2 minuta mržnje LP (Rest In Punk Records)
Uh, kakva muka… Jedva sam se naterao da sednem i otkucam ovu recenziju. Da se razumemo, 2MM mi je jedan od najdražih domaćih bendova ikad i baš sam se obradovao kada sam čuo da će konačno oba demosa izaći na jednom vinilu. Tačnije, ima tome već par godina kada sam dobio poruku od Goje: „Hadžo objavljuje 2MM, molio je da mu pošaljemo šta imamo od fotki“. Istog momenta sam spakovao i poslao ceo folder (desetak fotki) koji sam imao još iz vremena kada je rađena knjiga NSPV uz još nekoliko bonus fotografija koje je Sajla naknadno iskopao. U međuvremenu „No Plan“ je izbacio ta ista dva (jedina) demosa na dva singla, koja su odrađena vrhunski, kako omoti tako i sami zapisi na pločama. Konačno pojavio se i dugočekani LP sa 5 bonus pesama zabeleženih na koncertu u Ljubljani u maju 1984. S nestrpljenjem sam stavio ploču na gramofon… Prva strana je bez greške, na njoj je drugi demo od četiri stvari snimljene kod Boruta Činča koji je uvek i zvučao vrlo ozbiljno. Kada sam okrenuo ploču na B stranu, prvo sam pomislio da nešto ne štima ali sam posle desetak sekudni ukapirao da je ona na 33 obrtaja, za razliku od A strane koja je na 45… Okej, to nije problem, ali ono što jeste je kvalitet snimka tog drugog dema koji na singlici koju je objavio „No Plan“ zvuči mnogo bolje, odnosno tamo se čuje sve, svaki instrument, dok je ovde samo pretabano ono što smo navikli da slušamo s kasete…
Live snimak je takav kakav je, generalno loš ali dobro, kao bonus za kolekcionare. Ono što mi je najveći problem sa ovim izdanjem definitivno je omot, odnosno dizajn koji je katastrofalan, pošto je sama štampa dobra. Tačnije, ovde dizajna ni nema, nekakvim nebuloznim fontom ispisan je naziv benda i ispod zalepljena fotka. Na poslednjoj strani ogromnim slovima stoje pesme i u prazan prostor ubačena je još jedna fotka i to je to. Unutra postoji insert sa tekstovima i nabacanim slikama, ali od osam pesama tu su tekstovi za sedam, ne znam zašto je izostavljena “Moderna omladina“, mogla je biti izbačena fotografija koja se ponavlja sa naslovne strane ako je manjak prostora bio u pitanju. Tu je i kratak tekst o bendu koji je prekucan iz NSPV. Neverovatno da je taj koji je prekucavao tekst uspeo da napravi toliko tipfelera. Sve deluje kao da je neko dobio zadatak u ponoć da do 6 ujutru krene od nule i pošalje proizvod u štampu ali da ne sme da ga prekontroliše. Kod reizdanja i ovakvih poduhvata, kada se 35 godina kasnije objavljuje kompletna diskografija nekog benda na jednom nosaču zvuka, upravo je taj tehnički momenat najbitniji, da snimci zvuče kako treba, a o omotu, odnosno o samom vizuelnom izgledu, da ne diskutujemo.
To je nešto što treba da nosi jedno takvo izdanje, a ovde je upravo to najspornije. Bukvalno je skarabudženo. Rest In Punk Records, za koji na Discogsu piše da je iz Španije, objavljivanjem kompletne diskografije 2MM pokazao je kako ne treba da se radi. Klasičan primer kako ne valja. Za kraj, mogu samo da dodam, šteta, velika šteta!
(Zgro)
Akutt 80 7“ EP (No Plan Records)
Klinci od 15, 17 i 18 godina sa baš mršavim stažom sviranja instrumenata a navučeni na prvu generaciju panka osnivaju bend. Za relativno kratko, mislim na svega par sati, sklepaju nekoliko stvari i snimaju ih. Ali ne u regularnom studiju, jer je pakleno skup nego bukvalno u sobi jednog od njih dok mu je baba bila u susednoj prostoriji. Iskustvo u snimanju nikakvo, ali želja da se nešto uradi je ogromna. Snimaju četiri stvari, sa kojim i nisu baš zadovoljni. Ipak godinu dana kasnije oni to objavljuju u solo verziji. Većinu singlica dele a ostatak, po priči, završava u vatri. 40 godina kasnije No Plan to reizdaje, tako da je dokument vikinškog panka danas dostupan po pristupačnoj ceni.
