem ni jednu. UK scena je opasno žinula u poslednjih par godina, a jedan od njenih najboljih svežih izdanaka je sigurno i Grade 2!
(Zgro)
INCOMPLETE Novi svet, EP (Life As A Dream Records)
Incomplete je, sad više ne tako mladi, sastav iz Beograda koji se od 2003. do danas nekako kontsantno borio da pronađe pravu postavu koja bi uspela da izgura malo više od po kojeg koncerta godišnje. Čini se da im je to konačno pošlo za rukom u 2017. godini, kad im dolazi novi bubnjar, koji u svakom smislu donosi osveženje, koliko prevashodno raznolikim prelazima na svom instrumentu ali i na trenutke neuhvatljivom brzinom (bogca mu, kad uhvati blast u prvoj pesmi da trese iz gaća nekih 20ak sekundi, nećete znati šta da radite sa sobom). Uhvatih se odmah bubnja ali to je zbog toga što je to segment koji mi je zapao za oko pri prvom slušanju (da, shvatam koliko je ova rečenica apsurdna ali to samo pokazuje koliko ovo izdanje zahteva posvećenost svih čula). Sledeća dopuna zvuka i upotpunjavanje te raznolikosti jeste i druga gitara koju je bend ubacio i koja dopušta više slobode i improvizacije pogotovo u momentima kada solažiranje dolazi u prvi plan a koje je ubačeno u pravom trenutku, nenapadno, da taman čitavoj furiji dobaci još po koji element da se mozak ima čime zanimati. Kad već spominjemo raznolikost, daj da se odmah nadovežem i na vokale koji, uz umerene horske dopune, bilo da u pesmi dominira muški ili ženski, zategnuto, svom oštrinom reže kroz stegnute zube (kad su već pesnice zauzete sviranjem) ali i umeju da se iščupaju iz te stege puštajući glas da vas vodi u slobodu kojom plovi. Jedina mana izdanju jeste dužina ali se iskreno nadam da je ovo samo jedna najava za nove pesme koje iskreno iščekujem.
P.S. Kaver albuma je kao neka duplerica u „Nacionalnoj geografiji“. Melem za oči.
P.P.S. Bez ikakvih implikacija na visinu pojedinih članova benda ali je izuzetno simpatično slušati Barbaru kako peva pesmu „Mali čovek“. Hehe.
(Zaviša)
LION’S LAW From The Storm, LP (Contra Records)
Ubedljivo nazrelije izdanje ovih skinhed hitmejkera iz Pariza. Kad su se pojavili na sceni imao sam blagu odbojnost prema njima zbog prilično tankog engleskog iako su i tada pravili napaljive stvari. Kako vreme odmiče i sa svakim novim izdanjem zvuče sve bolje i ubedljivije. Imao sam prilike da ih gledam uživo u Engleskoj gde su prihvaćeni kao domaći bend. Tada su bukvalno razvalili. Dok kuckam ovih par redova skapirao sam da mi je ovaj album najčešće na play listi u poslednjih pola godine. Lion’s Law peglaju odličan Oi! i što je najvažnije znaju da naprave pesmu koja se već na drugo slušanje pamti. Dobra produkcija, lepe gitare, himnični refreni… sve je na svom mestu. Pregršt hitova u 35 minuta počev od uvodne “Sons Of Oi!”, pa preko “Last Train Home” i “Trapped” do “Give Back The Glory” i “The Choice”. Koga zanima može da ih vidi ovog leta na Explosive bini na Exitu.
(Zgro)
LION`S LAW / STARS & STRIPES – Heritage, 7“ (Contra Records)
Ova dva benda trenutno su među vodećim imenima skinhed kulture i Oi street/punk-a. Francuski Lion’s Law u poslednjih par godina ozbiljno su uzmrdali prvo evrpsku a potom i svetsku scenu dok Stars & Stripes poznajemo još iz onog veka. Choke i ekipa iz Bostona su sad već davne 1989. izbacili kultno izdanje “Shaved For Battle”, pa nakon pauze, dobrih 15 godina kasnije i naredni album. Pre dve izašao im je i treći LP koji je odličan. Na ovom split izdanju oba benda učestvuju sa po dve pesme, jednom svojom novom i jednom obradom benda sa druge strane singlice. Tako su Stars & Stripes (koji je većinski sastavljen od Sapshot-a) obradili “Knock ‘em Out”, dok su Lion’s Law izbacili “The Power & The Glory” (stvar sa prvog Stars&Stripes-a). Lep kolekcionarski primerak.
