ALKALOID Invisible World, LP (F.O.A.D. Records)
Svi koji su kopali po underground sceni Japana, mislim da im je jasno da su neki članovi sa punk scene bili i u heavy metal i thrash metal vodama što se oseti i u mnogim hardcore punk albumima koji danas važe za klasike. Japanski heavy metal je posebna poslastica, a Alkaloid je bend koji se ne iskopava baš tako lako. Međutim, kompletan album odiše jednom posebnom ‘80s atmosferom a ženski vockal uz heavy metal gitare daje neki zaista poseban šmek celom izdanju. Sam snimak je dosta organski i zvuk na trenutak deluje kao vrhunski live zapis, što je i moguće da je slučaj. Demo iz 1986. je na A strani, dok su na B su do sada ne objavljene “studio tracks 1986”. Ja bih čak ove pesme mogao zamisliti kao soundtrack u nekom solidnom filmu koji ima ambijente iz Mad Maxa ili Blade Runnera. Booklet je fenomenalno urađen, štampa i dizajn omota takođe (ljudi vodite računa kako vam izdanja izgledaju kada ih radite), što celo izdanje zaista kompletnim.
(Doca)
AN SLUA How Ya Gettin’ On ?, 7” (Discos Enfermos, Tough Ain’t Enough, LSM Records, Mister Face Records, Distr-Oi Records)
Prvo izdanje četvorke iz Galoveja. I odmah pun pogodak. Po mom mišljnjenu u tri Oi! izdanja prošle godine. Nije lako, naročito bendu na početku, da se izdvoji u moru besmilenih, plonker Oi! bendova, zarobljenih u stereotipima i neoriginalnosti, a neki čak izgledaju kao punk boy bendovi. Zašto An Slua? Prvi razlog su teme kojima se bave na ovom EP-u. Drugi se odnosi na muziku i strukturu pesama. A i B strane su, kada su tekstovi u pitanju, tematski podeljene. A strana – radnička klasa ali sa pametnim i drugačijim tekstovima, B strana, što je krajnje nesvojstveno žanru – prava životinja i veganstvo. Muzički, moj je utisak, imaju sirovost Blitza i melodičnost Sparerra, što se naročito vidi po načinu kako su producirane gitare. Našli su idelnu meru između melodije i sirovog zvuka sve začinjeno besnim baritonom koji sipa priče o otuđenosti i gubitku konekcije među pripadnicima radničke klase kojima poslodavac guli kožu sa leđa, i dok se znoji u neljudskim uslovima razmišlja o paklu koji ga čeka nakon radnog vremena gde stanodavac parazit predstavlja još ružnije lice kapitalizma. Britke opaske upućene onima koji kritikuju ljude koji ne konzumiraju meso, indirektno ukazuju na pravo slobodog mišljenja i pravo na lično odlučivanje svakog ljudskog bića. Na to se nadovezuje tekst koji krajnje direktno, neki bi rekli surovo, sipa gnev u lice ljudima koji dok uživaju u jedenju mesa ne razmišljaju da su i ta bića nekome značila nešto u životu. Jedem meso pa ne znam šta da kažem malo sam se i ja osetio prozvan. Izgleda da momci imaju i dobar smisao za humor jer se na ineru nalazi natpis koji je zanimljiva igra reči. Iznad tekstova pesama odštampano je – Certified Oi!ganic!!!. Originalno i inteligentno. Uz sam artwork koji se savršeno uklapa sa gaelskim nazivom benda, koji je prepun nekih keltskih motiva dok su fontovi vrlo slični Oi Polloi logu. Baš sam izvrteo ploču i mogu samo da kažem Oi! Oi! OI! (ali u ovom slučaju ne sa cockney akcentom).
(Đole)
THE BAD SHAPES s/t, LP (Wanda Records)
Wanda Records, gotovo tri decenije od nastanka, i dalje se drži objavljivanja bendova koji su bliski klasičnom punku i punk rocku. Jedni od najnovijih pulena ove etikete su i Berlinci The Bad Shapes. Ekipa sa pozamašnim muzičkim iskustvom objavljuje svoj prvi album u ovom sastavu pod ovim imenom. Ne znam, ja se jako obradujem kada čujem ovakvu ploču. Još kada vidim njihove fotke i krajnje pojednostavljeni, retro omot albuma – sjajno. Old school punk, duboko ukorenjen u prvom talasu britanskog punka u savremenijem aranžmanu i produkciji. Bez nepotrebnih solaža, sa izuzetnim ženskim vokalom, uigranom zadnjom/ritam sekcijom kao da slušaš Penetration ili Violetors pedeset godina kasnije na modernoj opermi. Razrađujući ispravne teme, ističući rodnu ravnopravnost i zbijanje redova protiv rastućih desničarskih sekti, pakujući sve u tri akorda bez mnogo improvizacije deluju kao čuvari vatre koji ne prepuštaju zaboravu punk pionire. Tome u prilog ide i cover „I Guess I’m Not Cool Enough For You“ Problematicsa. Pola sata čistog uživanja, sjajno aranžiranog punka koji nije bičevanje mrtvog konja već iskrena želja da se ljubav prema bendovima koji su ih formirali pretvori u dugosvirajuće izdanje koje je toliko likeable da te nervira što nije izašlo na CD-u jer se taman opustiš i uživaš a onda moraš da ustaneš i okreneš stranu. Negujući stari zvuk, bez plagiranja, The Bad Shapes su dokaz da pojava punka nije bila slučajna već je bila posledica potrebe autsajdera da iskažu svoju kreativnost kada stvari postaju dosadne kada milionski ugovori određuju javni diskurs. Nekoliko decenija kasnije oni su dokaz da nema prevaziđenih koncepata već samo ima netalentovanih ljudi i neuspešnih pokušaja. Oni su sve kontra od toga.
(Đole)
BOMBARDEMENT Le Futur Est Là, LP (Destructure Records, Symphony Of Destruction)
Bombardement se vraćaju nikada jači. I na prethodnim izdanjima je to delovalo odlično, ali na ovom novom bend prevazilazi sve dosadašnje uradke uz novinu da su tekstovi na francuskom jeziku što po mom mišljenju još više doprinosi ovakvoj sigurnosti i ubedljivosti. Osam pesama u 20 minuta deluju kao tempirana bomba. Utisak je da te talasi besnih i gnevnih ritmova non-stop udaraju po licu da arkade pucaju ali su toliko hipnotišući da non-stop želiš još. Orianin glas besan i tvrd, agresivan i dominantan kao da joj je čitavo telo napeto i na ivici pucanja ali ne odustaje. Kada misliš da ne može luđe ona se vraća i vraća sa sve snažnijom voljom. Inteligentne i umešno raspoređene solaže deluju toliko oštro i razuzdano kao da će te iseći, i na tako dobar način oplemenjen njihov razarajući D-Beat čini se da u pojedinim momentima prevazilazi i njihove uzore Discharge. Tako dobro produciranu gitaru dugo nisam čuo na nekom izdanju. Posebna priča je što je snaga koju isporučuju poput snage benda koji se dokazuje i gradi svoj staus na sceni. Da ne pominjem genijalnu ideju sa ubacivanjem saksofona u pesmi „Poison“ što je još samo jedno u nizu sjajnih produkcijskih rešenja. Tekstovi ne kratki i direktni ali jezivi u meri u kojoj samo čovek koji realno sagledava stvari može da vidi svet oko sebe koji je odavno korodirao, nagrižen kiselinom i otrovnim gasovima, sa milionima zombija u ulozi statista u distopijskom hororu koji nam se odvija pred očima. Zlokoban naziv albuma „Budućnost je tu“ ne zvuči optimistički i verovatno ne greše, ali za Bombardement žurka tek počinje. Postavili su lestvicu jako visoko, i dok se nadam da me igla na gamofonu neće izdati dok prelazi preko ovog vinila, već razmišljam o njihovom novom izdanju za koje sam ubeđen da će biti ako ne bolje onda bar ovako dobro. Čekirati obavezno.
(Đole)
COCK SPARRER s/t 50th Anniversary, LP (Pirate Press, Catain Oi)
Povodom 50 godina od nastanka Sparera, Pirate Press je izbacio box set sa svih sedam studijskih albuma ovog kultnog benda, s tim da je svaka ploča dostupna i posebno. Pošto nisam ranije pazario „True Grit“ (na kojem se nalazi istih ovih deset pesama), jer da budem iskren, nikada nisam otkidao na tu najraniju fazu benda pre „Shock Troops“, odnosno pre panka, tako sam dočekao sada pravu priliku da kompletiram kolekciju pridodavši na policu i predivno upakovanu ploču na kojoj se nalazi deset pesama, odnosno oni snimci koji su 1978. objavljeni za Decca Records, iz nekog razloga, samo u Španiji. Originalni omot, sa fotkom i ranim logom, odštampan je na zlatnoj foliji i to stvarno izgleda bolesno dobro da bi bilo poželjno da su izdavači uz ploču ubacili i bele rukavice kako se sam svetlucavi karton ne bi izmastio od prstiju. Materijal je remasterizovan direktno sa originalne trake i stvarno zvuči veoma ozbiljno kada se pusti sa 180-gramske ploče, te je ovo obavezan primerak u kolekciji svakog zaljubljenika u ovaj bend. Jedini, ali ozbiljan, propust je to što osim ploče u omotu nema bukvalno ničega, nikakav insert, nijedno dodatno slovo ili fotka… prosto mi je neverovatno da je to tako objavljeno i da Pirate Press koji inače vodi računa o tim stvarima nije ubacio prateći materijal koji bi, da se pitam, propisao zakonom kao obavezan kada su reizdanja u pitanju. Okej, znam, čitam na njihovom sajtu da su prekopirali originalno izdanje onako kako je bilo, bez tekstova pesama odnosno bez bilo kakvog inserta… e jebi ga, onda bi verodostojnije bilo da su ga spakovali u običan beli omot, kako je i stvarno bilo.