(Nemanja)
The Baboon Show I Never Say Goodnight, EP (Kidnap Music)
Ciklus od dve godine koji počinje objavljivanjem albuma, nastavlja promo turnejom, a završava pripremama i snimanjem novog materijala je sistem koji The Baboon Show praktikuju već duže vreme, pa je deveti studijski album ovih Šveđana bilo planiran za prethodnu godinu. No, kako najuzbudljiviji deo ciklusa, koncerti, nije bio moguć odluka je bila da se objavljivanje novog LP-ja odloži, a kako bi podsetili fanove da su i dalje prisutni objavljuju EP na kojem se nalaze tri nove pesme i akustična verzija jednog starog hita.Iako se pesme Baboon Show-a prepoznaju na prvu bez greške, najviše zahvaljujući specifičnom Sesilijinom vokalu, ali i moćnim gitarskim rifovima bez previše distorzije, bend je tokom karijere održavao dinamiku od izdanja do izdanja prelazima između čvršćeg, surovijeg zvuka i poletnijih, hitičnih melodija, kao i između andergraunda i mejnstrima.
Sudeći po ovoj ‘najavi’, predstojeći album će imati veliki potencijal da privuče novu publiku, čemu svedoče naslovna numera i, moj favorit, „Which Way Will You Go”, ali ne treba isključiti ni drugu opciju uz „Some Piece of Peace”. Bilo kako bilo, The Baboon Show i dalje imaju sjajnih ideja i raspoloženi su da ih realizuju na najbolji mogući način, pa ne treba brinuti da li će ispuniti očekivanja, koja su svakako visoka.
(Feđa)
Conquest For Death A Mealstrom Of Resentment And Remorse, LP (Refuse Records)
Nakon raspada What Happens Next? (jedan od boljih predstavnika takozvanog thrash revival talasa) trojica iz grupe, sem bubnjara Maxa (svirao i u Spazzu) kojeg menja lik iz Scholastic Deth, osnivaju bend koji je ipak ostao nekako u senci svega ranijeg. Lično ih nikad nisam slušao tako da je ovo moj prvi susret sa njima. Pevanje je naravno poznato a i muzika na momente liči na gorepomenut WHN? s tim što se ipak ne radi o toliko energičnom zvuku kakav je krasio tu ekipu. Nakon šest godina izlazi album sa čak 15 pesama od kojih su izuzeci na krajevima obe strane. A strana završava delom sa akustičnim gitarama a B sa gostovanjem prijatelja benda iz celog sveta. Njih 15tak podeljeno je na oba kanala tj zvučnika. Tako da dok ide muzika različiti ljudi drže nekakve monologe o značaju DIY dok ih bend prati. Omot je odrađen dosta dobro. Tu su svi tekstovi (nešto po čemu je i WHN? bio poznat) fotke, poster i nalepnice upakovani u gatefold omot sa dosta dobrim crtežom. Refuse Records opus mi možda ne pasuje u potpunosti ali par njegovih izdanja pakovnjem baš ostavljaju bez daha. Ovo je jedno od njih!
(Nemanja)
Cool Jerks England, LP (Night Versus Day Records)
Prvo LP izdanje četvorke iz Lidsa, predstavlja rekaciju na stanje u kojem se Engleska nalazi trenutno. Ponikli na lokalnoj DIY sceni, ovi momci savršeno mešaju punk, HC, post-punk, na momente surf i noise, stvarajući svoj stil kao savršenu podlogu za tekstove nabijene besom i agresijom. Dobrodošlicu u carstvo Borisa Džonsona poželeće vam tako što će secirati trenutno stanje engleskog društvenog i političkog tkiva, istražujući uzroke za aktuelno psihičko stanje nacije, mapirajući neuralgične tačke torijevske politike štednje i izolacionizma, pokazujući na taj način da je britanski pristup HC-u i punk-u i dalje žilav.
Premda sporiji nego na prvom EP izdanju, bend deluje moćnije, mračnije i ozbiljnije. Tematski tekstovi se kreću od otvorenog gneva do ironije spram situacije u njihovom okruženju. Sprdaju se sa desničarima salonskog tipa, potom sa desničarima na ulici, sa “patriotizmom” ne štedeći ni krst Svetog Đorđa, ni Union Jack kao simbol iza kojeg se kriju ksenofobi, malograđani i fašisti svake vrste. Politički nabijen i instrumentalno težak, “England” donosi sive tonove, monoton, ne i dosadan, zvuk gitare, ukus žuči koja je ispljunta, ne donosi odgovore samo ukazuje na probleme u torijevskom „raju“, koji oni ipak doživljavaju kao zemlju koja je u plamenu. Dizajn omota je samo deo sjajnog paketa koji sadrži tekstove pesama koji su odštampani na foliji za grafoskop, tek da se možda ukaže i na mogućnost edukativnog efekta. Deluje mi da Cool Jerks imaju još neke adute u rukavu i nadam se da će ih iskoristiti na pravi način.
