Ja muziku slušam oduvek. OK, to može da kaže skoro svako ko ima funkcionalne uši i priključak za struju a nije stariji od 1920. Ali ja mislim na ono Aktivno Slušanje. Ono kad te ono što čuješ tera da o tome razmišljaš i da saznaš što više pored onog što se čuje u samoj pesmi. Ono kad želiš da upoznaš ljude koji su to napravili i da saznaš kako i zašto je ta muzika nastala. Moj ćale je bio tonac. Tonski snimatelj na radiju i televiziji Novi Sad. Ovo je značilo da imam prečicu do nove i ne samo nove muzike. Do sve muzike! Ritual je bio da jednom mesečno kupimo kasetu od 90min pa da idemo kod nekog od njegovih kolega u Radio Novi Sad koji su tamo bili muzički urednici, ljudi koji imaju pristup fonoteci. A fonoteka!!! Ljudi moji. To je prostorija u kojoj često boravim u snovima još uvek. Mada, ona onakva više ne postoji od pre dve godine kada su i radio i televizija premešteni u novu zgradu. Iskreno se nadam da nekom nije palo na pamet da fonoteka više nije potrebna jer “sve to danas imaš u kompjuteru”. Tamo bismo snimili po neka dva albuma da popunimo kasetu. Počelo je sa Bajagom, Čorbom i Plavim orkestrom a nastavilo se sa Queenom. Ćale mi je omogućio da sve domaće rok zvezde vidim uživo, sa ivice bine, tamo gde su TV kamere ali i da posle sa njima popričam, fotkam se. Mislim da zbog toga nikad nisam imao nikakav Strah od zvezda a bogami ni tremu. Lako sam se kasnije i sam popeo na binu da pevam. Queen je bio prvi bend do kojeg ipak nisam nikako mogao doći i koji sam upoznavao preko štampe, poneke emisije i zbog toga sam morao da imam njihove ORIGINAL nosače zvuka. Ploče ili kasete!
Tu je uleteo i moj komšija sa osmog sprata, Kamenko. Kamika je imao najveću privatnu kolekciju ploča koju sam video. Bio je dovoljno divan da klincu nesebično pozajmljuje na desetine ploča odjednom. On je imao ploče koje nisu bile da se kupe kod nas i bio je pravi muzički fanatik kakav sam i sam bio na putu da postanem. Ovde pričamo o uzrastu od desetak godina i mojoj želji da čujem što više ploča i proučim i iščitam što više omota i muzičkih časopisa i knjiga. A onda sam čuo The Clash… Neko bi možda rekao “jebo me dan kada sam…” ali ja i dalje smatram to najvećim jednopoteznim popravljanjem moga života. Do sad. Potreba da saznajem o muzici pored njenog pukog slušanja porasla je stostruko nakon otkrivanja panka jer pank, uz metal, je žanr koji najviše traži posvećenog slušaoca. Barem je to moj utisak, još od one butleg kasete “Clash rock USA” koju mi je dao dečko studentkinje koja je bila podstanarka kod moje babe.
Jednostavno, snimljena kaseta je ostavljala toliko pitanja koliko je i odgovora davala. A ti i baš takvi odgovori su mi trebali tad jako! To je neka 1991/2 i oko mene se raspadao svet koji sam voleo i znao. Počinjala je beda. Počinjao je rat. Ljudi su poludeli i postali glupi i zli. Morao sam da čujem da još neko, negde razmišlja kao ja. Da neko još uvek ponosno nosi crvenu petokraku i veruje u društvo pravde, ravnopravnosti i razuma. Želeo sam da vidim koliko tih takvih, pankera, ima i šta sve pevaju, pričaju i kako izgledaju. Morao sam da vidim njihove ploče iz prve ruke. Za muziku je bila dosta i kaseta sa kopijom 6. generacije ali ja sam morao da znam sve. Mora ploča! A kako do ploče ili (tad već polako) CD-a u zemlji koja je izolovana maltene ko Severna Koreja a para nema ni za leba? Odgovor na ovo je ujedno i odgovor na pitanje zašto sam panker i zašto ću to biti dok ne riknem. Kreativnost i solidarnost. Underground network – alternative communication! Sve svoje veštine, ako nisam stekao kroz pank, onda sam ih barem tako prilično usavršio. Ja sam smrtno ozbiljno i doslovno shvatio poruke pankerske Uradi Sam tehnologije i ideologije. Mi smo, 90-ih u Srbiji, imali priliku da ovo odvedemo do najekstremnijeg ekstrema. Nužda. Velika, da ne kažem… Nema ničega. Ako želiš da nečeg bude, moraš napraviti. Gledaj, viri preko zidova nacionalizma i rata, ne budi zagledan u pupak, kopaj, stvaraj! Ako Joe Strummer kaže da neće da bude Little Englander, tek ti ne smeš da budeš Little Serbianer nego nešto više i veće.
