The Damned Every album, every song (On Track), Morgan Brown
Da se razumemo odmah na početku, The Damned su mi jedan od tri omiljena benda u celom životu tako da kupovina knjige o njima spada pod obavezu ali kako veoma cenim svoj novac, ipak mislim da će prikaz biti fer. Knjiga zaslužuje jaku četvorku. Edicija On Track mi je poznata od ranije ali sam u njoj uglavnom pronalazio knjige o klasičnim ili prog rok autorima i bendovima. Ideja edicije je odlična. Fanovi koji pretenduju na kakvu-takvu kritičarsku karijeru razlažu svoje omiljene bendove na atome i vrše duboke analize. Damned jesu bend koji zaslužuju da ih se stavi pod mikroskop. Sto godina karijere sa veoma malo grešaka (uglavnom počinjenih na kraju, ovih dana… matorost…) ostavljaju puno prostora za izučavanje, teorije. Od klasično muzikoloških do metafizike. Sviđa mi se što autor pesme ispituje i svirački. Ja se u “muzički deo muzike” razumem malo, tek u samoodbrani ali taj deo analize pesama mi ovde deluje jasno i lepo objašnjen. Zaista je na 126 strana, sa kolor fotkama na srednjem tabaku, obuhvatio svaku svakcijatu pesmu, albume, singlove i one-off trackove. Iako bih pričice o pesmama mogao sakupiti bazajući webom, ipak je ovo bio odličan i težak posao i dobro je da su sve ukoričene na jednom mestu. Našao sam nekoliko faktografskih grešaka a verovatno ih ima još. To mi malo unosi sumnju pa zato ide četvorka. Zapravo, ono što ja želim je Song by song Damned knjiga u kojoj bi, recimo, John Robb seo sa Vanianom i Sensibleom i prošao hronološki sve sve sveee. Imam takve knjige o Stranglersima sa Cornwellom i SLF sa Burnsom. Obavezno štivo za fanove a cena je zaista OK!
(Daško)
Down For Life #14
Kako u samom uvodu piše, nakon sedam godina, glavnokomandujući Miles Hackett se odjavljuje i prepušta vodeću ulogu novom uredniku. Jednostavno, od priče iz paba, „’ajmo da pokrenemo fanzin“, Down For Life je vrlo brzo izrastao u vodeći HC/punk magazin, a obaveze i obim posla da bi se zadržao kvalitet i kontinuitet svakako premašuju fanzinašku priču. DFL se pojavio u isto vreme kad i Out of the Darkness i izlazi dvaput godišnje, da li on to šalje meni neke tajne signale da je vreme za povlačenje?! Okej, nemam ništa protiv, čim se pojavi neko mlađi spreman da se posvećeno bavi fanzinom, povlačim se i ja. Naredni broj najavljen je za proleće 2023, i baš me živo interesuje da li će biti nekih ozbiljnijih konceptualnih promena. DFL je od početka mešao staro i novo, rekao bih idealno štivo za redovne posetioce Outbreak Festa, jer kad kažem novo nekako imam osećaj da cela ekipa koja radi ovaj magazin vuče na metalcore i emo screamo priču, pa tako i u ovom broju od „novih imena“ udarni su intervjui sa Stick To Your Guns, Counterparts, Show Me The Body, Lionheart, Cigar, R.A.M.B.O. plus kratki infosi o bendovima See Through You, Dagger Threat, Escuela Grind, Bovice, 156/Silence… Okej, meni mnogo bliskija i zanimljivija strana su razgovori sa „matorcima“ (logično) Keith Morrisom ispred benda Off!, Walterom o ponovnom okupljanju Rival Schools, kao i sa još dva povratnika na stejdž Toxic Reasons i Verbal Assault, te sa članovima Bad Relegion o četiri decenije postojanja ovog kultnog benda. Tu su i zaboravljeni Downset i Ryker’s kao i dobar intervju sa HC supergrupom Dead Cross povodom objavljivanja drugog albuma. U kolornom magazinu, A4 formata na 84 strane, nalazi se kao i u prethodnih 13 brojeva dosta recenzija novih izdanja, te izveštaja sa letnjih festivala, kratkih vesti i meni omiljena rubrika koju piše Chris In Effect o aktuelnostima na NY/HC sceni.