(Zgro)
MAGNITUDE Era Of Attrition, 7” (Plead Your Case Records)
Taman kad pomisliš da je period nekog muzičkog pravca prošao i da se ono što je odsvirano više ponavljati neće, desi se bend kaošto je Magnitude da opovrgne tu činjenicu, s tim što nakon preslušavanja njihovog novog izdanja, ne ostaje gorak ukus u ustima ili onaj osećaj repetitivnosti koji su uspeli da ostave mnogi youth crew revival bendovi. Pored omiljenog mi youth crew benda novijeg doba, The First Step, ovo je možda drugi hardkor bend iz Severne Karoline koji mi je privukao pažnju. Preslušavajući ovih pet pesama u više navrata, stiče se utisak da Magnitude nije bend skupljen na brzaka sa idejom “snimićemo što god pa ćemo onda da sviramo to što je više moguće”. Koliko god se na prvo slušanje činilo da je sve to već preslušano i odsvirano, imam osećaj da je bend dosta radio na tome da izvuče što je više moguće od preuzetih elemenata svojih evidentnih uzora aka nosioca 90s hardkor metala – neispeglan zvuk (Microwave Records), do koske nabrijani dždž rifovi sa pojedinim gitarskim jaucima kao klasična navlakuša za efektno izvodljive nabod deonice, tematike pesama usmerene ka društvu i neprikrivenoj samokritici prožetu kroz vrlo obazrivo ispisane tekstove u čiju dubinu kontempliranja će zalaziti samo najveći fanovi, što mi je izuzetno drago pošto me, gledano u celini, u mnogome podseća na prvi EP Trial-a “Foundation”. OK, ja se ložim na ovakav zvuk i ponekad i dopustim sebi da mi i manje kvalitetan bend zagolica maštu ali ovde to nije slučaj. Magnitude koristi prežvakanu priču ali je jako dobro žvaće i to im je samo odličan osnov da svakim novim izdanjem još više pronalaze svoj zvuk te ako ovako nastave, biće ovo novi Undertow ili Trial, bez sumnje.
(Zaviša)
СВ.ПСЕТА Колико само тајни… (digital album)
Nadahnut zvukom ovog izdanja, želim da izmenim formu uobičajenog pisanja recenzija te sam rešio da dam oči onome što sam slušao. Zamislite vojvođanski western, negde u Deliblatskoj peščari, gde usamljeni kaubojac, Miša Parker, ulazi u kafanu u kojoj je svaki pogled upućen ka njemu mrk i prek. Ne čeka se dugo na akciju te odmah nakon duplog vinjaka ispijenog na eks, prevrću se stolovi i kreće rešetanje. U sveopštem metežu, Miša biva ranjen u rame ali uspeva da pobegne iz kafane te u polusvesnom stanju, svom težinom prebačen preko konja, dok Sunce žari po ravnoj banatskoj ploči, odlazi u nepoznatom pravcu. Pada noć i potrebno je da se stacionira te se zaustavlja sa konjem pored drveta na čijem stablu je našao koliko-toliko udobnu podlogu da se opusti, no ranjeno telo ne može da miruje te s toga u bunilu, kreće da halucinira o nekom ciganskom plemenu koje ga okružuje i vrača dok se on preznojava i bori sa unutrašnjim demonima. Budi se narednog jutra nag, zalečen i oran da nastavi dalje putešestvije ka severu gde, nakon galopiranja po još jednom vrelom danu, dolazi do prvog naseljenog mesta i staje da napoji konja ali da i sam unese svežinu u telo. Tokom te stajke, sreće jednu prelepu rumunsku curu Gabrijelu, ćerku lokalnog farmera u koju se zaljubljuje ali čijem ocu se to ne dopada te sa ostalim lokalnim življem kuje plan da se otarasi Miše. Jedne noći, kidnapuju ga i odvode do bunara u koji ga spuštaju i ostavljaju samog da istruli u njemu. Ipak, ubrzo ga iz bunara izvlači jedan ciga, isti onaj koji se pojavio u njegovim halucinacijama i sada se zajedno vraćaju u selo i smišljaju plan za osvetu ali i kako da vrati nazad svoju voljenu Gabi. Dinamiti eksplodiraju i vatrometi pršte po selu dok narod beži u strahu a Miša, u sutonu, odlazi sa svojom voljenom negde daleko, gde mogu početi zajednički život u miru.