(Zgro)
COUNTERPARTS A Eulogy For Those Still Here, LP (Pure Noise)
Malo mi je nerealno da su Counterparts trenutno na 7. albumu sa svojih 12 godina postojanja, a ono što me još više iznenađuje jeste činjenica da su iz izdanja u izdanje zaista sve bolji. Bend je sa „You’re Not You Anymore“ i „Nothing Left To Love“ nadmašio sebe i time izgradio opasno ime u metaliziranom hardcore žanru – koliko zbog tekstova toliko zbog teških i ujedno prelepih melodija u svom zvuku. „A Eulogy For Those Still Here“ predstavlja možda njihovo najmračnije izdanje do sad – frontmen Brendan Murphy izjavio je jednom prilikom da kroz album „oplakuje nekoga ko je još uvek živ ili da se oprašta od nečega što još nije otišlo“, gde su baš ta preplavljujuća osećanja tuge prisutna u prvom planu od početka do kraja. „Whispers Of Your Death“ je možda najbolniji primer iz razloga što je pisana za njegovog mačka koji je, nažalost, zbog raka preminuo tokom prošle godine. Slična borba nihilisičkih misli može se primetiti i na „A Mass Grave Of Saints“ gde Brendan sanjari o svom odlasku sa scene kroz veliki naklon i oproštaj od publike. „Unwavering Vow“ i „Flesh To Fill Your Wounds“ su verovatno dve pesme koje bih preporučio svakom ko tek želi da zaluta u njihovu diskografiju jer apsolutno sadrže svaki elemenat po kojima je bend toliko upečatljiv i generalno prepoznatljiv. Tu su takođe i prelepa instrumentacija na „Soil 2“ kao i momenat uzlaznog horskog vrhunca na „Skin Beneath The Scar“ koje stvaraju momente predaha, diverznosti i time dodatno upotpunjuju sam tok slušanja ovog izdanja. Ono što posebno cenim kod ovog benda jeste katarza koju čovek oseti dok sluša toliko lične tekstove, kao i mogućnost da se identifikuje sa svim tim rečima na sopstveni način – iz tog razloga dolazim na zaključak da „A Eulogy For Those Still Here“ možda baš i nije za svakoga, već za one kojima je u datim trenucima iskreno najpotrebniji. FFO: Misery Signals, Shai Hulud, Stasis, Johnny Booth itd.
(Mika)
DISHUMANITY Armageddon, Rise of the Mad Punk, LP (Deviance, Aspects of Noise, Angry Voice, Aktiver Ausstand in Plastik, Up the Punx, Powerpack Distro)
Imao sam sreću da kupim ovu ploču u Grčkoj negde početkom oktobra i odmah da je preslušam. Za one koji nisu upoznati sa Dishumanity, već u uvodnom slušanju mogu da osete punokrvni povratak u osamdesete i d-beat/crust formu. Produkcijiski rad je standardno prljav i agresivan, bez ikakvog šminkanja i sterilnosti, što i leži ovakvoj muzici a opet sve može jasno da se čuje bez posebnog naprezanja. Sama ploča, naslovnica, dizajn generalno izgledaju vrlo dobro i adekvatno idu uz energiju i osećaj koji bend gaji od svog osnivanja. Dishumanity ovim albumom nastavlja sigurnom, čvrstom i utabanom stazom, i kreće se u standardnim dimenzijama koje su nekad davno zacrtali d-beat pioniri. Album dobro vozi, ne dozvoljava pad u neku kolotečinu ili dosadu iako generalno bendovi ovakvog pravca umeju da se limitiraju opstajući na klasičnom „copy paste“ modusu.
(Žare)
GAUZE 言いたかねえけど目糞鼻糞, 12“ (XXX Records)
Ovaj genijalni i jedva kontolisani haos koji kao da svakog sekunda može da ekplodira je nešto što samo Gauze može da kreira. Fascinantno je da su oni počeli sa radom još daleke 1981. i da posle četiri decenije intezivnog sviranja ovakve muzike pri samom kraju svoje kariere objave najluđu, ako ne i najbolju ploču u svojoj diskografiji. OK, znam da svi svršavaju na njihov „Equalizing Distort“ LP iz 1986, koji jeste klasika, ali ovaj novi, šesti po redu album je nekako sledeći nivo sviranja. Uostalom, kad mi je ova ploča stigla u jednom danu sam je preslusao više od 30 puta, što dovoljno govori o čemu se radi. Mada, dodao bih i to da ne postoji loša Gauze ploča. Muzički ovo se nadovezuje na njihov klasičan stil mada me na trenutke pomalo podseća i na rani Adrenalin O.D. i recimo Septic Death, ali sa mnogo više promena ritmova, na način kako to samo Japanci znaju da odrade. Deset brzih, pametno osmišljenih pesama protutnje pored i kroz tebe kao onaj njihov „Bullet Train“ voz ali na raketni pogon.
Tekstovi su svi na japanskom i jedino što me nije mrzelo da dešifrujem je ime albuma i ako možemo da verujemo Google translate-u, ono znači „Nisam to rekao, ali“. Sama ploča se pojavila pre par meseci iako je ovaj materijal na CD-u izašao pre skoro godinu dana. Srećom, u ovom momentu, vinil je još uvek nabavljiv iz par ne japanskih distribucija, uključujući Sorry State (odakle sam je ja naručio) ali sam siguran da će vrlo brzo da se razgrabi. Za kraj i jedna loša vest – ovo je nažalost njihov oproštajni album jer su u novembru (2022) odlučili da konačno stanu sa radom odsviravši oproštajni koncert. Srce mi se cepa što nikad nisam imao priliku da sviram sa njima ili da ih bar vidim uživo kad sam bio na turnejama u Japanu, al osmisliće valjda neko taj vremeplov jednog dana.
(Marko Korać)
GIMP FIST Isolation, CD (Sunny Bastards, Breakout Promotions)
Baš mnogo ishajpovanih bendova koji neguju tu skinhead estetiku i neki ispeglani Oi! prosto je preplavilo scenu u poslednjih par godina. U tom smislu poprilično sam konzervativan i skloniji sam sastavima sa kraja sedamdesetih i prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Ipak postoji tu par izuzetaka a u njih spadaju i Gimp Fist. Pratim ih od početka i svaki novi album za mene je događaj. Trojka sa severoistoka Engleske izgleda nije gubila vreme tokom pandemijskog zatvaranja. Nakon odličnog „Blood“ iz 2019, prošlog leta u razmaku od mesec dana objavljuju dva potpuno nova albuma. Prvi od dva je „Isolation“. Kako nemam problem da slušam muziku sa CD-a nisam želeo da čekam vinil koji je iz nekog razloga kasnio i pazarim ovaj sasviim korektno dizajniran digipack. 15 pesama u njihovom stilu. Usudio bih se da kažem – filera nema. John zna da napravi pesmu jbg. Majstor je. Himnično, sa mnogo singalonga, tu i tamo uz promenu tempa, sa fantastičnom ritam sekcijom kao i uvek – ma uživanje. Radnička klasa i integritet, radost zbog prestanka pandemije, upiranje prstom u pozere bez trunke talenta i osećaja, uniformisani ali proračunati, porodične svađe, nerazumevanje i poniženja, podrška kada se pada, potpora u borbi, oblikovano u melodični Oi! koji koketira sa punk-rockom, vešto izbegavajući zamke stereotipa a čemu nikada nisu ni bili skloni. Možda sam subjektivan jer jako volim bend ali meni je ovo fenomenalno. Kao prvorazredni nastavljači i najbolji đaci britanske stare škole, eskivirajući mine, tu su da isporuče svežu dozu pankčine. Na poprilično predvidljivoj sceni jedni su od retkih koji još uvek održavaju plamen čistokrvnog uličnog zvuka namenjenog čoveku sa margine. Bez hipsteraja i deljenja lekcija, samouvereni i zreli, britki i bez dlake na jeziku, iskreni kao i uvek, samo konstatuju ono što je očigledno poentirajući u pesmi „Skinhead Heart“, koja je po mom mišljenju lajt motiv čitavog izdanja.
