Poslednjih 5-6 godina sa nestrpljenjem sam čekao mini odmor i slobodne dane kako bih otputovao u Budimpeštu, prestonicu Mađarske. Ta putovanja, zapravo, nisu predstavljala odmor, već umor, ali je uvek vredelo svakog pređenog koraka, nekada smrznutih prstiju, izgubljenog glasa, što od deranja, pevanja i smejanja…
Moja veza sa Budimpeštom i uopšte mađarskom underground scenom, počela je preko bendova Din-Addict i nešto kasnije Human Error i Another Way. Za pomenute bendove saznao sam od drugara iz tadašnjeg kultnog novosadskog grindcore benda No Abuse. Igor i Nikola su mi bili neka vrsta grindcore gurua, od kojih sam dobijao odlične preporuke. I bili su sjajno informisani o stanju na grindcore sceni. Uostalom, Nikola je još ranih dvehiljaditih posećivao češki Obscene Extreme fest, pa je donosio mnogobrojne ploče, diskove, majice… Elem, Din-Addict se držao onog starog, prljavog, sirovog linearnog grindcore zvuka. Takođe, koristili su i pitch shifter, efekat na vokalu, što je dodatno pojačavalo celokupni zvuk. Inače, Din-Addict i No Abuse su trebali da odrade split izdanje i ostaje žal što se to nikada nije desilo, obzirom da oba benda nisu više aktivna. Drugi, gorepomenuti bend, je Human Error. Njihov zvuk se 
više bazirao na crust i d-beat-u uz dobru grindcore dozu: čista snaga bez previše zacrtanih klišea. Kada je i Human Error prestao sa radom, dva člana benda – Gabika i Mark su osnovali SxOxTxE – Scum Of The Earth. Više puta su svirali u Novom Sadu, tako da su neki moji sugrađani upoznati sa njihovim zvukom, posebno jačinom uživo. Meni lično su jedan od najjačih grindcore bendova u ovom delu Evrope upravo zbog njihove evidentne posvećenosti, truda, mnogobrojnih turneja sa kvalitetnim nastupima, i naravno, studijskim snimcima. Još jedan sjajan bend, furiozan poput tornada, je Chappa’Ai. Kako sam sve više gravitirao ka severnom komšiluku i zbližavao se sa Mađarima, bilo je samo pitanje vremena kada ću i ja zasvirati sa nekima od njih. Sve se to desilo upravo sa Chappa’Ai. Prvobitno sam bio fan benda. Slušanje njihovih izdanja a posebno gledanje koncerta je divno iskustvo, onih koji izazivaju preskakanje srca i uvode neki nemir koji bi me motivisao na dodatna ritualna preslušavanja njihovih izdanja pri povratku kući. Ludilo. Obzirom da sam često prisustvovao i njihovim probama i snimanjima, pozvan sam da snimim vokale za potrebe novog izdanja. Neopisivo oduševljenje. Nakon toga sam se još par puta otisnuo u studio s njima, snimajući i vokale i bass gitaru. A najupečatljiviji nastup s njima bio je u Solunu, na Grindmare festivalu. Chappa’Ai mi je bio kao druga porodica jer smo na prvom mestu bili dugogodišnji prijatelji koji su delili strast ka istoj muzici. A kada su nam se ideje i vizije poklopije, kanalisali smo to i kroz buku – zajedno. Bubnjar Mark i ja nastavili smo da sviramo i snimamo pod imenom Amusia dok je Chappa’Ai u nekoj hibernaciji. Budimpešta trenutno ima i nekoliko crust i d-beat, kao i fastcore bendova. Istakao bih Diskobra. Sam ovaj „dis“ prefiks jasno ukazuje na Discharge uticaj. Tu je i sve produktivniji i aktivniji Crippled Fox a, zatim Vorgär, Karak… Halitosis i Parazitozis su bili eksplozivni goregrind bendovi kratkog životnog veka. Oba benda bila su aktivna svega 2-3 godine a glavni šraf bio je Marci, ujedno član SxOxTxE, Chappa’Ai…
U Budimpešti je aktivno i nekoliko ekstremnih izdavačkih kuća, distribucija i fanzina, kako na mađarskom tako i na engleskom jeziku. Blastbeat Worship Tapes, Posthuman Productions Label, HappyHappyNoiseNoise Label samo su neki od izdavačkih kuća i distribucija. Fokus im je na mađarskim grindcore, hardcore, crust, punk i noisecore bendovima, ali imaju na svojim etiketama i bendove iz Grčke, Perua, Ukrajine. Pod imenom Posthuman David uz par saradnika redovno radi fanzin, koji je u početku bio na maternjem a sada je na engleskom jeziku. Do sada je objavljeno 10 brojeva pa svim ljubiteljima fanzina preporučujem da ga kupe, podrže i pročitaju. Uglavnom uz fanzine ide i kompilacijski CD ili kaseta.
Centar koncertnih dešavanja je Dürer. Kako onih većih razmera, tako i manjih – underground. Dürer je jedan ogroman kompleks na više spratova. Podseća na skvot, mada je odlično uređen, sa mnogobrojnim prostorijama za svirke, koncerte i probe. Čak imaju i ceo jedan sprat sa likovnim kolonijama, za umetničke duše. U sklopu Dürera nedavno se otvorio nezavisan klub pod imenom Kripta. Apsolutno sva grindcore, hardcore, crust, punk dešavanja su upravo u Kripti. U narednim brojevima ću se potruditi da napišem i par izveštaja sa svirki odande. Kripta je na snažnim temeljima, sa dobrom pričom i pravim entuzijastima. U najavi su mnoge svirke i festivali tokom proleća sa akcentom na grindcore.
Vratiću se kratko na Obscene Extreme fest. Jedan od razloga zašto više ne idem tamo je preterano forsiranje istog, a to nekako ruši osnovne ideale, hm, grindcore-a. Jer je to jedan specifičan pravac sa totalnom umetničkom slobodom. A nekako su mi bendovi postali ukalupljeni, sterilni, bubnjari posebno iz hladnih severnijih krajeva se utrkuju ko će biti brži, hraneći sopstveni ego. Nije to takmičenje niti Formula 1. Nije sramota da se malo uspori, da zvuk bude malo drugačiji, ne moraju svi zvučati kao Nasum ili Rotten Sound. S druge strane je krenula najezda bendova koji su još dosadniji i svojom muzikom i svojim cirkuzantskim performansima, tako da mi je sve to malo izgubilo smisao. Zato sam počeo da se raspitujem i zanimam za neke manje, gotovo intimnije događaje, svirke, festivale sa mnogo boljim i meni zanimljivijim bendovima. To mi je pružila upravo Budimpešta.
Do sledećeg puta!
Kolumna objavljena u Out of the darkness #8, 10/2020