(Zaviša)
TINY MOVING PARTS Swell, LP (Big Scary Monsters)
Slušajući konverzaciju između voditelja Washed Up Emo podcasta Tom Mullena i pevača Dashboard Confessional (poznatiji kao Chris Carrabba), naišao sam na zanimljiv članak sa gomilom kvalitetnih predloga za slušanje i meni do tad nepoznat pseudonim – u pitanju je “emo revival” ili jedna po mom mišljenju konstantno sveža, kreativna i izuzetno otvorena sfera začeta još 2010. koja obuhvata bendove nastale pod uticajem kultnih midwest emo pionira devedesetih u kojoj se danas mogu naći imena poput The Hotelier, Sorority Noise, Pianos Become The Teeth, The World Is a Beautiful Place i njima slični. Tiny Moving Parts definivno spada u užu selekciju onih koji su mi se na prvo slušanje istakli više od ostalih, što doduše u njihovom slučaju može da bude mač sa dve oštrice. Početkom godine opasno sam se zahvatio za “Celebrate” i ostala izdanja benda gde tačno prvo što primećujem u neku ruku jeste očekivani pop punk prizvuk, ali na moje iznenađenje sa izuzetno kvalitetnim math-rock/ finger-tapping deonicama koje su mi i održale pažnju uz apsolutno nepredvidive aranžmane braće Chevalier. Najprostije rečeno, svaka pesma predstavlja novu puzlu koju sam jednostavno ne možeš sastaviti. Igrom slučaja pred kraj januara stigao nam je i “Swell” čiji tajming ovog puta igra veliku ulogu u zimskom periodu godine – već na samom startu sa uvodnim “Applause”,”Smooth It Out” i “Feel Alive” oseća se vedrina, dinamičnost i određena doza optimizma prisutna u liricizmu što je istovremeno atribut i prava retkost u ovom žanru. Ono što posebno cenim na albumu jeste iskrenost i sam osećaj realnosti sproveden kroz Dilanovu interpretaciju prema nekada neizbežnim tegobama u glavi sa kojima se kao individue svakodnevno susrećemo, ali i paralelno sagledavanje na koje sve načine možemo da ih prebrodimo (akcenat na poslednja dva stiha pesme “Wishbone” i povezanost sa simbolikom iza pohabane ruke što stoji na omotu). Takođe bih naglasio i ujedno pohvalio kompleksan i izuzetno tačan gitarski rad nekog ko sa lakoćom sve iznova uspeva da odsvira i otpeva podjednako dobro uživo, a za pesme kao što su “Caution” i “Warm Hand Splash” maltene sam siguran da će pronaći svoje stalno mesto ako ne i na svim budućim setlistama. Ne znam šta bih još mogao ovde da dodam sem da napomenem da bend i dalje radi ono što najbolje ume i da na neki način uspeva da ostane dosledan sebi i svojim slušaocima iz izdanja u izdanje. Jedini problem nastaje sa pitanjem da li će uspeti da održi kontinuitet, a da pritom ne zvuči izlizano nakon svog desetog albuma?
(Mika)
TRAITS Illuminate, EP
Ovaj četverac iz Leedsa nahvatao sam prošle godine u Blackpoolu kada su svirali na Introducing bini na kojoj inače nastupaju debitanti, odnosno novi bendovi bez izdavača. Uoči festivala sami su objavili prvi EP sa četiri pesme. Zvučali su odlično uživo. Basista benda je Joe koji je dolazio u Novi Sad sa Random Hand, dok je pevač Jonny u sastavu The Human Project. Kad se uzme u obzir svirački background ove dvojice momaka, logično je što su Traits muzički sve samo nisu Englezi. Dakle, ovo je klasičan melodični skate punk bend sa američke zapadne obale sa znatno više pop punka i dosta mekši od Random Hand odnosno The Human Project. Odlikuju ih dobre, režeće gitare te prilično visok vokal, koji na momente podseća na Zolija (Ignite). Sve u svemu simpatičnih pet pesama benda koji ima sve uslove da izraste u ime za koje će se čuti i van ostrva.