(Đole)
GRAVEN IMAGE Studio Sessions: 82-83, LP (Beach Impediment Records)
Prošlo je već 20 godina od kad je Dwayne Curd, pevač Graven Image, napustio ovaj svet i ova diskografska ploča mu dođe nešto kao odavanje poštovanja njemu i ovom kultnom bendu u kome je on bio kao tinejdžer. U slučaju da ih pre niste zakačili, Graven Image je bio hardcore punk band iz Ričmonda (Virdžinija) koji je davne 1982. pokrenula ekipa mladih skejtera i funkcionisao je do neke 1985. kad su, kao i masa drugih bendova iz tog vremena, odlučili da stanu zbog ekspanzije nasilja na koncertima. Na ovoj ploči nalaze se oba „recodings“ seta „Your Skull Is My Bowl“ iz 1982, sa kojeg se deo materijala pojavio na split kaseti sa Honor Role, u vreme dok je taj bend još uvek svirao hardcore, i njihov sešn iz 1983. sa koga se većina pesama pojavila na njihovom „Kicked Out Of The Scene“ 7“ iz iste godine, dok se pesma „My Word“ našla na „We Got The Power“ LP kompilaciji na Mystic Records, zahvaljujući kojoj sam prvi put i čuo za ovaj bend. Graven Image je bio jedan od onih bendova koji su tada svirali non stop lokalne svirke. Bili su predgupa svim mogućim imenima koja su prolazila kroz Ričmond u to vreme. Delili su stage sa Minor Threat, Necros, DOA, The Mob (NYC), Agnostic Front, Bad Brains, Corrosion Of Conformity, The Exploited, Void, Angry Samoans, itd, plus su odsvirali zilion koncerta sa lokalnim bendovima kao što su recimo White Cross ili Honor Role. Ovo je fino odrađena diskografska ploča bez nekakvih loših live snimaka, na kojoj se nalaze 22 studijske pesme, plus booklet sa pričom o samom bendu, tekstovima, flajerima i masom slika. Muzički dosta vuku na Life Sentence i rani 7 Seconds, mada se definitivno čuju i uticaji ranog Corrosion Of Conformity i White Cross. Usudio bih se da kažem da me neke pesme na B strani podsećaju i na Insted, a i ne bi me začudilo da su Graven Image imali uticaja na taj bend par godina kasnije. Tekstovi su klinački, neki i pomalo naivni, ali opet sa srcem na pravoj strani. Provlače se klasične teme kao što su „misli svojom glavom“ i naravno pljuvanje crkve, vlade, red neckova itd.
(Marko Korać)
GRČ / MRTVI KANAL Split LP (F.O.A.D. Records)
Konačno se i ovaj split pojavio na LP-u. U pitanju je kasetno izdanje iz 1983. koje je onomad objavio „Galerija ŠKUC Izdaja“. F.O.A.D. Records je već ranije izbacio Grč – „Sloboda narodu“ LP, pa je nekako bilo i logično da reizdaju i ovaj raniji materijal. Ne znam koliko je potrebno da navodim, ali u pitanju je new wave / post punk zvuk, ono što se kod nas često naziva i novi talas. Rijeka je imala poprilično jaku tu scenu, pa i ne čudi što ovaj „split“ zvuči super za to vreme. I Mrtvi kanal i Grč, svako na svoj način, stvarno zvuče odlično. Booklet je urađen baš dobro sa dosta fotki oba benda iz tog perioda. Tu je i originalna fotka koja je korišćena za prvo kasetno izdanje Grča „Sloboda narodu“. Sve u svemu, odličan LP uz preporuke da ga nabavite.
(Doca)
GURS s/t, 7” (Symphony Of Destruction, DDT Banaketak)
Pravo osveženje iz Baskije. Ovoga puta ne radi se o Oi! -u već o četvorici likova iz Bilbaa koji su se upoznali kroz levičarski aktivizam i odlučili da formiraju bend čija muzika se može najšire okarakterisati kao post-punk. Ideološki svakako pripadaju baskijskom poimanju punka. Samo izdanje je svojevrsni muzičko – istorijski – obrazovni komplet. Pre svega o imenu benda – Gurs je bio kamp/logor u Francuskoj osnovan 1939. godine zamišljen najpre za internaciju Baskijaca koji su bežali od Frankovog terora ali i istovremeno bili na oku francuskim vlastima. Vremenom su tu zatvarani anarhisti i komunisti, zatim nakon nemačke okupacije kamp ulazi u sistem nacističkih logora da bi nakon oslobođenja francuska vlada logor koristila za zatvaranje članova pokreta otpora koji su smatrani pretnjom za sistem. Sve se to nalazi na ineru dok je kompletan omot prekriven prizorima samog kampa. Zanimljivo je da su od četiri pesme dve na špranskom (B strana) a dve na baskijskom (A strana) pa je Google Translate morao da radi. Sam zvuk benda je mračni post-punk ali nešto bržeg tempa i sa dosta himničnim refrenima u koje se uklapaju tekstovi koji su krajnje levo orijentisani. Ako ih neko nije slušao najbliže odrednice bi mogli biti Chain Cult, Bleakness i Litovsk, znači post-punk revival uz neizbežni uticaj Blitza-a, koji već postaje opšte mesto kada se priča o zvuku mnogih bendova. Tekstovi, čini se, okrenuti su ka prošlosti sa nekim univerzalnim vrednostima aktuelni i danas, radnička klasa i obespravljeni, borba za slobodu protiv fašizma i totalitarizma. Bilo bi lakše da je prevedeno na engleski, ali to je već standardna priča. Meni je ovo baš jako dobro izdanje, nadam se da će Gurs tako i nastaviti.
(Đole)
HAREN Demo 2022, cass. (Cebollas Records, Polze De La Mort)
Kada pritisneš PLAY i krenu prvi taktovi zapitaš se da slučajno nisi seo u DeLorean iz prvog dela kultnog Zemeckisovog filma „Back To The Future“. Četiri devojke iz Mursije zvuče tako osamdesete i to nije nikakav anahronizam nego kvalitet koji je meni toliko legao da mi je u Top 10 za 2022. godinu. Sirovo i brzo, bez mnogo metafora i ukrašavanja vešto se krećući od klasičnog zvuka bendova prvog talasa preko UK82 do tipičnog Oi-a. Brzina i energija prve pesme „Matalos“ sa A.C.A.B. stavom u tekstu te već tera da lagano počneš da cupkaš nogama. Početak druge „Frakaso“ i već počinješ da razmišljaš o krestama i pogou. Kombinacija klasičnog punka i UK82. Treća „Juventudes Perdida (Oi!, Oi!,Oi!)“ kao što se vidi i u nazivu ubrzani Oi! i melodičnije u odnosu na ostale pesme. „Ellite De Punk“ kao kritika i vid gnušanja prema punk hipsterima i pozerima je jedna sjajna streetpunk himna. Demo zatvara „Marrana“, nešto duža ali ne dobacuje do tri minuta, sa više pevljivih refrena, odraz je stava ovih žena prema patrijarhatu, seksizmu i konzarvativizmu. Demo je amalgam svega onoga što u punku volim – iskreno, sirovo i brzo, beskompromisno do kraja. Kao da su na keca snimile svaku pesmu. Nebrojano puta sam izvrteo kasetu pa mi je žao što nije još objavljeno na vinilu. Minus za mene što nisam ozbiljnije ispratio rad ove dve, meni nepoznate, etikete.
(Đole)
INSIDE OUT Revolution, CD (SKCNS)
Inside Out nastao sad već davne 1993. je nakon višegodišnje stagnacije objavio novi studijski materijal. Nastupi uživo poslednjih par godina su pokazali veći muzički iskorak, čvrstinu, sigurnost, uvežbanost ali i malo raznovrsniji pristup, doduše i dalje sa jakim hardkor zvukom koji su ukorenili te 1993. Već na prvo slušanje diska može se uočiti jako iskustvo vinovnika cele priče. Ono što je najbitnije kod ovakve muzike je energija koju Inside Out nosi na ovom izdanju kao i sposobnost da nas udare jako. Takođe, Inside Out je rešio da svoj zvuk ne krije iza suviše prljave produkcije već da njihov kompletan zvučni arsenal zvuči jasno. Verujem da je zamisao benda sasvim lepo ispunjena. Nema nekog preteranog komplikovanja, ovo je zvuk utemeljen još osamdesetih uz fuziju crossover/thrash-a, sve zvuči efektno, silovito ali i zrelo. Tekstovi i celokupan omot i buklet podsećaju na sumorne pa i okrutne devedesete u Novom Sadu i Srbiji uopšte. Iskreno se nadam da će i promocija ovog albuma biti konačno krunisana tamo gde i treba – u nekom koncertnom prostoru.