(Zgro)
No Fuss #2
Super mi je kada moju skepsu neko demantuje. Nisam baš bio optimističan kada sam pisao recenziju za prvi broj. I kako sam već i zabeležio rešio sam da pružim šansu ovom očigledno posvećenom i mogu reći korektnom čoveku. Nisam pogrešio. Ovo je sto u glavu. Dizajn je i dalje, bar meni sa dioptrijom sporan, zbog fontova i copy-paste varijante, ali sadržaj je top. Za razliku od prvog broja, pored Oi! bendova mnogo je žanrovski raznovrsniji, tu ima dosta i HC-a i pankeraja. Primator Crew, Paul iz Sheer Terror – prvi deo razgovora (definititvno znači biće i treći broj i nastavak), The Chisel, meni naročito dragi Revanche i Teenage Hearts, Rata Negra, HC iz Skandinavije, i još mnogo drugih umetnika i bendova. Na 40 strana više od prvog broja (104 ukupno na A4 formatu), sa mnoštvom fotografija, baš ima lepo šta da se pročita. Mnogo opuštenija i raznovrsnija pitanja, odmak od šablona evidentan. Ovog puta vidim da su još jedan ili dva čoveka prisutni kao saradnici i autori, a koji su se skontali preko fanzina. Ono što sam zamerio ispravljeno je – tu su recenzije fanzina i izdanja kao i izveštaji sa svirki. Pokrenuta je i etiketa, pa sam pazario i kasetnu kompilaciju koja nije u sklopu izdanja ali je sa odličnim izborom bendova (Revanche , Parole 80, Ultra Razzia, Asphalt…). Mogli su neki stikeri da se pošalju, ali uz mnogo bolji povez i naslovnu i poslednju strana na masnom papiru, Fanzine For Undeground Rock’n’Roll iz Beča pretenduje da postane štivo koje će se redovno čitati. Naravno, i ovoga puta je sve na engleskom jeziku, jer da je drugačije mogao bih samo da prelistavam i gledam slike. Devet Bambija. Naklon za trud.
(Đole)
Safety Pin #16
Šesnaesti broj fanzina iz Šefilda ujedno je i moj prvi susret sa njim. Jako lepo dizajniran, odštampan na masnom papiru u boji A4 formata, na 48 strana, sa dosta dobrim sadržajem i odličnim fotkama, uz reklame izdavačkih kuća i singl ploču koja je split Cock Sparrer/Spunk Volcano and the Eruptions. Koliko sam ispratio praksa je da uz svaki broj ide singlica ili CD, što uz dosta teksta čini prihatljivom cenu od 6,95 funti. Okosnica broja su intervjui urađeni na prošlogodišnjem Rebellionu (na poslednjoj strani je promo za ovogodišnji sa sve spiskom izvođača), kao i opsežna reportaža sa jubileja Sparrera koju prati intervju odrađen sa Darylom. Neil “Newts” Newton priča o tribute show-u na prošlom Rebellionu gde je mnoštvo ljudi pevalo najveće hitove Upstartsa. Kroz razgovor sa Newtown Neurotics predstavljen je njihov novi album što je za mene bila novost. Iain Kilgallon (Beerzone, Control, Intensive Care) takođe je zastupljen opsežnim intervjuom. Uz još nekoliko bendova koji mi nisu poznati, pažnju privlači priča sa Brad Loganon, veteranom USHC scene, bez recenzija, 90 posto sadržaja se odnosi na punk, sa korektnim tekstovima, zanimljivo i informativno + singlica, po potpisima ispod tekstova rekao bih da su u izradu uključena dva čovek od kojih jedan radi i neki podkast, mislim da je Safety Pin sasvim oki. Izašao krajem 2022. još uvek je aktuelan .Na naslovnoj strani ispod Safety Pin sitnijim slovima odštampano je „punk rock ancient and modern“ i to je tačno.
(Đole)
Soulcraft # 4
Ovaj prilično kvalitetno urađen debeli mali fanzin na A5 formatu od nekih 146 stranica i naslovnom stranom u boji je delo mog starog prijatelja Apostolisa iz Atine kojeg sam imao čast da upoznam tamo neke 2010. kada je organizovao Vitamin X cert u Atini i odmah sam ga zgotivio. On pripada onoj grupi dobrica i entuzijasta koje ništa ne mrzi da uradi, uvek je tu pomogne, napiše i bukvalno bi uradio sve za hardcore punk scenu i ljude u njoj. Kad se Apostolis sa devojkom preselio u Amsterdam krajem leta 2022. već posle par meseci počeo je da organizuje koncerte, radi podkaste, plakate i pomaže oko svega živog. On tamo u Grčkoj ima i par bendova, uključujući i My Turn u kome peva i sa kojima je svirao na To Be Punk-u i S.A.W.A festu ako se ne varam. Pored svega toga ima i distribuciju ploča i ko zna šta još… jednom rečju, unuk kakvog bi svaka hardcore pank baba poželela da ima. Što se tiče Apostolisovog muzičkog ukusa, e to je već druga priča. Pošto se njegov entuzijazam širi na sve strane, ćoškove i uglove sveta on sem dobrih starih i novih punk/hardcore bendova gotivi i masu raznih dž-dž „mosh NYC tough guy“ tip bendova, cheesy 90’s fazon youth crew bendova i pomalo pripada ljudima koji nisu tinejdžeri od 14 godina ali se recimo lože na Turnstile. Bez obzira na sve to, Apostilis je super lik.
