Tožibabe… Kapiram da je bend u nekom momentu bio bitan stekavši kultni status zbog činjenice u koje vreme se pojavio. Odigrao je važnu ulogu u vreme punk boom-a u Sloveniji i to je neosporno. Međutim, meni ključno u celoj priči oko njih je to što je sve bilo kratkog veka, što nemaju zapaženu diskografiju (svega desetak pesama) i što su odsvirali mali broj koncerata. Jako mi zanimljiv i fenomen idealizacije i davanja na značaju gotovo svemu što dolazi iz 80-ih pa tako i njima. Svako ima neke svoje parametre i ugao gledanja na stvari ali mi je besmisleno idealizovati nešto što je trajalo par sezona, nema normalan snimak i gotovo da nije izašlo iz svog kraja. Pre nego li krenem dalje, da se podsetimo da je Tožibabe 7” mogao da se nabavi kod onog uličnog preprodavca ploča kod crkve Svetog Marka, ranih 2000-ih za recimo 3 Evra. Svega nekoliko godina kasnije odjednom je zavladao nekakav hajp oko gotovo svega što je dolazilo iz ex-Yu pa danas imamo potpuno suludu akciju dizanja u nebesa bendova koji nisu apsoltuno ništa uradili. Singl Tožibaba ima svoj šarm ali mislim da se cela frka oko njih zahuktala jer je u pitanju all female bend i nekakvoj potrebi da se takve stvari idealizuju i ističu u prvi plan. Međutim slušajući taj singl, skapirao sam da ipak tu nešto skripi, a konačno na koncertu i video šta.
Gig je najavljen pre 6 meseci i interesovanje je u startu bilo veliko. Ja sam iskreno bio poprilično ravnodušan jer me taj bend ne zanima previše kao ni mnogi drugi „kultni klasici“. Kako se koncert u Beču približio drugar iz Slovenije mi je ovim rečima rekao: „ne budi lud da ideš, zvuče očajno“. Pogledam snimak sa reuniona… Lepo je da se one zabavljaju ali to ne znači da je iole OK. Naime, nakon odgledanog snimka shvatim da je ono tužno bilo gledati uživo. No, kako sam gledao sve i svašta a i svirali su drugari sa njima, rešio sam da odem pa kako bude.
Koncert najavljen za pola 9 krenuo je sa 20 minuta zakašnjenja. Prvi su svirali The Obsessions. Gledao sam ih i par nedelja ranije sa našim Staticom ali su sada zvučali mnogo ubedljivije. Bend mi je delovao nekako zategnutije a i Senad je dosta besnije sve otpevao, te mi je možda ovo bio i njihov najbolji koncert na kojem sam bio do sad. Ono što je zanimljivo je to da su osvirali gotov ceo LP i to baš tim redom kako je na ploči. Jedino su izostavili pesmu “Alive”. Tu su se našle i stvari na “srpskohrvatskobosanskocrnogorskom” jeziku: “Kuda sad”, “Budala” i “Ko je kriv?”. Nakon 20-tak minuta svirke i kraće pauze na binu izlazi Ruidosa Inmundicia. Šta reći? Nisam propustio nijedan njihov nastup u poslednjih 5-6 godina i uvek je to odlična svirka. Tako je i ovaj put bilo plus ih je zvuk baš poslužio. Odsvirali su presek svoje dosadašnje karijere, skoro svako izdanje su zakačili sa po nekoliko stvari. Počeli su sa starijom “Callar Por Nada” pa nastavili sa “No Lo Acepto” sa istog izdanja, da bi potom usledila stvar sa albuma objavljenog prošle godine “De Golpe Has Caído”. U 15-tak pesama odsvirali su i “Despierta” te “El Final” koja je odličina uvodna numera sa poslednjeg albuma. Za kraja sam očekivao “Nunca Mas” ali ipak su nastup završili nekom drugom pesmom. Kako god, pošteno su odradili svoj posao, jedino što im je nedostajalo jeste jača podrška publike. Velika sala ovog skvota ima visoku binu a i sam klub je veliki pa je neophodno da dođe 500 ljudi da bi bio baš pun. Iako se radi o veteranima bečke scene koji su upleteni u brdo dešavanja ovde i koji uvek navlače dosta ljudi na svirke činjenica je da im bolje leži manji prostor.
Nakon njih izlaze zvezde večeri – Tožibabe, kojima je ovo drugi izlet van prostora bivše Jugoslavije. Svirali su u Grčkoj, ali baš davno, sredinom pretposlednje decenije prošlog veka. Izlaze na binu, kreće svirka i neću reći da mi je odmah usledio šok ali se obistinilo ono što su mi pričali ljudi koji su ih gledali. Počeli su ne znam ni ja kojom pesmom, a u prvim redovima nastao je poprilični metež. Sve je delovalo nerealno i potpuno nelogično jer je bend zvučao loše, nenavežbano, nekako početnički i baš tužno. Ostatak ekipe s kojom sam bio skontao je takođe o čemu se radi od samog početka. Celu svirku smo odgledali sa vilicom rastegljenom do poda ne verujući da ovo može ovako da zvuči. Šta da kažem a da ne budem grublji nego što jesam a i da ne uvredim baš jako brojne fanove? Imao sam utisak kao da nisu imali probu od onda, tačnije da uopšte ne znaju da sviraju. Sve, ali sve je bilo pogrešno. Svirali su „Dežuje“ bar tri puta, i svaki put je to zvučalo loše i ni približno verziji sa izdanja. Izdržao sam do kraja jer se bukvalno nisam mogao načuditi. Ono što mi je najfrapantije je da su neki ljudi doleteli iz Brazila i Australije ne bi li ovo gledali. Dobar kiks! Šteta je i što mnogo bolji bendovi, ili da kažem bendovi koji su za početak dobro navežbani a sa naših prostora su, i imaju mnogo duži staž, neuporedivo više nastupa i bogatiju diskografiju, okupe od 50 do 70 ljudi na svirkama ovde a eto na neke Tožibabe dođe čak 300 i one dozvole sebi da zvuče ovako. Nemam reči.
Suma sumarum, Ruidosa i Obsessions su zadali domaći zadatak a Tožibabe sam sad gledao i više nikad. Njihov nastup je definitivno prvi na listi najlošijih koje sam video do sada.