(Žare)
LAURA KRIEG Vie Magique, LP (Detriti Records)
Detriti Records pratim od 2017/18 kada je objavljen, u to vreme ne tako poznat kao danas, post punk bend Molchat Doma. Neke dve godine nakon toga bend je buknuo potpuno i koncert u Beogradu je bio solidan, čekalo se za ulaz u redu od 200 metera. Inače, ova etiketa izbacuje izdanja bendovima new wave, post punk, synth wave, coldwave, ebm, dark orjentacije. Laura Krieg ima par izdanja pre ovog albuma, ali ovo je prvi LP format. U pitanju je mix post punk i synth wave zvuka na najbolji način. Meni lično je ceo album savršen i nemam apsolutno nikakvih zamerki, a aranžmani su fenomenalni. Naravno, zvuk dosta vuče na 80-te, međutim ovo je album koji se može vrteti iznova i iznova po čitav dan. Ženski vokal odlično ide uz dark atmosferu i ceo pank paket. Da je ovo izdanje izašlo davnih dana danas bi bio klasik ovog žanra. Detriti inače ima sjajan katalog, jedino što se meni ne dopada kod 95% izdanja koja rade jeste to što svaki omot liči na insert, koji je faktički papir naslovna. Inače osim toga ova ploča je moj favorit u 2022. kada je u pitanju post punk, dark, cold wave, ako ne i jedna od najboljih u tom žanru generalno.
(Doca)
LONG KNIFE Curb Stomp Earth, LP (Beach Impediment)
Long Knife iz Portlanda postoji čitavu deceniju i do sada je objavio nekoliko singlova i dva albuma i sve do ovog, najnovijeg dugosvirajućeg izdanja, bili su mi, da budem iskren, ni tu ni tamo. Dobri, ali ne za seču vena. Sviraju nešto što sam već čuo X puta i od početka im je bila nalepljena etiketa kopije Poison Idea. Okej, nije sramota ugledati se na jedno takvo ime, ali ne bih se baš sto procentno složio sa tim da Long Knife nisu imali baš ništa svoje… Na momente, njihovi raniji radovi podsećali su me i na P.R.O.B.L.E.M.S. koji smo, ludačkom srećom, imali prilike da gledamo u DC-u, ali isto tako bilo je tu i UK82 zvuka odnosno Fucked Up-a. Uglavnom, pred kraj leta pojavio se najnoviji, treći po redu, album, preciznije prvi nakon dobrih sedam godina i na prvo slušanje mi je čučnuo. Konačno sam rekao „vau“. Ima tu svega, od garaže i rokenrola do klasičnog HC/punka začinjenog ludačkim kratkim solažama, džezerskim forama, horor klavijaturama i režećim vokalom koji me je u par navrata podsetio i na Jasona iz RKL. Prva stvar na primer, „Modern Fatigue“, iz uvoda koji može da ide na Damned iz faze „Anything“ ladnjaka prelazi u nešto što bih bez po muke mogao da zamislim da je spakovano na „Riches To Rags“. Kroz pesmu „Uncle Phil“ provlači se i neka ludačka truba… Inače bend je sačinjen od likova sa ulogama po nekim manjim bendovima (Trauma, Fetish, The Riffs) osim bubnjara Keitha Testermana koji ima prilično zavidnu diskografiju s obzirom da je svirao ili i dalje svira sa imenima kao što su Hellshock, The Estranged, Warcry… Na ploči, uz koju je spakovan i lep plakat u stilu starih filmskih, nalazi se 13 raznovrsnih pesama koje prolete za manje od lapo čuke a Long Knife konačno ima vrhunsko izdanje za koje može da se kaže da je lična karta benda i koje će me naterati da studioznije ponovo preslušam njihova prethodna ostvarenja. Dakle, ako nekome nekada budete preporučivali Long Knife, slobodno mu dajte ovaj album iz 2022. jer to je to! Ozbiljno zakucavanje.
(Zgro)
LOOSE NUKES Fast Forward To Extinction, MLP (Cimex, Kibou, Kangaroo Records)
Ovo nije onaj isti Loose Nukes iz Pitsburga koji sam recenzirao pre par brojeva ovog fanzina nego istoimeni bend iz Hjustona (Teksas). Jeste, jeste, to je onaj grad odakle originalno potiče i D.R.I. čiji se eho ranih ploča oseti i u snimcima ovog benda. Inače, ove likove sam otkrio dok sam se bavio istraživanjem njihovih imenjaka iz Pitsburga za koje mislim da su se u međuvremenu raspali dok ovi kauboji izgleda imaju drugačije planove. Materijal na ovoj ploči originalno je izašao na kaseti 2017. i ovo je u principu bio njihov prvi demo, plus par ekstra pesama. Malo mi je bizarno da ovako dobar muzički i produkcijski odrađen materijal neko zove demom ali ’ajde. U svakom slučaju slava svim izdavačima koji su pre par meseci objavili ovo blago na vinilu, uključujući naravno i legendarnog matorog Henka iz Kangaroo Records. Definitivno je zaslužio pivo od mene zbog ovoga. Kad sam ovu ploču prvi put čuo prva asocijacija je bio Crucifix, pa prvi Christ On Parade odnosno Attitude Adjustment iz perioda albuma „American Paranoia“. Znači hardcore punk sa mikro dozom crossovera iz sredine ’80-ih. Inače, sve posle ovog materijala što su snimali, uključujući i „Cult Leaders“ LP kao i pesme za novi album koje su okačili na net, ali nikako još uvek da se pojave na vinilu, takođe su „top notch“. Istakao bih da ovo nisu klinci već je u pitanju starija i iskusnija ekipa. Provalalio sam da su dvojica svirala i u Crime Wave, odličnom punk bendu iz Teksasa čiji prvi LP je, po meni, remek delo. „Fast Forward To Extinction“ vam nudi 13 pesama upakovanih u 15 minuta muzike, od kojih je pesma „Dear Sirs“ obrada od legendarnog benda Koro. Tu su još i inteligentni tekstovi i onda sve to obavijeno pomalo dosadnim omotom sa velikim znakom za radijaciju i mrtvačkom glavom u centru, bez naziva benda. Valjda su i oni negde morali malo da omanu.
(Marko Korać)
MESS Fuego, Fuego, Fuego, EP (Mendeku Diskak)
U jednoj recenziji pročitao sam da autor ovu ploču doživljava kao izgubljene snimke Blitz-a. Ne znam da li je to bio kompliment ili maliciozna konstatcija, ali u svakom slučaju je u najmanju ruku nekorektno. Da su naslušani Blitz-a jasno je kao dan, međutim četvorka iz Gvadalahare svakako nije kopija ovog benda. Prvo što je Blitz toliko veliki da je i sam pokušaj plagiranja besmislen, a drugo ovi momci imaju svoj izraz. Ovaj EP je na dvanaest inča sa šest pesama u stilu ranog Oi!-a, na momente sa UK82 deonicama. Zvuči kao da je materijal snimljen početkom osamdesetih. Prljava i sirova produkcija, bučno, sa basom koji me je kupio, grubim vokalom i korektnim gitarskim solažama koje na trenutke i zarokerišu ali to ne kvari opšti utisak i nesporno je da je ovo vrhunska ploča, a ljudi koji preferiraju takav stil mogu samo da uživaju. Kako su ovi momci iz Meksika, odrasli u zemlji koja ne može da se podiči vladavinom prava, i gde poteze političara određuju milionski iznosi kojima ih trpaju karteli, pronaći sebe u punku, krenuti putem koji ti u korumpiranom društvu donosi osigurano mesto na margini nasuprot mogućnostima u sivoj zoni i kriminalu, pretpostavljam, nosi sa sobom i dozu hrabrosti. Sve to ima uticaj na tekstove od kojih je pet na engleskom i jedan na španskom jeziku. Beznađe i želja za promenama, nesnalaženje i traženje izlaza koji se ne svodi na ilegalan prelazak granice moćnog suseda. O kakvom se bendu radi govori i to da su u međuvremenu objavili i split ploču sa The Chisel, koji se nalaze i na thanx listi, na kojoj su i The Crack. Ako se doda tome da ih je objavio Mendeku Diskak konstatcija sa početka definitivno pada u vodu. Pored toga što uvodna pesma govori o crnim danima koji tek dolaze a u skladu sa ilustracijom na prednjoj strani gde je planeta već zahvaćena plamenom, ali se doliva benzin kako bi se sigurna propast overila, rekao bih da za Mess dolaze svetliji i bolji. Sa ovakvim stavom i kvalitetom, kao ljudi koji vladaju teritorijom koju su izabrali, mogu da očekuje samo još veći uspeh. Viva La Mexico!