(Zgro)
TRUE LOVE The Pact (Triple-B Records)
Kad vidim da je nešto novo izbacio Triple-B Records, ni ne trepnem već se odmah bacim u preslušavanje odnosno ilegalno preuzimanje audio materijala. Ovog puta, na red je došla ekipa iz Detroita, koja iako uveliko pegla od 2013. godine, jedan su od retkih bendova danas za koje znam da slabo idu na turneje a da ne spominjem to što ne zadiru u Evropu. Ne odstupajući od prvobitnog zvuka i roštiljanja instrumenata u pesmama koje retko budu duže od 90 sekundi, bend se na ovom izdanju najstabilnije snalazi u svom tom haosu neravnomerno raspoređenih prelaza i kratkih melodija koje odlično podupire bubanj, pogotovo kad je vreme da se zakukulji i neko zabadanje da bi vokal mogao da odmori malo. Za sve one besne, srcorascepane duše koji su uživale u brzim melodijama Carry On-a, a koje ipak gledajući detalje tematike, dosta podsećaju na Ruiner, mogu slobodno da se prepuste ovom pesničarenju zidova, očiju punih suza.
(Zaviša)
TURNSTILE Time & Space, CD (Roadrunner)
Turnstile iz Baltimora, jedan od hardcore bendova o kojima se priča u poslednje vreme i oko kojeg su baš podeljena mišljenja, izbacio je svoj drugi album. Od kako mi je stigao disk polovinom marta, ne vadim ga iz plejera i sad da me neko pita šta mi se sviđa kod njih ja ne bih znao da mu odgovorim, a baš su mi legli. Turnstile su isfurali svoj fazon, nisu za poređenje, ne može se reći da liče na ove ili one ili da kopiraju nekog. Čak i omot, jedan dan mi je sjajan a drugi dan me nervira. Negde sam pročitao da ih stavljaju u fah sa Bad Brains pa i sa RATM… OK, ima svega po malo u njihovoj muzici, ali je definitivno da su Turnstile drugačiji od ostalih aktuelnih bendova i uopšte me ne čudi što je njihovo ime ispisano veoma masnim slovima na plakatima brojnih festivala. Album ima 13 stvari i traje oko 25 minuta, neću vas ubeđivati, preslušajte ga obavezno, razumeću ako vam se svidi ali i ako ga na pola prekinete.
(Zgro)
ULTRA SECT War Of the Roses, 7“ (Contra Records)
Debi izdanje ekipe koja ima veze sa Suede Razors, tačnije gitarsita i bubnjar su u oba benda, s tim što meni ovo svirački više leži. Oni sami kao uticaje navode američki, francuski i britanski Oi! Ja sam se dokopao singla koji je za evropsko tržište uradio Contra Records. Pirate Press-ovo izdanje je odmah planulo, na tom omotu je lankširska ruža, da ladnjaka pomisliš da je bend iz tog kraja Engleske. Ultra Sect su dakle klasičan street punk trio iz San Franciska koji je sa ove četiri odlične stvari najavio velike mogućnosti. Kad se jedna od pesama zove „Turn Up The Oi!“ ne može da ne štima! Ne bi me iznenadilo da vrlo brzo Ultra Sect izrastu u jedno od vodećih imena sa zapadne obale. S nestrpljenjem isčekujem album koji bi pratila evropska turneja.