(Đole)
Crustalno jasno / Smrt razuma Split tape (s/r)
Još jedno sjajno DIY izdanje. Bendovi su zastupljeni sa po tri pesme – Smrt razuma (demo iz 2019.) i Crustalno jasno sa EP izdanjem iz 2020. koje se na Bandcamp-u pojavilo pod nazivom “Smrt Ivice Kičmanovića”. Smrt razuma pratim od početka, i znao sam već pesme koje se nalaze na izdanju, koje su u njihovom stilu – bučni HC/punk/trash, sa sjajnim tekstovima. Kruno je otpevao maestralno, bend je bukvalno razbio. Znači ono što se očekivalo je i isporučeno. Sve pohvale. Crustalno jasno su mi bili nepoznanica. Dvočlani sastav – bas i bubanj. Zvuk je kombinacija crust punk-a i HC-a, tekstovi angažovani levo orijentisani, jedinka u prvom planu. Sjajno zvuče. Mostarci, rekao bih, usled sulude situacije podeljenosti grada crpe inspiraciju iz tog neprirodnog stanja urbane sredine koja je omeđena plemenskim granicama, predstavljaju krik pojedinca ili onih malobrojnih koji u tom betonskom kavezu pokušavaju da svojim glasom i delovanjem ukažu na problem i prizovu ljude pameti. Generalno odlično izdanje, oba benda već iskusna i to se vidi. Čekam neki vinil. Preporuka.
(Đole)
DDR The Morning Grey (Digital album)
DDR su krajem prošle godine, dok je malo tko obraćao pozornost, izbacili jedan od meni najdražih albuma 2020. općenito (te je to jedan od razloga za objavljivanje recenzije izdanja koje još uvek nije izašlo u fizičkom obliku). Album koji zvukom inspiraciju crpi podjednako iz post-punka i deathrocka te stoji uz bok izdanjima bendova koji su obilježili žanr zadnjih desetak godina (The Estranged, Arctic Flowers, Belgrado, Spectres, Chain Cult…). „The Morning Grey“ traje nešto manje od dvadeset minuta te kroz svojih osam pjesama pulsirajućeg basa, oštrih gitara i zavijajućih vokala daje
prijeko potrebnu dozu energije nakon što nas jutarnje sivilo sjeti na pandemiju, potrese i sva ostala sranja koja smo trpili prošle godine. Iako je album „all killer no filler“ posebno bih istaknuo stvar „Who do you trust?” kao mega hit i instant sing-along klasik. DDR je bend koji bi čak i mene natjerao da izađem iz svoje jazbine i opet pohodim koncerte u nekoj boljoj budućnosti. Nadam se da je za 2021. u planu i super sivo fizičko izdajne!
(Lovro)
The Damned The Rockfield Files, CD/EP (Spinefarm, Search & Destroy Records)
Početkom 80ih godina The Damned je upravo u Rockfieldu snimio neka od svojih kultnih ostvarenja kao što su “Black Album” odnosno “Strawberries”. Skoro četiri decenije kasnije, tačnije 2019. bend se vraća u isti studio gde pod dirigentskom palicom snimatelja i producenta Toma Dalgetyija (Rammstein, Ghost, Pixies, Killing Joke…) snima četiri pesme za potrebe ovog EP-ija. Od kako se u bend pre par godina vratio basista Paul Grey (dugo vremena je svirao sa Eddie & The Hot Rods) ovo je njihovo drugo izdanje (posle albuma iz 2018), a ujedno i poslednje na kojem je svirao dugogodišnji bubnjar Pinch koji se oprostio spektakularnim nastupom u londonskom Paladijumu povodom Noći veštica 2019.
Četiri prelepe pesme nalaze se na ovom Ep-iju (objavljen u oktobru 2020), od kojih mi je najdraža “Black Is The Night” koja je klasična goth rock melodična hitčina u njihovom stilu. Ovde se lepo vidi koliko ljudi uživaju u muzici koju sviraju. Ajd’ da se nadamo da će se stvari normalizovati do polovine godine pa da možemo da vidimo Damned na najavljenoj turneji u postavi sa Ratom Scabiesom i Brianom Jamesom prvi put posle više od dve decenije.
(Zgro)
G.I.S.M. – Detestation Reissue, 12″ (Relapse Records)
Vala fino, znači meni je upalo ovo čudo da recenziram. Iskreno, drago mi je da se konačno neko smilovao da uradi oficijalni re-press ove, da kažemo, “legendarne” ploče koja je izašla davne 1983. za Dogma Records i čiji se originalni press prodaje za cenu svih bubrega iz komšiluka a butlezi ove ploče se vrte okolo, naokolo zadnjih 30+ godina. Kapiram da svako ko je bar malo upoznat sa japanskom punk scenom zna za G.I.S.M. ili je u najmanju ruku kliknuo na youtube da vidi šta je to jer mu nije bilo jasno zašto postoji toliki hajp oko ovog benda. Moja lična teorija o njihovoj popularnosti zasniva se na bizarnosti ove ploče i uopšte celog benda, počevši od njihovih ludih nastupa obogaćenim bacanjem i bljuvanjem vatre preko muzike koja je nekakav apstraktni mutant godzile i recimo japanske verzije retardiranog Donald Trampa ali sa facom Toshiro Mifune na acid trip-u koji jednom kopitom tapka u nekakvom nazovi hardcore punk zvuku a drugom u black i thrash metalu.