(Đole)
MESS/THE CHISEL spli 7“ (Mendeku Diskak)
Jedan od najaktivnijih evropskih underground izdavača Mendeku Diskak iz Baskije štancuje izdanja ko blesav (40-tak komada za pet godina). Ovaj put u pitanju je split singl dva aktuelna Oi benda, meksičkog Mess i engleskog The Chisel. Ko je ikada zakačio UK82 scenu i prvi Oi talas to je to, ovo izdanje će mu se svideti na keca. Đole je u recenziji iznad rekao sve o EP-iju Meksikanaca koji se pojavio par meseci pre ove ploče tako da su i ove dve pesme u istom maniru. The Chisel s druge strane zbog napetog vokala i same energije ima tu neku crtu ranog američkog HC-a koja se posebno oseti u pesmi „Keep It Schtum“. Druga njihova stvar „You Aint See You Nothing“ bez po muke može da ide na „Power and the Glory“. Za same snimke benda iz Londona, da zvuče kako zvuče, zaslužan je, ko drugi nego, Jonah Falco, dok se za artwork omota izdanja pobrinuo Nicky Rat koji je radio crteže i za brojne druge bendove od svog Arms Race i Big Cheese do Foreseen, Rixe i mnogih drugih. Nekako mi miriše da je ovo split izdanje uvertira za debi album Messa odnosno drugi dugosvirajući Chisel.
(Zgro)
NO PRESSURE s/t, LP (Triple B)
Priznajem da su mi se sede počele pojavljivati čekajući novi The Story So Far album – 4 pune godine i, i dalje ništa. Međutim, ako pogledamo malo bolje šta se nalazi ispod površine i između redova, primetićemo da postoji poprilično dobar razlog za tim a to jeste frontmenov novi projekat pod nazivom No Pressure – trio trenutno čine već pomenuti Parker Cannon na vokalima, Harry Corrigan iz hardcore benda Regulate na bubnjevima, kao i gitarista Light Years-a Pat Kennedy. Žanrovski bih ih karekterisao kao kalifornijski pop punk sa uticajima hardcore bendova poput Gorilla Biscuits i Floorpunch koje su u par navrata coverovali u svojim live setovima. Prvi EP mi na početku i nije nešto preterano privukao pažnju sve dok nisam pogledao live nastupe na hate5six kanalu i automatski primetio koliko je zapravo podržan horskim pevanjem od strane publike – odmah sam uzeo da iznova pročešljam pesme, a ekipa je u međuvremenu izlabacila još bolje singlove „Can’t Forget” i „Bed Of Nails”. Stilski i žanrovski nenormalno podsećaju na early Blink-182 / Lifetime bendove koji su dosta bili popularni tokom 90-ih i iskreno, prelepo je videti da neko na underground sceni i dalje neguje taj zvuk (pogotovo ako uzmemo u obzir ogroman nalet kvazi Machine Gun Kelly copycat izvođača). Na leto prošle godine izbacili su svoj prvi album za Triple B Records što je po meni predstavljalo idealan tajming za ovaj trio – jedva nešto više od 20 minuta sirove i čiste energije sa dosta oštrim i pevljivim refrenima bez ikakvog preteranog komplikovanja. Neko je na redditu ostavio komentar „Sounds like if The Story So Far started in 1995“, i iskreno ništa više ne bih dodao na to – nenormalno zabavno i zarazno izdanje, a Mark Hoppus će vam na svom podcastu prvi preporučiti da ga pustite rame uz rame sa legendarnim „Dude Ranch” i iznova proživite taj osećaj zlatog perioda kada je pop punk blow up-ovao sa Blinkom onoliko koliko jeste.
FFO: Lifetime, Saves The Day, Kid Dynamite, early Blink-182 itd.
(Mika)
THE OBSESSIONS s/t, LP (Contergan Punk)
Austrijski bend sa frontmenom iz ovih krajeva gledali smo 2021. godine na To Be Punk Festivalu. Tada su u diskografiji imali kasetu sa demo snimcima i jednu pesmu objavljenu na 7“ kompilaciji. Krajem prošle godine izbacili su debi LP na kojem se nalazi 12 pesama, klasičnog 80’s US panka sa zapadne obale sa kratkim, direktnim tekstovima, poput parola. Tri su na našem jeziku, jedna na nemačkom, preostalih osam je na engleskom. Pesmu „Ko je kriv“ jedinu znamo od ranije, sa pomenute demo kasete. Dizajn omota uradio je Welly urednik čuvenog Artcore fanzina. Sviđa mi se što je unutrašnji papirni omot crvene boje a jedina zamerka ide na račun štampe inserta jer su tekstovi tamno sive boje na mat crnoj podlozi, čitljivi isključivo na dnevnom svetlu ili mi je vreme za naočare… hm!? Svakako ne bi bilo loše da je siva nijansa svetlija bar za deset posto.
(Zgro)
OSA (ONE STEP AWAY) Zzzzzzzzzzz
Ekipa sa krajnjeg severozapada Hrvatske, stacionirana u Zagrebu, vratila se u naše uši nakon više od šest godina. U međuvremenu su pretrpeli manju promenu postave, nastupali konstantno, ali ne prečesto, a pre tri godine su sa dva singla, koja su se našla i na ovom albumu, napomenuli da su i dalje tu. Čini se i da su u potpunosti odbacili One Step Away kao puno ime benda i da su sada jednostavno (skraćeno) OSA, na šta upućuju omot i naziv ovog izdanja. Moram priznati da mi je na prvu ovaj album bio nekako čudan. Navikao sam od ove ekipe da prže u šestoj brzini sa ponekim sjajno uklopljenim brejkom i pametnim i direktnim tekstovima koji teraju na razmišljanje. Tekstovi su i dalje pametni, ali ne toliko direktni, ponekad odu i u apstrakciju, a prosečna brzina je znatno manja. Trebalo mi je više slušanja nego obično da se naviknem na novu atmosferu, ali kada sam došao u tu fazu ovaj album je, kao i njegov prethodnik, postao redovni momenat svakog prepodneva. Na kraju krajeva muzička rešenja i Zokijev prepoznatljivi glas ne ostavljaju prostora za diskusiju da li je ovo isti onaj One Step Away, samo što je sada malo odrastao, pa je i zreliji. Možda i omiljeni mi stih sa ovog albuma je „Oduvijek priče postoje, istinu rijetki govore, jer svako misli za sebe, da je njegovo vrijeme bilo najbolje“, a on možda i najbolje ide u prilog činjenici da ovaj bend od albuma do albuma malo spušta loptu i unosi neke novine u odnosu na prethodni i da nijedan od ta tri albuma nije bolji od ostalih, već odraz vremena u kojem je nastao, kako godina članova benda, tako i atmosfere u njihovom okruženju.
(Feđa)
PRISONNIER DU TEMPS Comme Un Lion En Cage, LP (Une Vie Pour Rien?)
Moram da priznam da se nikada nisam ložio na francuski fudbal ali ladno razmišljam da počnem da pratim Brest, tu ne naročito uspešnu ekipu, za razliku od gomile kvalitetnih bendova koji dolaze iz tog grada koji predstavljaju sam krem punka iz zemlje galskih petlova. Još se nije stišala euforija oko poslednjeg izdanja Syndrome 81, a već se pojavljuje nova fenomenalna ploča izdanak te jako plodne scene. Lionel Cadiou, poznat pod nadimkom Džeki, godinama aktivan u mnogim bendovima, za mene najdraži već pomenuti Syndrome 81 i Coupe Gorge, dva potpuno različita muzička izraza, objavljuje svoj solo album. Snimano u studiju koji je u njegovom vlasništvu, Džeki je sve pesme sam odsvirao i otpevao. U slobodnom prevodu Zarobljenik vremena, kako se ovde nazvao, iskazuje neverovatno bogatstvo ideja kombinujući melanholiju sa Oi stavom Syndrome 81 i HC Coupe Gorge, stvarajući strukturu koja je jedinstvena, jer pokriva i ukršta najbolje elemente bendova u kojima svira pretvarajući ih u savršenu mešavinu stilova koji deluju toliko kompaktno da ne postoje naznake bilo kakvog kopiranja, tezgarenja ili recikliranja. Od naslovne pesme koja je klasičan melanholični post-punk sa himničnim refrenom prelazi u HC na francuski način u „Finnira Come Toi“, da bi dalje ispitivao mogućnosti melodičnog punka otkrivajući kombinacije stilova prelazeći iz melodije u nabadanje iz nabadanja u depresiju da bi opet krenulo besno i brzo polivanje. Kada neko ima toliko kreativnosti, imam utisak da ne izlazi iz studija, rezultat je ovakva kolekcija hitova gde on do kraja promišlja individualne slobode ne ograničavajući se šablonima, po svaku cenu bežeći od kalupa i trpanja u određene žanrovski obeležene foldere. Tekstovima koji istražuju mogućnost opstanka u okruženju koje te ne prihvata, u potrazi za nadom i pronalaženju snage da se preživi kada si doživotno obeležen, svoju veličinu potvrđuje u pesmi koja zatvara album „Meme Mon Ame“, izuzetnoj obradi hita The Cult „Spiritwalker“ (jedina čiji tekst ne potpisuje). Trud i ljubav potkovani iskustvom moraju da izrode ideje koje produkuju ovakvim rezultatom, upakovano u standardan grafički dizajn Une Vie Pour Rien?. „Comme Un Lion En Cage” je rečima socko modnih gurua „must-have“ ali ne samo za jednu sezonu.
