Na salašu u Bečeju, proteklog vikenda održan je dvodnevni festival, preciznije dva festivala, Mikrofonija i Iluzije slobode, dan za danom, na istoj lokaciji. Kako je reč manje-više o ekipi ljudi koji su prisutni na lokalnoj sceni više od dve i po decenije, udruženim snagama, uz mnogo uloženog truda, napravili su punk oazu usred mesta i priuštili posetiocima lep ugođaj. Stvarno nam je svima prvi snažan utisak ostavila sama lokacija festivala. Kada stigneš na Šulcov salaš u Medenjači imaš osećaj da si kilometrima udaljen od civilizacije, a u suštini si svega tri minuta laganog hoda od poslednjeg reda kuća i druma. Prosto je neverovatno da se jedno takvo mesto netaknute prirode nalazi tako blizu, jer bukvalno kako smo parkirali kola i zavrnuli kroz neko šipražje, ostavivši kuće iza nas, usledili su prizori pitome divljine. Usred šumarka, gde je bio smešten i besplatan kamp, podignuti su bina, šankovi, štand za merch, a u pozadinskom delu nekoliko umetnika izložilo je svoje radove. Petak, odnosno veče 20. rođendana Mikrofonija festivala preskočili smo, a od ljudi koji su bili prisutni čuli smo da je bilo oko 250 posetilaca te da su najbolji utisak ostavili Muzika poludelih i Debeli precjednik. Na samom ulazu, odnosno na mestu gde se naplaćivala ulaznica od 1000 dinara (1500 je bio komplet za obe večeri) dobijala se brendirana plastična čaša u koju si na šansku za razumne novce mogao da natočiš domaće vino, pivo ili sok od nane i zove.
Svirka u subotu počela je na vreme, tačno u pola 8 i više ništa nije išlo po satnici, što je i jedina zamerka celokupnoj organizaciji. Mada, deluje mi da 90 posto prisutnih, fino pijanih, nije pogledalo na sat nijednom tokom večeri. Uglavnom, prva dva slota bila su rezervisana za Raduleta, mlađanog Branka i projekte/bendove u kojima se njih dvojica pojavljuju kao akteri na bini. Protektore je Radule pokrenuo sa Kostom, pre 15-ak godina (2012. su svirali na To Be Punk-u), dok je figura broj jedan u zrenjaninskom sastavu Tandrkadžije Vladimir Čiča iz Sukoba interesa, koji je tokom korona raspusta pod novim nazivom izbacio album „Molim vas gospodine, mogu li dobiti još malo?“.
Uglavnom, miks muzičara sa novosadsko/niško/knjaževačke scene (ritam sekcija School Bus, gitare Atheist Rap) odvalila je set listu punk-rocka prošaranog garažom, kao da je u pitanju solo koncert jer je nastup Protektora trajao umesto predviđenih 30 minuta, kako je pisalo u satnici, skoro duplo duže, odnosno koji minut ispod sat vremena. Po završetku svirke Radule (koji je skinuo gitaru a dohvatio se basa) i Branko nisu ni silazili s bine na kojoj su samo promenili pozicije, kada su im se pridružile Tandrkadžije i u tom sastavu narednih 40-ak minuta slušali smo „dukijevski“ punk sa izuzetno nadahnutim tekstovima.
Treći bend potrošio je više vremena na nameštanje nego na sam nastup. Reč je o De Limanosima, dragim drugarima, koji su konačno završili snimanje debi albuma, ali mi i dalje nije jasno zbog čega, kad već imaju zavidan broj autorskih pesama od kojih može da se skocka finih 45 minuta repertoara, ponovo akcenat stavljaju na obrade, tačnije pesme njihovih prethodnih bendova. Kada od devet stvari odsviraš tri koje „nisu tvoje“ (iako za dve miteseraške možemo reći da jesu, ali nisu pesme De Limanosa) i još „Drago kamenje“ i „Novu plantažu“ ostaviš za sam kraj, kada bendovi obično sviraju najveći hitove, ne znam šta da mislim. Drž’te se „Kumodraža“ i „Provalije“, majku mu! Uglavnom, obradovalo me je što sam na bini ponovo video Dušana, nekadašnjeg basistu Nospeedlimita, sa drugom gitarom (čini mi se da je on De Limanosima peta opcija na tom instrumentu, ispravite me slobodno ako grešim) dok je za bubnjeve umesto Robija seo debitant Marko Vučić (Still Bleeding). Zvučalo je to sasvim dobro, publika je bila fino raspoložena, a set koji je trajao ispod lapo sata, proleteo je očas posla.
Beogradski Kpax! je jedan od bendova koji je napredovao koracima od sedam milja. Meni taj njihov post punk zvuk sa „delovskom“ gitarom i blagim dilejem na vokalu baš prija. Manda je bio fino rasplesan, publika se često hvatala mikrofona te mi je njihov nastup bio baš upečatljiv. Novosadski Lost Propelleros, ska sastav koji je žario i palio pre dobre dve decenije, ne nastupa više često, pre bih rekao da se okuplja „po pozivu“, izašao je sledeći na pozornicu. Dobro popunjen prostor se razigrao, bendu je u tako veseloj atmosferi očigledno prijalo na samoj sceni te su i oni odsvirali, ne baš sve što znaju, ali poduži repertoar koji pre ide za solo koncerte nego za festivalske nastupe. Domaćin festivala, bend Fiskalni račun, krenuo je sa svirkom posle pola 1. To je bilo ono, rekao bih, što je čekalo svih 300+ prisutnih. Kulminacija euforije i dobrog raspoloženja. Bez previše mudrovanja, Saka i drugari opleli su 40-ak minuta hitova, najfinijeg street punka, Oi!-a, nazovite ga kako želite i predstavili u najboljem svetlu novi album koji je pre mesec dana izašao na vinilu. Kompletan utisak, slika + ton, za desetku! Već duže vreme Fiskalni račun je ozbiljno ime na domaćoj punk sceni, sada slobodno mogu da kažem da je u top tri najboljih live punk bendova kod nas.
Umor me je tada savladao, trebalo je voziti kući, a i ostatak ekipe više nije mogao da stoji na nogama, te smo na put krenuli ispraćeni zvucima prve pesme Smrti razuma, koji je zatvorio dvodnevno bečejsko pankerisanje. Nazad u grad stigli smo oko labave trojke puni, generalno, lepih utisaka. Za kraj mogu samo još jednom da čestitam ekipi koja je sve ovo tako dobro organizovala, zidala i gradila punih nedelju dana po kiši i blatu. Na sreću, vreme tokom oba dana festivala bilo je idealno i siguran sam da su oni, isto kao i mi, nakon svega zadovoljni napustili ovaj prelepi salaš.