Na sve to treba dodati i mase nekih baš čudnih muzičkih, kao i ne muzičkih, zvukova i naravno Sakajevijevih idiotskih vokala koji su sve sem normalnog. Tu je naravno i kolaž na omotu koji na prvi pogled podseća na neke engleske anarho bendove ali sija kontraverzom i nebulozama. Kao šlag na tortu dođu tekstovi koji su ili vrhunac vrhunske dadaističke umetnosti kako neki misle, ili totalne budalaštine kao što ja lično verujem. Pesma kojom ploča počinje zove se “Endless Blockades For The Pussyfooter” i posle toga se samo ređaju drugi genijalni naslovi kao što je recimo “Syphilitic Vaginas To Pieces”. Pa dobro, o čemu to G.I.S.M u stvari peva? Naravno, dve verzije odgovora bi bile: a) o nečemu veoma dubokoumnom čije vešto kodirane metafizičke poruke samo par prosvećenih pankera na ovom svetu može da dešifruje i b) ni o čemu, nego kao i većina japanskih bendova koji ne pričaju engleski ubacili su gomilu engleskih reči i pokušali da slože neke idiotske rečenice koje ni njima samima nisu imale smisla ali su im verovatno izgledale zanimljivo. To je kao kad neki američki ili evropski prdež istetovira japanske simbole na telu a pojma nema šta oni u stvari znače.
Opet i bez obzira na moje lično, ne baš briljantno, mišljenje o ovoj ploči bio sam među prvima koji je naručio ovo reizdanje u pretprodaji nekih dva meseca pre njegovog samog izlaska, i to naravno na belom vinilu. Znam, znam, po meni muzički G.I.S.M. ne može ni da prismrdi pravim klasicima japanskog hardcore punka iz tog vremena kao što su recimo: The Comes, Lipcream, The Stalin, Outo ili Gauze ali iz prostog razloga zato što je ova ploča toliko čudna postala je vremenom i meni atraktivna i jednostavno sam morao da je imam, pa makar i na reizdanju. Šteta samo što Relapse nije održao obećanje da će ploča biti identična kao originalni japanski press pa je “OBI strip” (što mu dođe nešto kao deklarativna traka sa nazivom benda, albuma i drugim informacijama na japanskom jeziku) koji je trebalo da bude samo zakačen za ploču, na način kako to Japanci uvek rade sa njihovim izdanjima, u slučaju ovog američkog reizdanja zalepljen na omot i nema šanse da se pomeri jer će se inače uništiti i omot i “OBI strip”. OK, nije mi mnogo trebalo da shvatim zašto su to uradili. Na tom mestu gde je zalepljen “OBI strip” ispod se, u stvari, nalazi nekakav kukasti krst i veća etiketa poput Relapse Records verovatno ne želi da se bori sa konsekvencama koje mogu da ih strefe ako to nekome zasmeta i krene da ih linčuje.
(Marko Korać)
Heavy Discipline s/t, LP (Painkiller Record)
Beng! Taman kad sam pomislio da će se godina završiti bez te jedne nove “killer” ploče, pojavi se Heavy Discipline LP. OK, ruku na srce, daleko je ovo od neke klasike, i slažem se, sve smo mi to čuli već hiljadu puta, al’ opet, ako je bend solidan u tome što radi i ti si recimo kao i ja, osoba koja dobije krila kad čuje ovaj stil, onda je ovo nešto za tebe. Bend je iz Pitsburga i sastavljen je od ljudi koji su svirali u čitavoj paleti gotivnih, ali uglavnom kratkotrajnih, hardcore pank bendova. Imajući tu činjenicu u vidu, nadam da će makar Heavy Discipline potrajati duže. Na vokalu je Trey iz Hounds Of Hate, čiji sam koncert imao prilike da organizujem u Amsterdamu pre par godina. Na gitari je Adam Thomas koji je između ostalog pevao i u No Time i Blood Pressure. Bubnjar Tom svira i sa Loose Nukes a pre toga je bio u još X drugih bendova, dok je basistkinja Krystina bila u masi nekih power violence bendova. Generalno, ekipa sa ozbiljnim stažom.