(Đole)
ROUGHED UP King & Council, 7“ (Mendeku Diskak)
Stigoše Slapshot u junu u Novi Sad a sa njima i Aca koji mi je tom prilikom poklonio kasetu sa demo snimkom Trevorovog (Crown Court) novog benda. „Preslušaj, svideće ti se“, bio je kratak i konkretan. Ćušnem je u kola i zaboravim na nju. Dođe u novembru na red tenički pregled, rekoh ’ajd malo da sredim vozilo, da pobacam šta mi ne treba kad ono u pregradi u vratima kaseta koja stoji tu lapo godine. U momentu blokada, da uopšte nisam pojma imao otkud mi. Stignem kući, ukucam u google naziv benda… kad sam video Trevorovo ime odmota mi se film, setim se kad sam je i kako dobio… ubacim je u plejer, pustim i kako je krenula prva stvar, bukvalno zinem! O jebo te, da li je moguće da je ovako dobar materijal čamio u vratima kola od letos… sramota, šta drugo da kažem!? Uglavnom, posle nekoliko dana uleti mi opcija da poručim singl koji je izbacio ludi Baskijac koji stoji iza izdavačke etikete Mendeku Diskak (u prevodu na „naš“ Revenge Records) a koja se u poslednjih pet godina bavi objavljivanjem Oi! i punk/HC izdanja. Najnovije split ostvarenje The Chisel/Mess čini mi se kao najbolji pokazatelj kakav zvuk neguje Mendeku. Nego, da se vratim na Roughed Up i njihov debitantski singl sa četiri pesme (one koje se nalaze i na demo kaseti iz vrata automobila)… i to četiri odlične, ali prve dve, koje se nalaze na A strane su prosto neverovatne, melodične, himnične, pamtljive na prvo slušanje, sa prelepim blago melanholičnim gitarama i sjajnim refrenima i Treverom koji ih je otpevao lepše nego ijedan Crown Court do sada. U Roughed Up su osim njega još dva Engleza (iz Arch Rivals, Hard Wax, The Reapers…) plus Bart iz belgijskog benda The Agitators te basista iz holandskog Razorblades. Uglavnom, bubnjevi i vokali snimljeni su na Ostrvu a gitare u studiju Barta Van Liera koji se pobrinuo i za produkciju. Iskreno bih voleo da se ova prekokanalska saradnja ne završi na ovom singlu.
(Zgro)
SAVAGEHEADS Service to Your Country, LP (Social Napalm Records)
Prošlo je već solidnih 8 godina od kad su ovi likovi izdali onaj njihov prvi 7“, a ujedino i jedini materijal na vinilu tako da sam mislio da je to već odavno završena stvar. A onda su, pre nekih godinu dana, ponovo počeli da mi upadaju u radar i „tras“, najava za LP koji upravo držim u rukama i recenziram. Plus dolaze i na evropsku turneju, tako da će biti prilike da se vide za par meseci. Bend je iz Bostona, a na toj sceni svako svira u još po pet bendova. Svi su ispreplitani pa se verovatno i Savageheads, s vremena na vreme, aktivira a onda opet pritaji pa neki drugi od njihovih bendova dobiju krila i tako u krug. Za razliku od bivših ili sadašnjih hardcore bendova u kojima su bili članovi poput: Anti-Machine, Bloodkrow Butcher, The Combat Zone, Quarantine ili recimo Chain Rank, Savageheads su totalni punk ili da budem još precizniji UK82 fazon punka. Znači, klasična muzika koja te tera na pogo pa čak i kad se stežeš jer ti se kenja. Puno je tu elemenata britanskih bendova iz tog perioda kao što su: Infa Riot, Partisans, Riot Squad ili recimo The Exploited „Troops of Tomorrow“ era i slični. Ovaj stil je u jednu ruku gotivan zbog svoje jednostavnosti ali na žalost ima i previše bendova koji su ga okušali ali su ga toliko uprostili da su utonuli u kalup pravljenja jednoličnih i dosadnih pesama. Najbolji primer je masa nemačkih takozvanih Deutsche Punk bendova iz zadnjih 20-30 godina ili američkih „wanna be“ The Casualties tipa bendova. Savageheads srećom znaju šta rade i bez obzira što se isti ritam i šablon pesama provlači tokom trajanja cele ploče, ovaj album ne zvuči ni malo monotono. Drugo, njihovi angažovani politički tekstovi bolje se uklapaju nego neke raspad pesme o pivu sa „fuck the system“ sloganima što je prva asocijacija kad je reč o modernijim bendovima ovog stila. Sviđa mi se i to što su tekstovi isprintani u formatu malog fanzina i pregledni su za čitanje. OK, ne očekujte da ćete baš čuti nešto mega originalno ili na nivou Abrasive Wheels „When The Punks…“ odnosno One Way System „All Systems Go“ ploča, ali opet ovo je jedno od boljih izdanja koje sam čuo u poslednjih pola godine.
(Marko Korać)
SLAUGHTER AND THE DOGS Il Tradimente Silenzioso (The Silent Betrayal), LP (Contra Records, Spaghetty Town Records)
Iskreno već neko vreme nisam pratio rad ovog benda, i pukom igrom slučaja (Rajko Hard Corner) naleteo sam na ploču. Kako ih vezujem za period kada sam počeo da se interesujem za muziku a samim tim za svoje formativne godine sentiment je proradio. Zanimalo me kako sada zvuči matori Vaine Barret. Nisam znao ni da boravi u Lionu i da postavu benda čine francuski pankeri. Prvo što mi upada u oči je omot koji neodoljivo podseća na omot ploče „Do It Dog Style“. Na poleđini uočavam, ne znam da li je urađeno namerno, transpoziciju u naslovu gde umesto „Il“ naslov izdanja počinje sa „Li“. Nakon prvog slušanja utisci su odlični. Neće ovo biti klasik ali osmeh ne silazi sa lica. Držeći se svog pravca, prihvatajući novo vreme i produkcijske korekcije ipak je ovo ploča koja ima šarm svojstven majstorima koji su na sceni još od vremena kada je punk bio u pelenama. Godine rada i iskustvo daju im slobodu da se poigravaju i strukturiraju pesme i na drugačiji način. I dalje dosledni prepoznatljivom zvuku kombinuju se glam i punk, Oi! i Rhythm and Blues stvarajući tako autentičnu verziju Bovver-a. Iskreni kao i uvek, svesni situacije i svoje pozicije u njoj, još uvek znaju da naprave ploču koja ti se lepi za uši. Od fudbalskih himni do potresnih balada, od Boot Boys-a u akciji do radničke klase u nezavidnom položaju, od brzine do srednjeg tempa vozajući nas kroz žanrove i epohe ovo je i dalje jedna čistokrvna punkerska priča koja će se, nadam se, nastaviti. Da se razumemo, nije ovo bend u naponu snage, i nema više mladalačke energije kao na početku, produkcijski nikada upeglaniji, ali i pored svega toga zaslužuju svako poštovanje.
(Đole)
SMRT RAZUMA Nova era mraka, LP (Smrt Razuma, Mind Eraser,DHPAK47,Zapana Blaco)
Momci koji su svirali svuda gde postoji priključak za struju, posle dva dema i gomile nastupa konačno objavljuju svoj prvi album i to na vinilu. Kada se sve okolnosti uzmu u obzir (mesta boravka članova, granica, trenutna situacija na i oko scene) njihov rad se mora poštovati, a ova ploča je samo kruna dosadašnje karijere. Udruženim snagama samog benda i nekoliko nezavisnih izdavača vinil je ugledao svetlost dana i moram priznati da su uradili jako dobar posao. Prepoznatljiv dizajn sa isto tako već dobro poznatim logom, sa inerom koji sadrži tekstove i sve potrebne informacije na odlično odrađenom vinilu bez pucketanja i šumova što se često dešava sa novim pločama. Kako sam već naveo koncertno hiperaktivni pa su i pesme koje se prvi put objavljuju dobro poznate sa tih nastupa. Od deset plus intro četiri pesme su se već nalazile na prethodna dva kasetna izdanja ali ako sam dobro shvatio snimljene su ponovo za potrebe ploče. „Nova era mraka“ je pokušaj grupe ljudi koja deli iste vrednosti da skrene pažnju na stvari koje ih direktno pogađaju ali i na okolnosti i dešavanja koja ih okružuju, a što se uklapa i u njihovo delovanje kao aktivista stvarajući iskrenu vezu između muzike i aktivizma. Furiozni HC kao kombinacija trasha D-beat-a i klasičnog hardcore-a uz Krunin sugestivni vokal koji poprima oblik pretnje i krika deluje jednako ubedljivo kao i na koncertnim nastupima koji su posebna vrsta spektakla. Svaki intro i outro savršeno je uklopljen u kontekst pesme, svaki tekst bolno odjekuje od nemoći da se trenutno promene stvari koji su ustrojene na način koji očigledno nije pravedan. Sve te minijature u formi haotičnog HC-a sklapaju se u pazl koji je slika vremena koje možda i nije najidealnija epoha za život, ali momci pokušavaju da budu pokret otpora i izazovu bar iskru koja će makar malo svetlosti uneti u svest ljudi. Jer ako su kapije EU za nekoga brana od prodora Varvara, i od kolevke do groba neko treba da živi kao potlačen u carstvu sivila pod konstantnom medijskom trovačinom onda će bar na ovaj način neko pokušati da skrene pažnju na to pretvarajući bes i tugu u moćan muzički izraz poput klješta koja kidaju okove osiguravajući sebi sigurno mesto u prvoj ligi DIY bendova ne samo na Balkanu. Majstori svaka čast.
