Negative Negotin me je opet nekim sitnim lažima i praznim obećanjima o kompenzaciji kroz vinile naterao da pišem za onaj Zgroov i njegov alamanah. Ovog puta je to priča o top 10 meni najuticajnijih albuma 90ih. Pošto su čmarovi kao mišljenja, svako ih ima ali nisu svi gotivni, evo 9 meni najuticajnijih izdanja od 1990-1999. Mnoštvo meni veoma bitnih albuma je za dlaku mašilo listu, ali šta da se radi – neko Negotinovom srcu draži je dobio 80te, evo tebi buljson 90te pa se jebi. Dakle, top 9, albumi koje sam u određenim periodima života slušao do iznemoglosti, ili koji su mi otvorili um ka nekim drugim stvarima, ili uz koje sam zamišljao da sprovodim straight edge revenge…
His Hero Is Gone “Monuments To Thieves” – prvi uvodni rif koji zvuči kao bomba od nekoliko megatona i jasno je da nema zajebavanja. Death metal melodični rifovi ubačeni u štrokavi sludgy hardcore pre nego što su ga isti ljudi usrali putem Tragedy. Klimavi bubnjevi nikada nisu zvučali tako zajebano. Depresija. Beznađe. Težina. Savršena muzika za nagoveštaj svih sranja koja dolaze u 2000im. “Who holds the gun to your head & makes you lick the boot Of the boss who would rather kick in your fucking teeth Than shed a tear of sympathy? We keep on licking with Dreams of promotion & “A career”. They keep on kickin keep Making the pills: how long will we swallow? How long Will they feed? How long will we follow? How long Will they lead?” pitanje svih pitanja.
Unbroken “And/Fall On Proverb” – “slitting wrists to make music to slit wrists to” nisu Spacemen 3 bili ludi kada su to izjavili. Nije ovo wimpy patetika kao Stephen Patrick Morrissey, iako je puno uticao na ljude koji su iznedrili ovu zlatnu škrinju 50s style frizura i mode secenu late 80s sXe pozerajem u najboljem mogućem smislu te reči. Muzički to je prljav, ispodproducirani noisy metal hardcore koji pogađa sve one najsitnije žice. Savršeno. Da želim, mogao bih da se pokenjam po svemu ali ne mogu: sve kod Unbroken iz ove ere je veoma na mestu čak i kad je veoma cringy i pogrešno. Možda je nekome love gone bad tematika i oh so Outsiders style za baciti peglu… nisu Unbroken bili ludi kada su izjavili I… DON’T… CARE
Into Another “S/T” – negde 1991. ili 1992. Korać, Tifani, Dragan i možda još neko zaputili su se u Prag na koncert Nations On Fire. Nije bilo koncerta ali to je neka druga priča. Vladica, originalni pevač Stand Šointa je dao neke pare Koraću da mu donese neku jaku ploču, neki NYHC ili straight edge bend jer smo ga tada baš jako napinjali u tom smeru. Dobio je We Bite izdanje prvog Into Another albuma, budući da su tu članovi Bold, YOT i Underdog. How could it go wrong? E pa Vladica se smorio do jaja, a ja iskreno ne znam da li mi se u tom trenutku toliko svidelo ili sam želeo da mi se svidi, kako god otkupim ploču od njega. Vrlo brzo je to bila ubedljivo najšlusanija ploča u tadašnjoj kolekciji, stanje omota (nikad je nisam stavio u PVC) to može da posvedoči kao i izgled samog vinila. Verujem da je ova ploča otvorila mnoga vrata u mom malom sXe mozgu tada, i raširila muzičke vidike. Ni činjenica da sam došao iz metal priče nije bila na odmet, svakako, ali taj album je u svakom smislu bio “game changer/eye opener” za mene. Idejno rešenje omota, korišćene boje, Richiejeve Lee tregeruše unutar gatefolda, Drew i njegove svilene košulje, Romul i Rem frizure, tekstovi puni tantričkog seksa i kojekakvih baljezgarija koje mi nisu bile jasne ali su zvučale gotivno. Od početnog rifa “Underlord” preko jedne od najseksi heavy metal pesama sa ove strane Judas Priest (“Powered”), srednjevekovne “Apalindrome”, epskog refrena “As It Were” ili toliko jebačkog Priest-like-rifa u “Dare Me”, sve se granici sa veoma pogresnim a u stvari je jedno od muzičkih remek-dela za ceo život… ako ste u tom fazonu. Sa tehničke strane gitara i bas su sa onog sveta što se mene tiče, bubanj nimalo ne zaostaje a Richie je zauvek objasnio pevanje. Nikako ne pomešati sa komerc post-metalom 10/10
Slapshot “Sudden Death Overtime” – I trideset godina kasnije, pocetak “What’s At Stake” me tera na nasilje (ne ono stvarno, šta se ložite. Ono hardcore nasilje). Možda su na “Step On It” rešili da mu ga daju malo po priglupom panku, na “Sudden Death…” su se vratili starom dobrom zlokobnom bostonskom hardkoru po kome su postali poznati na “Back On The Map”, začinjenom taman-koliko-treba-i-koliko-vremena-nalažu metalom. Uvodni bas tera žmarce uz kičmu, “zlo se piše gutes biti neće” što bi rekla moja pokojna baba Kasanski u sleeveless Public Enemy majici sa desnom rukom u gipsu. Choke i Slapshot na ovom albumu pišaju đe čuli i đe ne čuli. Po crkvi u “Firewalker” (“…the chosen people are preaching hate, while the Vatican decides our fate/terrorism, putting bombs in the name of God, there’s only so much bullshit we can take…”), po Youth of Today i youth crew delu NYHC scene (“Dealing With Pennies”, “Get Me Out”), pajdomanima/alkosima/zavisnicima (“What’s At Stake”, “Transmission”, “Say Goodbye”), svima (“Nation Of Hate”), kejos pankovcima (“Punk’s Dead, You’re Next”) i generalno SVEMU. O tekstovima se može diskutovati, Chokea kao meathead frizera iz Bostona možete štovati ili ne, mora mu se priznati da tera po svome sve ove godine, good or bad. Posle ovog albuma sam zaista prestao da ih pratim, ali neko poštovanje za čoveka i dalje imam jer makar delovao kao neki penzionisani sekjuriti iz kladare iz neke baš baš vukojebine, uopšte nije glup lik. Eh da su se svi bendovi raspali na (po mom skromnom mišljenju) svom kreativnom vrhuncu, koliko bi zaista legendarnih bendova bilo… P.S. solaža u “Say Goodbye”… pa jbt koje heavy metal savršenstvo!!!