Što se same muzike tiče, ovo je totalni Boston hardcore fazon iz ranih osamdesetih i najviše podseća na, recimo, SSD ali sa jakom dozom Jerry’s Kids-a i FU’s-a. Naravno, prepliće se tu i neki moderniji zvuk, plus iz produkcije se vrlo dobro provaljuje da je ovo snimano u 2020. a ne 1982. Od novih bendova, ovo je možda najbliže Boston Strangler-u. Većina pesama je solidna, doduše ima, tu i tamo, par filler-a, ali obzirom da je sve ovo kratko, brzo i puno energije, pošteno je progledati im kroz prste čak i ako nije baš sve “top notch”. Muzika na stranu, ovi su se potrudili i da preko omota poruče ko su im uzori, pa su bukvalno prekopirali unutrašnjost (lyric sheet) originalnog Jerry’s Kids “Is This My Words?” (na Xclaim! Records-u), jedino što su stavili svoje fotke u onaj kolaž umesto originalnih, a istu stvar uradili su i sa zadnjom stranom omota. Čak je i prednja strana omota varijacija na The Abused “Loud And Clear” 7”. Ako krenem da analiziram izdanja iz prethodne godine, uz recimo albume The War Goes On, Chubby & The Gang i još par ploča, ovo mi je verovatno jedno od omiljenih izdanja.
(Marko Korać)
Link Lärm Troppo Presto…, LP (No Plan Records)
Izgleda da će 80te još dugo biti nepresušan izvor dobre muzike. S jedne strane imamo konstantna reozdanja nekih albuma koji nikako ne izlaze iz mode, dok sa druge strane upravo ta moć 80ih se ogleda u tome da malo malo pa izađe kao zvanično izdanje nešto što je u to vreme bilo na nivou demo kaseta koje su kružile ali se nikad nisu realizovale kao finalni proizvod. No Plan je upravo izbunario jedan dragulj italijanksog hc/punka. Znamo da su žabari u to vreme imali možda i najjaču scenu predvođenu imenima poput: Negazione, Indigesti, Upset Noise, Declino, Wretched… Sve to bi trebalo da se ima u kolekciji. Link Lärm je bio jedan od bendova koji je prašio upravo ono na šta vas reč “italijasnki hc/punk” najviše asocira. Njihov materijal možda nije toliko pucao od energije, jer su u sebi dosta imali upravo punka ali ima momenata kada se iz aviona prepoznaje škola kojoj su pripadali. Na izdanju se nalazi kompletna diskografija ovog benda koji je bio kratkog daha. Ako sam dobro razumeo ovde su dva demo snimka, onaj sa A strane je snimljen kasnije i boljeg je zvuka, dok su neke stvari sa B strane završile i na kompilaciji. Pored odličnog omota tu su svi tekstovi, fotke, plakati i kratak istorijat, sve ono što jedno pristojno izdanje treba da sadrži.
(Nemanja)
Mamurlook Vesela zemlja medija, CD (SKC Novi Sad)
U Novom Sadu smo najpre imali Kontraritam, zatim Propelere i Ringišpil, a u protekloj deceniji Mamurlook je bio usamljeni predstavnik ska dela scene, ako zanemarimo jednocifren broj svirki ponovno okupljenih Propelera. Iako će ove godine proslaviti 13 godina postojanja, „Vesela zemlja medija” je prvo zvanično izdanje benda. Moram priznati da mi ska muzika nikada nije bila previše primamljiva za slušanje kod kuće, ali atmosfera koja je po pravilu na svirkama bendova ovog žanra je sinonim za dobar provod. Ni Mamurlook ne odstupa previše od šablona, pa su i ovde kontraritam i duvački instrumenti glavna obeležja muzike, ali vesele melodije ovde nisu obogaćene zabavnim i bezbrižnim temama, kao što je to uglavnom slučaj. Standardne priče o ljubavi i ekipi nisu ni ovde izostale, ali su prisutne u mnogo manjem procentu, dok se većinski album bavi vrlo aktuelnim temama u nama najbližoj okolini, pevajući bez dlake na jeziku i koristeći nedvosmislene metafore. Upravo je taj kritički pristup glavni adut prvog albuma Mamurlooka.
(Feđa)
Mil-Spec World House, LP (Lockin’ Out Records)
Za Mil-Spec sam prvi put čuo kada su bili predgrupa Have Heartu na njihovoj evropskoj turnejiu na koju nažalost nisam otišao, ali sam dva EP-a koje su pre ovog albuma objavili dobro izlizao od slušanja. Ovo im je prvi album na kojem se nalazi osam pesama, 22 minuta, taman, ako se ja pitam. Teško je uporediti ovaj bend sa nekim kako bih dočarao ljudima kako zvuče, ali me najviše podsećaju na kasniji period Turning Point-a. Bubnjevi krcaju, gitare imaju svoje melodične momente konstantno,
a vokal je besan i emotivan u pravoj meri. Album otvara “Grand Design”, odlična peglačina koja postavlja ton za ostatak materijala, dok na polovini sve je fino presečeno sa “Parade” i “Colony”, odnosno izletom u neke post-hardcore vode u kojima se odlično snalaze. Tempo se podiže na “Counter Culture” i ne prestaje do kraja. Album zatvara “World House”, možda i najbolja pesma na ovom izdanju koja stavlja sjajan pečat, i po kojoj je s razlogom album i nazvan. Sve u svemu, odličan dugosvirajući prvenac petorke iz Toronta, i uz bendove kao što su Fury, One Step Closer i Ecostrike, dobijamo neki novi nalet odličnih hardcore punk bendova.