(Đole)
SPEED PLANS Statues Of God, LP (Iron Lung Records)
Odličan „in your face“ hardcore band iz Pitsburga sa nekim od članovima Illiterates i Necro Heads i ujedno i prva nova ploča ove godine koju sam kupio. Iron Lung Records je drugog januara okačio par ovih pesama na bandcamp a pošto je meni krenula voda na usta posle prvog slušanja već sutradan sam uplatio pre-order. Eto kako je to kad te ponesu emocije. Nego, jel’ se sećate onog benda Cülo iz Čikaga? Mogu da vam kažem da me atmosfera i možda neke pesme na ovoj ploči pomalo podsećaju na njihov LP uz naravno primese Negative FX, Repos, Jerry’s Kids i svačeg još. Dakle, ovo je brza ploča, ali ima tu dovoljno kvakica koje već na prvo slušanje pomažu mozgu da popamti pesme. Ploča je inače jednostrana, što znači da su nabili 16 pesama na A stranu pa kad se zagledaš u vinil izgleda kao da je na svaka dva milimetra po jedna pema. Na B strani se nalazi ugravirana statua isusa, pretpostavljam da je ona sa planine Korkovago u Rio De Ženeiru. Na prednjoj strani omota je slika nekog lika okrenutog leđima i masa ljudi koja ga dodiruje i grli, što je verovatno opet neki novi Isus, mesija ili neki treći kurac-palac. Tekstovi su puni frustracija i biju po religiji, kapitalizmu, američkom imperijalizmu, pogotovu protiv vojnih intervencija i generalno rata, plus ima tu i ličnih tema, čak peglaju i neke ljude iz Klivlenda u jednoj pesmi, ali ne znam tačno na koga se odnosi. Da ne tupim peviše, super je ovo ploča!
(Marko Korać)
STATIC DRESS Rouge Carpet Disaster, LP (Venn Records)
Za Static Dress sam čuo još krajem 2020. godine kada su mi se pojavili na nekom od predloženih Spotify artist radio stanica – na prvo slušanje momentalno sam se vratio u period post-hardcore zvuka iz ranih ’00-ih na kojem sam odrastao, uporedivši ih istovremeno sa Underoath i nešto modernijim Loathe. Ono što me je kupilo da zađem malo dublje u katalog jeste njihov unikatan DIY pristup– od načina na koji snimaju muziku preko tematskih fotošutinga, pa sve do stvaranja tog nekog vizuelno-fiktivnog sveta sa svakojekakim binarnim kodovima i misterioznim simbolikama sprovedenim kroz VHS spotove, bend definitivno radoznalima skreće pažnju. Sve je poprilično na svetskom nivou, što je u drugu ruku vrlo neobično s obzirom da imaju svega par pesama i jedno EP izdanje „Prologue“ koje je paralelno izašlo sa stripom. Da,dobro ste to pročitali – strip izdanje čije ilustracije temeljnije razotkrivaju enigme alternativnog univerzuma sa kojim smo se do sada (kroz spotove i muziku) susretali. Srećom, nije mnogo prošlo da bismo čuli njihov dalji napredak i prvenac „Rouge Carpet Disaster“ – album počinje bez pardona sa Ollijevim urilkom na uvodnoj „Fleahouse“ i udara glavne temelje sa prethodno izdatim singlom „Sweet“. Sa karakterističnom sanjivo-komšarnom produkcijom Erik Bickerstaffe iz već pomenutog Loathe-a, bend nam bezuslovno stvara širu sliku i otrkiva svoje najjače atribute – od haotične „Courtney, just relax“ preko ultra zaraznih „Push Rope“ / „…Maybe!!?“ pa čak do nešto više shoegaze i atmosferičnih „Attempt 8“ / „Marisol“. Po mom mišljenju, Static Dress tačno održava savršen balans između heavy i melodičnih deonica i iz tog razloga ih je teško kalupirati u striktno jedan žanr. Da vam ne dužim i otkrivam previše, odvojite 40 minuta svog vremena, preslušajte ovaj odličan album prvenac i uverite se zašto iznova dele binu sa velikim imenima poput Funeral For a Friend, A Day To Remember i BMTH. FFO: Glassjaw, Team Sleep, MCR itd.
(Mika)
STALLED MINDS Shades, LP (Destructure Records)
O ovom albumu pišem sa malim zakašnjenjem (problem oko distribucije, brzine slanja paketa, moja lenjost) ali bilo bi šteta da se ne pomene. Nakon jednog EP-a ovo je prvi LP benda koji čine ¾ Youth Avoiders, i tu svaka sličnost sa tim bendom prestaje, osim možda što se i jedni i drugi izražavaju na engleskom jeziku. Za razliku od naziva grupe njihova svest i um su itekako ubrzani i u pokretu, idejno široki i svestrani. Pesme sa jakim pečatom pandemijskog perioda, uz neke lične tragedije članova, zvuče neverovatno poletno dok ne obratiš pažnju na tekstove. Anksioznost, depresija i neprilagođenost, nespremnost na trule kompromise. Priče tipičnih autsajdera kada nisu na stejdžu. Lagani hod od popičnog do ivice gražnog uz razigranu gitaru, na šta se nadovezuje prelep vokal i savršeni back vokali – bend ti se prosto uvlači pod kožu. Kroz introspekciju i lična zapažanja, individualne preokupacije i empatiju, ispituju granice slobode. Nepatetični sentiment ponekad sa dozom nostalgije proizvodi neverovatnu melodičnost albuma – dijametralna suprotnost muzici Yout Avoiders. Sve pesme jbt hitovi. Kroz strahove i radosti, vođeni fenomenalnim bubnjem, donose nam iskrenu i poštenu ploču, koja u 20 minuta sublimira toliko emocija, kvaliteta i kreacije koje neki bendovi ne mogu da dostignu ni na trostrukim albumima sve cedeći gitaru uz besmislene solaže na bubnju, bez suvišnog rifa i sa mnogo strasti prosto prizivaju leto.
(Đole)
STILL BLEEDING Antagonize, 7“ (Stand Strong)
Odavno je objavljivanje singlica postalo veoma skup sport. U izradi, razlika u ceni u odnosu na 12-inčnu ploču je veoma mala a nije realno kasnije 7 inča prodavati za 12 evra koliko bi trebalo kako bi se došlo do nule… Kako god, to je i jedan od razloga što se objavljivanje drugog EP-ija novosadskog benda Still Bleeding oteglo na skoro dve godine. Materijal koji se nalazi na ovom „katovanom“ vinilu snimljen je na prelazu iz 2020. u 2021. godinu, od tada je dostupan i na netu a fizički nosač zvuka konačno se pojavio krajem 2022. i to u ograničenom tiražu od 40-tak unapred poručenih primeraka. Već je bilo reči o samom materijalu. Na njemu se nalazi intro plus pet pesama koje ova iskusna i uigrana sviračka ekipa već duže vreme izvodi uživo. U pitanju je odličan, melodični HC/punk sa dosta rokenrola, najpre u Đembinoj gitari i lakopamtljivim temama. Meni je omiljeni deo ovog singla sam prelazak iz „Intro“-a u „Running“ (hm, na trenutak pomislih da je RKL u pitanju). Tu je i lepo skockan omot sa svim neophodnim informacijama, fotkama i tekstovima pesama. Ko ne zna o čemu je reč, neka potraži Still Bleeding na netu (za pomenutu pesmu kao i za „PMA“ već dugo se vrte spotovi) a ja ću dodati samo da bi mi oni nekako najviše legli da dele binu sa Night Birds (da, znam, da je NB odsvirao oproštajni gig pred Novaka). Za primerak singla obratite se Milomiru, ako mu je ostao još koji, na: milomir.striveformore@gmail.com.