Povodom promocije novog broja fanzina, organizovao je i koncert sa nekim od bendova koje je intervjuisao u Soulcraft-u i jednostavno sam morao da ga podržim i kupim i ja jedan primerak novog broja za sebe. A da bih ispao fer, bez obzira što je 80% intervjuisanih bendova u fanzinu nešto što me apsolutno ne zanima, ipak sam ga celog pročitao. Znači svaki intervju, tj ceo fanzin od prve do zadnje stane i ne samo to, nego me nije mrzelo da iščekiram muziku svih intervjuisanih bendova za koje sam mislio da nisu moj fazon, i da bi posle slušanja shvatio da stvarno nisu moj fazon. Ipak intervjui sa njima nisu loši i saznao sam iz njih masu interesantnih stvari, pogotovu kako noviji klinci i uopšte ljudi u tim bendovima rezonuju i doživljavaju ono što oni smatraju hardcore scenom. Iz lične perspektive, bend koji je intervjuisan ovde da ja volim je Chain Whip, a od bendova koji su mi isto zanimljivi tu su Gag i Scowl, plus intervju sa Dwidom iz Integrity je isto cool. Sviđa mi se što je Apostolis zaronio i u indonezijsku scenu pa je recimo intervjuisao lika koji drži Greedy Dusti zdavačku kuću iz Indonezije.
Sve ostalo nije moj fazon ali kao što rekoh intervjui nisu loši i ubeđen sam da ima dovoljno fanova tih bendova na našim prostorima kojima će ovo da klikne više nego meni. Dakle tu su: Mastermind (crossover iz Engleske), Echochamber (izmetalizirani sXe iz Kelna), Foreseen (crossover iz Finske), End It (moderni hardcore iz Baltimora), Fools Game (jedan od onih „dž-dž“ bendova sa modernim zvukom i po kojim brzim delom iz Pensilvanije), Malignant (grčki metal core), Speed (sidnejski bend koji kombinuje hip hop i metal sa modernih hardcore-om), Blood Sermon (Švedski metal… ustvari ovo verovatno ide pod metal core ili tako nešto), Speed Way (da kažemo moderni 90’s fazon youth crew iz Stokholma), Instructor (belgijski bend koji se trudi da zvuči kao Breakdown i Outburst), Brave Out (moderni sXe youth crew iz Osake/Japana koji zvuči kao Mindset ili nešto na taj fazon). Pored toga intervuisao je i Carl Gunhouse-a fotografa, Jonathana Buskea grafičkog dizajnera i napravio kolaž posvecen Typo O Negative-u. Moja zamerka je što se neka pitanja previše ponavljaju i da je engleski pomalo traljav na nekim mestima, ali nije ni moj mnogo bolji tako da bolje da ćutim. Šteta što nema recenzija i kolumni nego su zastupljeni samo intervjui i njegova uvodna reč al OK, to je njegov fazon i sama činjenica da je ovo delo jednog čoveka zaslužuje veliko poštovanje. Kaže Apostolis da većinu tiraža proda u Americi i tu i tamo po Evropi a najmanje u Grčkoj… jebiga.
(Marko Korać)
Quarantined #7
Gde god sam zakačio neku vest o fanzinu Quarantined koji radi lik iz Švedske, svuda su bile samo reči hvale. Nemanja je naručio poslednja dva broja tako da sam u istoj turi dobio i šesticu i sedmicu. Šta znam, dobro je, ali nekako nedorečeno. S obzirom na to da je na engleskom jeziku i dostupan preko brojnih distribucija širom sveta ubeđen sam bio da je tiraž od 300 primeraka mali, a u samom impresumu stoji da su trojka, četvorka i šestica i dalje nabavljivi što mi je skroz nelogično. Zanimljiva je priča o samom nazivu fanzina koji je urednik Marcus pokrenuo 2019. nakon što je zbog rođenja deteta i očinskih obaveza morao da odsustvuje sa scene. Već drugi broj radio je iz kovid karantina. Dva broja izbacuje na godišnjem nivou i bavi se isključivo HC-om. U međuvremenu je pokrenuo i istoimenu izdavačku kuću i u periodu od dve godine objavio sedam, osam naslova, što je za svaku pohvalu. Uglavnom, u šestici (koja mi je sadržajno bolja a obimom je identična) bili su intervjui sa 411, Violent Spirit i Boot Licker dok se u sedmici raspričao sa drugarima iz benda Shield i bukvalno pola fanzina od ukupno 24 strane A4 formata zauzima taj intervju. Za fanove ovog benda, stvarno ima pregršt pikanterija i informacija ispisanih najsitnijim fontom. Na dve strane su recenzije mahom izdanja švedskih bendova, potom njegovo poređenje dve HC kompilacije iz 90-ih „Forever“ i „Rebuilding“ kao i simpatičan tekst o dobrim izdanjima koja su spakovana u omote sa groznim artworcima. U narednom artiklu, urednici tri fanzina (My War, Rage! i Hardcore Mutation) iznose svoje utiske o deset pesama aktuelnih HC bendova, a tu je i njegovo pismo bendu Sick Of IT All u kojem ih moli da spuste loptu i upute izvinjenje No Fun At All-u nakon debilnih prozivki po mrežama koje su usledile posle nekog minornog incidenta u bekstejdžu festivala na kojem su nastupili i jedni i drugi. Dizajn je old school i to mu dođe to. Sve u svemu simpatičan fanzin ali moram da priznam da sam na konto pročitanih recenzija očekivao više, u najmanju ruku neki novi In Effect, a kada sam došao do kraja imao sam osećaj kao da sam stigao tek do pola, tanak mi je u svakom smislu.
(Zgro)