(Lomić)
Mob Mentality Dedication, LP (Lake Town Records)
Mob Mentality, iz Pensilvanije, otkrio sam pre par godina, na kompilacijskoj kaseti “A Clockwork Orange Party” ruske etikete Clockwork Punk. Ovo im je drugo izdanje, prvo na vinilu. Na ovom uratku pružaju do sada najbolje od sebe. Muzički jednostavno, melodično, sa mnogo breakdowna koji na momente približavaju zvuk HC-u, odličan vokal – meni album deluje sjajno. Pesme su baš “catchy”. Momci jednostavno izbacuju hitove. Na osnovu naslova pesama možete pretpostaviti koje teme obrađuju: “Youth”, “Overtime”, “Progress”, “Effort”, “Lies & Propaganda”… Tekstovi savršeni – deluj, ali ne deluj nepromišljeno. Po mom mišljenju jedno od najboljih izdanja kada se radi o Oi/Street punk zvuku u 2020. “Did you live the words that came out of your mouth and did you put in more than you got out? ” kažu momci na početku ploče. A ja kažem čekirajte, nije gubljenje vremena.
(Đole)
N.O.T.A. Moscow, 7″ (Artcore)
Reizdanjem ovog singla obeležena je tridesetpetogodišnjica Artcore fanzina čime je i ovo parče plastike postalo jeftinije, odnosno pristupačno. Ono što krasi singlice koje prate Artcore fanzin je da je uvek oko samog izdanja uloženo maksimum truda. Pored muzike koja je ista kao i na originalu ovde se nalazi buklet kojim se zadaje domači zadatak kako jedno reizdanje treba da izgleda. Priča o bendu, slike, flajeri i tekstovi, sve to na 12 strana knjižice. I više nego dobra akcija za prosečnu cenu singla.
(Nemanja)
Pleasure Trap Walls CD (Oldschool Records)
Nakon odličnih Lazy Class ovo je još jedan poljski punk rock bend vredan pažnje. Njihov drugi album izašao je krajem 2020. traje pola sata i sadrži deset pesama na engleskom, od kojih prve tri “Choice”, Walls” i “Riots” odskaču od ostalih, melodijom, dobrim refrenima, višeglasjem. E posle njih sledi stvar koja je skroz u Rancid ska punk fazonu i koja mi je onako, pa se ponovo vraćaju na dobar put pesmama “Pleasure Trap” i “Action”. Definitivno ovaj trio iz Varšave je odrastao upijajući šta rade Tim i Lars, dodao malo Jam-a i i sve to fino smiksao. Da je Pleasure Trap kojim slučajem sa zapadne američke obale ili sa ostrva siguran sam da bi se o njima danas mnogo više pričalo.
(Zgro)
Power Face Door Slammed Shut, 7” (Adult Crash)
Još jedan ozbiljan skandinavski bend s kojim sam se sreo početkom prošle godine kada im je izašla promo demo kaseta. Tada sam saznao da imaju i singl pre toga koji me je, nakon što sam ga preslušao, učinio nestrpljivim da čujem i njihovo najavljeno novo izdanje. Krajem leta pojavio se “Door Slammed Shut”, EP na singlici koji sadrži četiri pesme i traje desetak minuta. Ovo mi je jedno od najboljih evropskih hardcore izdanja u 2020. koje me je zvukom i fazonom same svirke i načinom pevanja vratilo u kraj 80ih i najbolje momente RKL-a. Voleo bih da traje duže i da je omot bogatiji, ali nadam se da ćemo uskoro sve to imati na debi albumu. Zamišljam sebe na svirci u prvim redovima dok dele binu sa Night Fever i Jaibo, dobro, znam da nije realno, ali eto, zamišljam.
(Zgro)
Rated X United Front, LP (Painkiller Records)
Tim Pimlott je lik koji drži sXe zastavu u Engleskoj punih deset godina, još od nastanka Violent Reaction. Kada se ekipa iz VR rasula po drugim bendovima, Tim je napravio još jači proizvod i nazvao ga Rated X, očigledno po modelu Swatch sata koji je veoma popularan, da ne kažem obavezan, u straight edge školi. Rated X su prethodno izbacili dva demo snimka, a ovo im je prvi LP album koji su izdali za Painkiller Records. Čim sam ga prvi put čuo, istog sekunda stisnuo sam pesnicu, jer to je ta tuča, “in your face” hardcore bez kompromisa. Ovi momci ne gube vreme, odsvirali su 12 ljutih pesama za 15 minuta. One su kratke i besne. U osnovi je Boston sila, sa cool prisutnim solažama, koje će vas svakako probuditi iz dubokog sna.