(Zgro)
VITAMIN X The Age Of Paranoia, LP (Southern Lord)
Mislim da je ovo petnaesta recenzija koju pišem o VX od kad sam ih prvi put i čuo, tamo negde oko bombardovanja 99te. Kroz svaki fanzin pratilo me je “prokletstvo” recenziranja nekog izdanja benda koji je krenuo kao čista zajebancija pre 21 godinu ali je onda postao jedan od najjačih predstavnika takozvanog thrash revival-a (kraj 90ih do neke 2003/04) u koji su i oni upali nakon drugog singla objavljenog za “Commitment Records” krajem prošlog veka. Danas je bend sve samo nije zajebancija. Poslednjih 10tak godina diskografski nisu toliko aktivni ali koncertno su i dalje poput mašine. U Evropi nema benda koji može da im prismrdi, jer iza njih je 800 odsviranih koncerata do sada. Poslednja njihova dva izdanja totalno sam izignorisao. Jebi ga, vezan sam za period kad bend nije znao da svira instrumente kao danas i kad je sve pucalo od sirovosti i energije. Posebno mi je krivo što ih nisam video u periodu “Down The Drain” LP-a, jer mi je to izdanje i danas posebno drago. Novi album je šesti po redu, treći za deset godina. Možda kod mene nedostaje objektivnosti ili sam prihvatio da to nije onaj bend od pre 15 godina (al’ leti vreme) i da ja nemam više 20 godina, ali je meni ovo skroz OK! “Age Of Paranoia” je album na kojem preovlađuje “laganija” svirka, naravno ima i brzih stvari, dosta mid tempo fora, te puno soliranja i promena ritmova. Nesporno je da su i dobrano naslušani muzike ali i da su ispekli zanat na instrumentima sa maratonskim stažom live nastupa. Da krenem redom… Uvodna “Modern Man” i odmah udarac u glavu. Brza hardcore/punk stvar sa jakim solom na gitari na samom kraju. 1:23 onoga po čemu ih već dve decenije poznajmo.
“Rollercoaster Ride” je jedina pesma za koju sam na prvo slušanje u Amsterdamu pre skoro godinu dana rekao da mi je bezveze. Vreme je prošlo ja sam je progutao, ali mi je i dalje nekako najslabija. Obiluje soliranjem koje mi je ovde i suvišno i vrlo čudno u refrenu sa prelazima na bubnju. Inače ovo je jedna od retkih pesama da na refrenu nema višeglasnog pevanja. Kao gost ovde se pojavljuje Bubba Dupree iz legendarnog Voida. Naslovna i najduža stvar “Age Of Paranoia” ima intro od gotovo minut i 20 sekundi. Sama pesma se i pored toga ne može staviti u koš sporijih jer nakon uvoda ide furiozan tempo kakvim su album i otvorili. “Human Plague” je najkraća i udara direkt u čelo svojom brzinom. Ovde se dobrano uplivalo u thrash metal dok se peva o uništavanju prirode. 42 sekunde i kraj. “No One” je pesma koju sam i pre snimanja čuo uživo par puta jer je stara sigurno pet godina ako ne i više. Mid tempo, rokerski fazoni, dve strofe i refren govore o tome kako treba imati kontrolu nad sobom i ne padati pod svakojake uticaje. Pretposlednja na prvoj strani je meni i najjača. Jeste rokerska, a solaža koju je odsvirao J Mascis (Dinosaur JR, Deep Wound) ide kroz celu pesmu, ali je vrlo zarazna i brzo ulazi u uši. Sumnjam da će je izvoditi uživo. A stranu ploče zatvara “Short Circuit” u kojoj je nesporan uticaj Dead Kennedys, tu pre svega mislim na deo kad se svirka smiri a gitara dominira. Druga strana počinje laganijim ritmom da bi se “Speak No Evil” ubrzala do magične crte koju je ova pesma i prešla, dve sekunde preko minuta.