Vratimo se na “sakupljanje muzike” iako mi je krivo da to tako bude shvaćeno. Taj period mog odrastanja uz muziku koju smo teškom mukom dobavljali ostavio mi je određene frustracije. Ozbiljna praznina u polici sa pločama je bila i ozbiljna praznina u mojoj duši. Ipak nas nekoliko, sa svim svojim odličnim kontaktima u svetu pank izdavaštva širom sveta, nismo mogli u onoj izolaciji i besparici da nabavimo sve što smo želeli. Zgro, Goja, Mige, Vlada i ja smo godinama bili oni kojima prvo stigne nova muzika i stvarno smo je nesebično delili sa svima koji su je želeli.
Godine su prošle pune muka… Danas ipak imam dosta više novca nego tad a i svet se dovoljno smanjio i postao pitomije mesto za nas iz njegovih predgrađa. Stižemo do povoda za ovo pisanije…
Stao sam isped police koju punim pločama od ranih 90-ih i zaključio da je konačno puna. Mogao sam je popuniti i ranije ali ja zapravo nisam Kolekcionar ploča. Držeći se one “Record collectiors are pretentious assholes” od Poison Idea – Nabavljao sam samo ono što zaista slušam. Mislim da u celoj mojoj polici imam svega nekoliko kompletističkih momenata. Nemam albume grupa koje volim ako mi i taj konkretan album nije drag i ne slušam ga. Nemam sve od Ramonesa, recimo. Ne treba mi sve. Skoro nikad mi se ne sluša “Too Tough To Die”…
Taj osećaj koji mi se javi kad u ruci i pred očima imam svoj primerak ploče čiji sam omot gledao u kopijinoj kopiji liste za naručivanje Taang! Ili Alternative Tentacles Records 1995. je nešto što me ispunjava detinjom srećom koja mi prostruji kroz celo telo. To je brzi flešbek koji u filmovima likovi doživljavaju pred neku veliku opasnost ili smrt. Juče sam nabavio Jello Biafra and D.O.A. “Last Scream of the Missing Neighbours” LP i, možete mi verovati ili ne, pred očima mi je bilo nekih 30 godina fanzina, isečaka iz novina, sito štampe majica, koncerata, flajera, kablova, kutija, koverata, nalepnica…
Nemojte mi ovo svoditi na puki materijalizam. Kao što ne vidiš ni TV signal ni sve ono što od podataka sa interneta leti oko nas dok ne uključiš uređaje koji to pretvore u ono što opažamo čulima. Moje ploče su pijemnici i predajnici terabajta i terabajta informacija koje se, radi povećanja brzine prenosa i uštede prostora, pretvaraju u emocije. Kad spustim iglu na gramofon ili pritisnem play, počinje dekodiranje. Moji prijatelji mi se obraćaju i mi se savršeno razumemo jer se oduvek poznajemo. Bez obzira da li su umrli pre nego što sam se ja rodio ili se još nisu ni rodili kad sam ja već imao popunjeno pola police na koju je danas stigao i njihov odlični prvi album.
(Daško)
Tekst je objavljen u Out Of The Darkness #12, maj 2022.