(Milomir)
The Reapers Kill ’em All, CD (Rebellion Records)
Na drugom po redu izdanju The Reapers donose nešto manji broj pesama i jedan cover, muzički prateći liniju prethodnog albuma. Nizozemci su napravili jedan korektan skinhead r’n’r album, produkcijski ispeglan, pristojno odsviran, sa nešto slabijim vokalom. U svakom slučaju ovo je mnogo mnogo bolje od benda u kojem su svirali, a radi se o Discharger. Nepotreban dugačak intro iz filma Vigilante iz 1982. o, kako samo ime kaže, preuzimanju pravde pojedinca koji je doživeo nepravdu a sistem nema nameru da kazni počinioce, koji se utapa u prvu pesmu na izdanju. Uz standardne teme ugrožene radničke klase, provoda i pijančenja, nema nekog velikog hita, pesme su prilično ujednačene. Na momente zavreba gitarska deonica koja malo vuče na Bad Religion, malo na garažu šezdesetih. Očigledno su malo više popizdeli jer su iz faze Rip It Up (što je i naziv prvog albuma) ušli u fazu Kill ’em All (imaju petlju jer mnogi će im metalaci pozdravljati mamu zbog takve blasfemije, pod uslovom da dođu do informacije). Cover pesme “Fortunate Son” (ne znam kako zvuči original) benda Creedence Clearwater Revival i pesma sa kompilacije “Oi Ain’t Dead 7” čine bonus. Ništa spektakularno, dobra mjuza za ispijanje piva nakon napornog dana.
(Đole)
Scholastic Deth Bookstore Core 2000-2002, LP (625 Thrashcore)
Nešto o čemu se dosta pričalo, 18 godina nakon raspada benda, napokon je ugledalo svetlost dana. Scholastic Deth predvođen Max Wardom (625 Production, Spazz , WHN?) postojao je dve godine i ako sam dobro ukapirao odsvirao je svega 12 koncerata, isključivo u Kaliforniji. Nisam ih slušao tada iako sam se navukao na punk/HC zapravo najviše talasu “thrash revival” bendova kojem je i sam SD pripadao. Na ovom vinilu nalazi se sve što su snimili – tri singlice i sve stvari sa kompilacije plus nekoliko ranije neobjavljenih. Velika većina bendova tog talasa nije izdržala test vremena, što nije slučaj sa SD koji mi 15 godina kasnije baš prija. Samo izdanje je odrađeno dosta dobro, sve je tu. plakati, fotke, tekstovi kao i pojašnjenja istih. Možda ova rečenica najbolje opisuje o čemu se ovde zapravo radi: “fast, bibliographic thrash that celebrates books, concrete, and the spirit of Heresy”.
(Nemanja)
Speedway s/t, 7” (Swensk HC Kultur)
Šveđani teško da mogu da omanu, sve je doterano pod konac o kom god pravcu da je reč. Speedway je relativno novo ime iz Stokholma, bend iznikao na ostacima sastava Time To Heal, i na ovom debi izdanju izbacili su pet pesama u trajanju od devet minuta. Nema ni trunke metala, ne filozofira se previše, nije mračno niti preteško, naprotiv… Ovde imamo klasičan youth crew stil koji smo čuli nebrojeno puta do sada ali je u ovom slučaju sve tako dobro odsvirano, sa dosta forica, isproducirano bolje nego 90 posto kultnih ploča istog pravca da jednostavno ne znam šta bih naveo kao i najsitniju zamerku, osim što mogu da konstatujem da bih voleo da traje duže, odnosno da je ovo samo A strana albuma a ne singl koji bukvalno proleti za čas.
(Zgro)
TV Smith Lockdown Holiday, LP (JKP)
Ukoliko bi na asocijacama imali pojmove ‘pank’ i ‘akustična muzika’, jasno rešenje bi bilo TV Smtih. Nekadašnji frontmen benda The Adverts je od prve polovine osamdesetih godina posvećen solo karijeri tokom koje mu je najveći i jedini stalni saveznik njegova akustična gitara. Previše filozofije kod njega nema, najveći akcenat je na tekstovima i porukama koje šalje, a njegova jednostavna gitara i specifičan glas mogu da vam prijaju ili ne. Preoptimistični bismo bili da smo očekivali da će ovaj album isporučiti istu dozu hitova kao njegov sjajni prethodnik „Land of Overdose“ i to se nije ni desilo, ali pozadinska priča je ovog puta ključna. U TV Smith-ovom planu za 2020. nije bilo ni pisanje, a kamoli snimanje pesama i objavljivanja albuma, već turneja sa Stiff Little Fingers i par svirki sa Die Toten Hosen. No, kako je u martu svet stao, TV Smith je iz kreveta, zaražen i sa izraženim simptomima, počeo da piše o svemu što se dešava. Ovaj album nije pun hitova, 2020. ni ne zaslužuje hitove, ali je najbolji muzički zapis tog perioda i njegov značaj će doći do izražaja tek kada se vratimo u normalu i počnemo da zaboravljamo kako se život promenio marta 2020.