(Zgro)
STRAY BULLET Factory, 7“ (Adult Crash)
Duži niz godina epicentar dešavanja na UK/HC sceni koncentrisan je mahom u dve oblasti – u Londonu na jugu i Jorkširu na severu. Kad je reč o najvećem okrugu Engleske, prvenstveno se misli na Lids ili Šefild. Grad koji je u muzičkom svetu poznat po velikim mainstream imenima kao što su Arctic Monkeys, Pulp, Def Leppard, Human League ima i ozbiljnu, aktivnu plejadu HC/punk bendova. Stray Bullet dolazi dakle iz Šefilda i pokrenut je kao još jedan projekat Briana iz Rat Cage tokom kovid karantina. U maju 2020. objavili su EP sa šest brzih HC/punk pesama, koje odlikuje moćni bas i ludačke gitarske vožnje. Krajem prošle godine isti izdavač, Adult Crash iz Kopenhagena objavio im je drugi EP na kojem se nalaze četiri pesme u trajanju od 7 minuta. To je manje više to, klasičan nastavak priče, mjuz u stilu Out Cold, Nine Shocks Terror, Gordon Solie Motherfuckers, sa dve gitare i grmljavinom od vokala za koju je zaslužan Crawford, nekada pevač Clocked Out. I ovaj materijal je, kao i prethodni, snimljen u istom studiju u Lidsu, pa poslat u London Danielu Husaynu (Red Dons, Clorox Girls, Thee Spivs) na mastering. Za nijansu je ovaj put produkcija čistija. Iskrena preporuka da obratite pažnju na Stray Bullet!
(Zgro)
T.G.T.B. Stockholm Soul, LP (Detriti Records)
Ovaj bend je u poslednjih par godina izbacio nekoliko izdanja, međutim sa novim albumom mi je potpuno privukao pažnju. U pitanju je poprilično mračan bend, klasičan dark, mada bih ga možda opisao i kao miks post punka sa elektronikom uz oslanjanje na Joy Division zvuk. Međutim, da se razumemo, nije puka kopija u pitanju. Poređenje je tu čisto da stvori sliku u kom smeru zvuk ovog benda ide. Od deset pesama izdvojio bih stvari kao što su: „Orminge“, „Precipitous“, „Expire“ i „Renounce“. Poprilično mračno izdanje, koje me na trenutke negde čak podseća na „Ljubav je hladnija od smrti“ iz 1985. od Borghesie. Da zaključim, za ljubitelje ovakvog zvuka – ovo izdanje je pet u glavu. Preporuka!
(Doca)
TYRANT Degenerate, 7“ (Rebellion Records)
Pominjali smo Tyrant, pre dobrih pet godina, kada su izbacili sjajan debitantski singl. To tada mi je bilo baš u glavu, dobra, hitična oičina, ali niko nije bio sto posto siguran da li je u pitanju bend ili samo projekat, pevača i bubnjara Nigh Fevera, bivšeg gitariste Red Donsa i basiste Cesspoola, u stilu, skupili se drugari u studiju pa snimili dobre stvari i onda se našao neko ko će to da objavi, jer koncertno ne vidim da su aktivni. U međuvremenu, zaboravio sam na njih pošto se na svetskoj punk sceni pojavilo more sjajnih, žanrovski sličnih bendova, i prilično sam se iznenadio kada sam jesenas video najavu za ovaj novi singl, pogotovo što se uskoro očekuje i novi album Night Fever. Sve u svemu, na ovoj singlici imamo četiri moćne, Oi punk pesme u istom maniru kao i prvi put, s HC šmekom, naglašenim basom, besnim vokalom i dobrom produkcijom, s tim da dve sa A strane imaju više rokenrola u sebi. „My Right“ bih čak mogao da zamislim na „Breaking“-u od Ritma nereda i tu mi je Solomonov vokal jedino i prepoznatljiv iz njegovog primarnog benda, dok mi je B strana nekako „starsendstrajpsovska“, samim tim i bliža.
(Zgro)
THE UGLIES Planet Uglies, LP (UGL Evolve To Ugly Records)
Ja ne bih bio ja da makar jedan australijski pank bend ne recenziram i u ovom broju fanzina. Ovog puta se radi o The Uglies i njihovom najnovijem, drugom po redu LP-u u poslednjih pet godina. Vrlo malo informacija sam uspeo da prikupim o njima, sem da je bubnjar bio u masi nekih hardcore punk bendova, a i na ploči, odnosno u bukletu koji se nalazi unutra ne piše ni tačno odakle su. Jedna stvar je doduše očigledna, a to je da su oni sami izdali ploču čim im se izdavačka kuća zove UGL Evolve To Ugly. A i nešto mi govori da je to UGL sprdnja sa onim usranim UGG čizmama jer vidim da je logo sličan logu tog govneta koje takođe dolazi iz Australije. Kao i The Chats odnosno Aborted Tortoise tako se i The Uglies sprdaju sa svim živim. Tekstovi su čista zajebancija i humor, ali uz dozu South Park fazon kecanja društvenih trendova i sistema. Pesme kao što su „Do Not Share“ (Shut up and take me to UgDonalds) – sa slikama hamburgera i big mekova sa UgDonalds logom, potom „Big Turd International“, odnosno „Baby On Leash“ dovoljno govore o bendu što je meni potpuno kul, znači na fazon Adrenalin O.D. Muzika ima manje australijskih elemenata a više klasičnog Orange County kaliforniskog hardcore punk zvuka, tako da dosta podsećaju na D.I. uz recimo elemente Dead Kennedy’s, mada videh u jednoj recenziji da je neko napisao da čuje uticaje i Cosmic Psychos. Ne znam kakve pečurke je taj lik jeo jer ja to ne čujem ni levim ni desnim uhom, mada priznajem da se neka klasična garažna rock’n’roll žica provlači kroz ovu ploču. Da sumiramo, ako volite recimo Night Birds, svideće vam se i ovo. Ništa novo ali je prilično dobro.
(Marko Korać)
V/A GROBLJE ILUZIJA cass. (Egoton)
Nakon demo kasete benda Ego dvojac naših ljudi koji stoje iza etikete Egoton iz Berlina objavila je novo kasetno izdanje. Ovog puta reč je o kompiciji i to o njenom drugom tiražu pošto je prvi od 50 primeraka otišao. Na ovoj kaseti trajanja 40 minuta nalaze neki od trenutno najaktivnijih bendova u regionu – Svlak, Disznotor, Kpax!, Urlik i Crna žuč iz Beograda, Vršnjačko nasilje i Kalo iz Novog Sada te Smrt razuma. Svaki izvođač zastupljen je sa po dve pesme. Sam tonski zapis je odličan a poseban šmek izdanju daje sjajan omot koji je takođe urađen u kućnoj varijanti. Osim što je ilustracija (Doomsday Graphics) vrhunska, kaseta nije spakovana u standardnu plastičnu kutiju već u kvalitetno kartonsko pakovanje na rasklapanje sa nekoliko jezičaka i svaki je iskorišten maksimalno. Tu su smeštene fotke i logotipi svakog benda a na bonus insertu nalazi se kratka priča o samom sadržaju kasete i aktuelnoj situaciji na sceni u Srbiji iz ugla Migeta napisana na engleskom plus linkovi ka bandcamp stranicama svakog učesnika kompilacije. Prvo izdanje bilo je s narandžasto-crnim omotom i belom trakom dok je novih sto komada u srebrno-crnoj kombinaciji. Neša i Pagan potrudili su se i oko ovog izdanja do najsitnijih detalja. Svaka čast!
(Zgro)
V/A Novi Sad Hardcore Punk in the 90’s #2 Mitesers / KNO / Invalidi uma / Out of Control, split LP (5A Pro, Pogon kulture)
“Novi Sad Hardcore Punk in the 80’s” je zaista bilo jedno drugačije izdanje, bar na našim prostorima, i jedan noviji koncept gde su demo snimci bendova koji su obeležili jedan period i ostavili manji ili veći trag na lokalnoj sceni objavljeni na ploči koju prati vrhunski omot i dizajn. Još na promociji istog bilo je najavljeno da će ta konceptualna priča biti nastavljena, ali niko nije očekivao Vol. 2 ovako brzo.
Meni lično je ovo ‘mlađe’ izdanje više, tj. u potpunosti, leglo. Mitesers su mi jedan od najdražih bendova ikada, a ekipa na ovoj ploči je okupljena oko njih, tj. tu su još bendovi koji su im prethodili. Što se samih Mitesersa tiče zanimljivo je bilo čuti da su pesme koje su se petanestak godina kasnije našle i na jedinom studijskom albumu benda već tada imale gotovo identične savršene aranžmane i da su verzije koje su mi od ranije poznate samo bolje usnimljene. Tu su i numere koje, priznajem, do sada nisam čuo, kao i neke koje su poznati hitovi, ali opravdano ostaju zapisane samo u demo varijanti. S obzirom da se do sada snimaka preostala tri benda nisam dokapao, B strana ploče mi je svakako zanimljivija. KNO, Invalidi uma i Out of Control su klasičan pankeraj, što mi mnogo više leži, a pesme su pune sjajnih rifova, vrhunskih muzičkih rešenja i kratkih, zanimljivih tekstova, čak i ako ne napomenemo u kojim su godinama bili članovi ovih bendova u to vreme. Kao i u slučaju Vol. 1, sjajan dizajn omota, sa puno tekstova, kako informacionih, tako i tekstova pesama, upotpunjen velikim brojem fotografija iz tog perioda, dovoljan je razlog da nabavite ovu ploču, makar iz kolekcionarskih razloga. No, ako vam je album “Na rubu propasti” blizak srcu, definitivno treba i ova kompilacija da se vrti na vašem gramofonu. Čekamo Vol. 3…
(Feđa)