“Deranged Degenerate” koja govori o održavanju integriteta i ne ukapalnju u društveno opšte prihvaćenim normama je duplo duža, instrumentalno zahtevnija i na njoj Danny na bubnju dolazi do izražaja. “Reverse Midas Touch” ima za tematiku lika iz grčke mitologije koji je imao dar da sve što dodirne pretvori u zlato. Ovde je to predstavljeno kao potpuna suprotnost. “Media Messiah” je sa jednim brzim delom i tematikom koju nije teško pogoditi na osnovu naslova. “Bounce Back” me je odmah katapulitrala u period od pre 15 godina kad je “Bad Trip” bio aktuelan. Ritam pesme me je neodoljivo podsetio na stvar “Monster Master”, a i dužina ne ide preko minuta. Idemo na sledeću stvar. Sećate se uloge koju je gosn Felix von Havoc odigrao bendu, a boga mi i celoj hc/punk sceni početkom 00ih kad je objavljivao izdanja koja su neizostavno štivo i bio glavni čovek Thrash Festa koji je u Mineapolisu godinama okupljao sam krem tog perioda. Osim toga, organizovao je brojne američke turneje kako Vitaminima tako i DS13. Kratak tekst, ali ako se sećate i zaglavlja koji taj majstor ima pored svoje kolumne u “Maximum Rocknrollu” onda nije teško provaliti da je pesma posveta njemu. “Road Warrior” je ona koja bi na gigovima baš mogla da preseče set brzih stvari iako je i ona sa naglašenim višeglasjem u refrenu. “Leave Me Alone” zajedno sa prethodnom izdvaja se po tome što je peva gitarista Marc. Tempo pesme gotovo je identičan prethodnoj i odlično ležu jedna na drugu. Pretposlednja je “Rock’n’Roll Destroyer” za koju mislim da će ime najviše smetati onima koji inače čekaju da napenale bend. Znam da su svi u VX veliki fanovi Annihiliation Time (a ko nije?) što je ovde i te kako očigledno. Tekst je opet priča za sebe. “I like it slow and heavy, I like it fast. As long as it slays as long as it blasts”…
Album zatvara “Shock Value” u kojoj se prepliće brzi i sporiji ritam sa blagim uplivom metala i delom u sred pesme kada se priča skroz menja, tempo usporava a naglasak prebacuje na ritam sekciju. Uz brži deo na samom kraju nakon 27 i po minuta ova priča se završava. Vizuleno “The Age Of Paranoia” je izdanje kojem je ovaj holandsko/rusko/nemačko/srpski kvartet poklonio maksimalno pažnje. Ovo je prvi cover na kojem je uloga prepuštena izvesnom Maraldu koji je inače u rangu sa Baizleyem iz Baroness koji je gotovo celu prethodnu deceniju bio zadužen za vizual VX-a. Novi je logo, po kojem nikada ni u ludilu kao ni po samom crtežu ne bih provalio da je reč o Vitamin X. Produkcijski, ovaj album je dosta bolje urađen nego prethodhodni. Materijal je inače prvi snimak sa Dannyjem koji se sasvim dobro snašao u ulozi bubnjara. Ovo je takođe prvo izdanje na “Southern Lordu” koji je poznat kako hc/punksima zbog brojnih reizdanja klasika ovog žanra tako i ljubiteljima metala. Suma sumarum, gledajući bend iz drugačije perspektive kojom sam ih gledao do skoro meni se ovo sviđa. Da me neko pita sa čime da počne ako se zainteresuje za bend, rekao bih slobodno sa albumom “Age Of Paranoia”.
(Nemanja)
YOUTH AVOIDERS Relentless, LP (Destructure/Build Me A Bom)
Ju, al` sam se tek sad iznervirao što nisam uspeo da overim ovaj bend u maju prošle godine u Zemunu. Svi mi koji nismo bili trebalo bi da se roknemo, propustili smo puno jer Youth Avoiders bukvalno kidaju što samo potvrđuju novim albumom. Gledao sam par njihovih živih klipova i opasno zvuče a nedavno im se pojavio i ovaj drugi album na koji se čekalo dobrih pet godina. Ko ne zna o čemu se ovde radi, reći ću samo da je bend iz Pariza i da pegla najbolju moguću verziju punk/HC-a, u stilu bendova iz Portlanda. Ima i tu neku blago depresivnu crtu, čak mi na momente deluje kao da je udrobljeno i malo Nervosas-a, s tim što boja glasa neodoljivo vuče na Pat Dubara. Nova ploča traje ispod lapo čuke, na njoj je 11 pesama finog peglanja, sa gitarama bez distorzija. Jedno od boljih evropskih izdanja u prvoj polovini 2018. definitivno. Nadam se da će i na nekoj narednoj turneji, ovaj koncertno veoma aktivni bend, zalaziti u naše krajeve pa da ispravljamo grešku od prošle godine.
(Zgro)