(Feđa)
The War Goes On Assisted Armageddon, LP (Adult Crash)
Ovo je ploča koja me je bukvalno oduvala, definitivno najbolje dugosvirajuće punk izdanje u 2020. Njihov prvi album koji je izašao pre četiri, pet godina, uleteo mi je istovremeno sa gomilom drugih dobrih izdanja i nekako sam ga samo preleteo, ali ću mu se nakon ovog remek dela sigurno vratiti i detaljnije posvetiti. Ko nije čuo za The War Goes On, to je danski bend sastavljen od članova No Hope For The Kids i Hjerte Stop i upravo zvuče kao njihova mešavina, uz sjajan vokal pevača prvopomenutog sastava. Ako se niste sretali ni sa njima, meni je ovo nekako najbliže kalifornijskom zvuku iz prve polovine 80ih, melodično, snažno, poletno, a opet sa nekom određenom dozom melanholije i mračno, političkim tekstovima. Od kako sam se jesenas dokopao primerka ploče često se dešava da je puna dva, tri sata okrećem. Devet hitova u dvadeset i koji minut, nemam šta više da dodam osam da kažem “Bravo!” i najiskrenije vam ih preporučim!
(Zgro)
United Mutation – Dark Self Image, LP (Radio Raheem Records)
Iskren da budem ova usrana 2020. se i nije nešto proslavila kao godina nekih neviđenih novih izdanja, al’ ako ništa drugo bilo je makar par jebitačnih reizdanja. U svakom slučaju, bolje po pločama da je se sećamo nego po koroni i retardinarim teorijema zavera. Dakle, United Mutation su bili jedan od onih legendarnih i delimično misterioznih hardcore pank bendova koji su odudarali od ostatka scene iz regiona i valjda zbog toga bili i nepravedno ignorisani. Bend je bio iz okoline Washington DC-a, tačnije Annandale (Virginia), imao je čak i jedno izdanje na Dischord Records-u (doduše u saradnji sa DSI Records) i bio je aktivan u isto vreme kad i Minor Threat, Scream, Government Issue, Void i ostatak krema DC scene, al’ nikad nije dostigao tu popularnost. Meni lično je njihova muzika do jaja i jedva sam čekao da ova ploča ugleda svetlost dana.
Muzički ih je teško uporediti sa bilo kojim drugim bendom, al’ recimo da bi najbliža referenca bila Septic Death posoljen sa ranim Die Kreuzen i onda poprskan sa malom dozom psihodelije. Naravno, sve je to odsviramo brzinom svetlosti i sa jednim od najluđih vokala koje sam ikada čuo. Plus, tu su i tekstovi koji sa svih strana napadaju američki imperializam i Reganovu politiku kao i zanimljiv, i pomalo morbidni, artwork koji se odlično uklapa sa temama i muzikom. Dok se na njihovom “Freaks Out” diskografskom albumu koji je Bitzcore Records objavio 1989. nalazi, sem “Fugitive Family” EP-ija, i takođe solidan “Rainbow Person” EP iz 1985, ovaj LP se fokusira samo na pesme snimljene u piku zlatnog perioda ove muzike, što se prevodi kao 1982-1983. Dakle, tu su rani demo snimci, “Fugitive Family” EP kao i sve ekstra pesme koje su snimane na istom session-u, plus kompilacijske pesme. Ukupno ih je 26 i sve zvuče dobro i moćno, pa čak i te demo pesme bruje od prljave ali dobre produkcije, što nije čudno obzirom da je sve snimano kod Don Zientare u legendarnom Inner Ear studiju gde su skoro svi rani DC hardcore bendovi snimili svoje klasike. E
kipa iz Radio Raheem Records odlično je odradila posao kad je u pitanju ova ploča i uz: The Abused LP, The High And The Mighty 7” i The Psychos LP ovo im je, po meni, najbolje reizdanje do sada. U šta gledamo ovde je gatefold omot, booklet u boji od 24 strane sa masom starih fotografija, tekstova, priča i anegdota iz tog vremena i naravno odlična muzika, od čega je šest pesama do sada bilo neobjavljeno. Za kraj samo da pomenem da je Radio Raheem izdavačka kuća specijalizovana samo za reizdanja “vintidž” pank i hardcore bendova (ploča i knjiga), ali da njen ko-vlasnik Chris Minicucci drži takođe i Painkiller Records na kome objavljuje nove bendove i ima poprilično kvalitetan katalog iza sebe.
(Marko Korać)