Burn “S/T” – Atmosfera, produkcija, rifovi, sve na ovom singlu je savršeno od početka do kraja. Kad kažem atmosfera, mislim na nešto što je meni veoma bitno na svakom izdanju nekog njujorškog benda, i jebemu mater, ne znam kako ali iz svakog izdanja izbija Njujork. Valjda znam, nikad nisam bio tamo. Sve odiše nekim ružnim vremenom, sve je sivo, sve je predobro. Gavinovi rifovi su istovremeno toliko NYHC i uopšte nisu da ne znam kako je to uspeo. Alan Cage rilja bubnjeve perfektno. Chaka ima glas koji možeš da izvališ između hiljadu izdanja. I na kraju krajeva, iz benda su se izrodili Quicksand, Orange 9mm i Die 116, i svaki bend ima po makar jedno super izdanje iza sebe. To zaista nije mala stvar.
Mega City Four “Terribly Sorry Bob” – Ovde sam malo varao jer je izdanje kompilacija singlova sa kraja 80ih ali je izaslo 1991. pa upada u ovu dekadu. Kako je divno kada gledaš bend u naponu snage, a posebno u naponu slušanja. Njihov koncert 8. marta 1991. u KST će zauvek biti jedan od najboljih i najomiljenijih. Savršene pop melodije koje nikada ne prelaze u sladunjavi bubblegum bulšit, himnični refreni, kvalitetni tekstovi. U mom bosonogom pank detinjstvu, u jednom trenutku oni su zvučno i vizuelno bukvalno bili SVE. Čikam vas da nađete veće hitove od “Running In Darkness”, “Dancing Days are Over” ili “Miles Apart”. Legendarno.
Overdose “Overpose” – Sve priče o tome da su bili ispred svog vremena, na svetskom nivou, blablabla neću da ponavljam, niti mi zvuče gotivno. Ovaj lajv album je zapis jednog legendarnog certa, jednog veoma kvalitetnog benda, i sve se poklopilo na tom izdanju. I ona lo-fi štampa na omotu kasete, onaj deblji masni shiny papir, sve ima smisla. Nemam kasetu ali se nadam jednog dana…
Sleater-Kinney “Dig Me Out” – Ovo je jedan došlo iznebuha i bogo moj koliko mi je drago da jeste. Zahvaljujući Brian Briggsu (koji me je opskrbio brdom svojih fanzina a i nekih drugih) ovaj dijamant koji najverovatnije nikad ne bih iskopao sam zauzeo je poziciju na ovoj do jaja listi (na kaseti su još bili Trial prvi 7″ i Fifteen neki live. Dok je prvi, iako prilično kliše, bombona chugga chugga mosh sXe, druge nikad nisam zapatio). No da se vratim na Sleater Kinney, može se reći da su i one imale neku vrstu otvarajuće uloge u mom do tada ipak rigidnom muzičkom ukusu. Sigurica da sam i dalje slušao metal koji sam ranije voleo samo mnogo manje, kao i svu ziku koju sam pokupio od ćaleta npr ili sa kojekakvih strana. Album drži tempo od početka do kraja, nekad uspori da bi te posle šutnuo šimikom tamo di sunce ne sija. Hitčine poput “Turn It On” i “Not What You Want” su r’n’r hall of fame material, samo kad bi Sleater Kinney davale pišljiva boba za r’n’r i fame. Pustiti “Turn It On” najglasnije i trljati se o omiljenu osobu na nekom fiktivnom Indie-Gou for maximum pleasure <3
Lifetime “Hello Bastards” – Da Kunovski nije ispalio nekoga iz NS koji je naručio ovu ploču u Imagu i da je meni zapravo stiglo ono što sam naručio pitanje je da li bih otkrio ovaj suvi genij 90ih. Ništa ovde nije bogznakako novo ni originalno, ali posle prvih nekoliko puta i navikavanja na Arijev nazalni glas sve je otišlo u vraga. Lifetime je nešto što bi se spawnovalo iz vrućeg seksa fleas-ridden crust pankerke i baggy pants strejtera iz NJ. Sve to dok na boomboxu svira Avail u šatoru na More Than Music festu u Columbus, OH. Brzi i kratki shotovi melodičnog panka koji tera sve hardcore šiparice da im srce brže zakuca kad njihov scenski crush baš od njih kupi usrani personal emo zine umesto da protraći pare na onaj Aus Rotten/Naked Aggression split 7” koji nikome ne treba. Ah kako je lepo biti panks u 20im godinama…
R.Brodsky
Kolumna objavljena u Out of the darkness #8 , 04/2020
