Šta drugo raditi vikendom, u našem slučaju? Imaš viziran pasoš, imaš gde da spavaš i klopaš, a avio kartu kupio si još letos za ispod sto jurosa… Jebi ga, u toj varijanti, sa dve glave si mogao „skoknuti“ do Vulverhemptona na jedini gig Sparera u ovoj godini na kojem su promovisali novi album «Here We Stand» Kontam, da bi iste pare pukli i da smo otišli u zezanje u Beograd na tri dana…
Petak oko podneva, Nidža-Blitzkrieg i ja, thanks to his brother Mićko, dovezosmo se do Ferihegija za manje od tri čuke… avion bio na vreme, dva sata leta do Lutona, pa malo jače Natonal Expressom do Bruma… Uglavnom, na krajnje odredište, Birmingem, stižemo nešto iza desetke. Na štajgi nas kupi Ema, dugogodišnja prijateljica po navijačkoj liniji… i palimo kod nje u „simpatični“ Smethiwck, severeoistočni deo grada, pun potencijalnih al kaida ratnika i utočište navijača WBA. U međuvremenu smo se čuli sa Bgd ekipom (Đura-koji je naravno bio glavni tonac, Džoni i Bane… bojim se da se koncert ne bi održao bez njega), koja je isti dan letela sa Surčina do Hitroa. Pošto su stigli pre nas, uspeli su da se smeste u Vulverhemptonu na vreme i overe warm up party.
Subota, buđenje, doručak i paljevina… vozom se putuje svega 15-tak minuta… Meni je Ema prethodno izvadila kartu i za tekmu Wolves-Bristol City, koja se tog dana igrala na stadionu koji je od mesta svirke udaljen svega 5 minuta pešaka. Znao sam da i jedni i drugi imaju do jaja ekipu i da su oba tima pri vrhu tabele u drugoj ligi… jebi ga, super je uletelo. Stižemo na štajgu, Bane nam šalje odrednicu i mi krećemo ka pabu Moon Under Water… ali kurac… koji momenat kasnije nova poruka od Baneta… „morali smo da menjamo pab, opšta je frka, Bristol City je sve okupirao“… Da vas ne davim fudbalsko-huligansko-navijačkim izveštajem. Na ostrvu sam do danas odgledao preko 30 utakmica, svih rangova. Tako napetu atmosferu i celodnevnu akciju doživeo sam možda samo pre pet godina kad sam sa Milvolom išao u Koventri i dve godine kasnije na gradskom derbiju između Vile i Sitija. Zato preskačem naredna tri-četriri sata… navijački izveštaj ću verovatno napisati za časopis Navijač ili nešto slično.
Sa tekme stižem pravo u Civic Hall gde je koncert već počeo u 4.15. Nalazim se sa ostatkom bande. Tu je i Dušan iz Bgd, koji je preko Zagreba i Lutona takođe stigao na gig. Prvi su trebali da
sviraju Demob, ali se neko od njih valjda razboleo pa su otkazali u minut do dvanaest. Umesto njih svirali su Riot Squad o kojima ne znam baš ništa. Goldblade je bio sledeći. Neverovatno, koliko je to dobar bend uživo. Ko god ima prilike da ih negde vidi, neka je ne propusti. Ovo mi je bio četrvti put da ih gledam i svaki put su briljirali. Pevač je apsolutni bog. Posle sam se upoznao s njim. Lik me je molio da mu odradimo gig ovde. Jebi ga, potrudićemo se, to je sve što sam mogao da mu obećam. Inače, par reči o sastavu publike. Hala je bila sold out, a to je nekih četiri soma, možda i malo više. Fenomenalan prostor sa balkonom. 70 posto su činili matori Englezi – pun kurac navijača (ponovo sam sreo draga lica sa Milvola), dok je ostatak bio šareniš sa kontinenta. Istočnjaka koliko voliš. Litvanci, Bugari, Poljaci, Česi, kurci, palci… Dobra ekipa Nemaca, predvođena neverovatnim Hajneom, old school huliganom iz Bilefelda, malo zajebanijim likom, koji je tokom 90-ih bio glavno obezbeđenje Sparerima na njihovim gigovima širom Evrope. Za kraj sam ostavio našminkana govna iz Francuske, Španije i Italije. E tu je bilo svega, od besnih skinheda sa NF obeležjima, do onih u navijačkim majicama Reala, Bolonje, sa šalovima… E jedan takav, mislim da je bio Žabar, nešto žešće namršten, stajlinga po peesu, šulja Ben Šerman, prsluk FP preko, tregeri opušteni da vise ispod, podvrnute farke, naglancane martine, nauljena vugla, pun tetovaža, od svojih oko 25 godina, posebno se isticao u prvim redovima. Pošto sam i ja bio uz samu ogradu na Goldblade, dečko mi je ladno uvalio lakat u rame, jebo mi je kevu… Inače je stajao tu napred, u sredini, i kao nešto se palio, a svako ko bi mu se približio, majstor bi ga odgurnuo najbrutalnije. E onda sam morao da ga pozovem malo u stranu, gde smo mu Terry (jedan od vodećih likova sa Milvola) i ja objasnili neka osnovna pravila ponašanja. Terry ga je „otpratio“ do bara…
Uglavnom, više ga nisam video do kraja večeri. Deadline je svirao sledeći. Odlični su uživo – pošteno su napalili publiku. Ribizla peva ko blesava. Svirali su najbolje stvari sa sva tri (jel tri ili četiri?) albuma i opravdali epitet jednog od najbolji „novijih“ bendova sa ostrva. Nastup su završili obradom „…pustiću da zvoni teeelefon“. The next one su bili UK Subs… jebo te, ovi zaređali ko Ateisti nekad. Kad god odem u UK, ne mogu da ih izbegnem! Ista priča kao i pre tri meseca u Blekpulu, do jaja gig, do jaja repertoar, ali vizuelno iritirajuća postava. Inače, isterali su retko ružan baner koji je visio iza njih. Nisam mogao da ih gledam komplet pa smo dobar deo njihove i početak svirke Slaughter And The Dogsa proveli u pabu iza bine. Tu su mene i Nidžu startovali neki Luksemburžani (zar to postoji?) koji, kad su čuli da smo iz Srbije, počeše da nas grle i viču: „Ritam Nereda, Ritam Nereda!!!“
Vratili smo se nazad na gig na polovinu Slaughtera, koji su neobjašnjivo velik bend u Engleskoj. Cifra im je jača nego Cockenyima na primer. Malo je smešnjikavo izgledalo kada vačpe i beloj šulji sa kravatom i dugom kosicom viče „ziga zaga“ a masa odgovara sa „oi oi oi“. Inače, jebeno su dobri muzičari i zvučali su fenomenalno. Pošto ih je publika vratila na bis, odsvirali su još dve stvari i završili sa „Where Have All The Bootboys Gone“.
Kraća pauza… majstori se nameštaju na bini… kreće neki intro sa razglasa, svetla se gase. Colin peva „Rajot skuooood“, a hor odgovara sa ooooooo! Nadovezuje se naravno „Watch Your Back“ pa „Working“. U publici borba za goli život. Inače, vačpe je ladno isterao varikina farke i razdrljenu crnu majicu sa printom festivala u Blekpulu od pre deset godina. „What’s it like to be old“, „Get A Rope“ su naredne dve, a potom sjajan brejk sa dve nove stvari… u pravo vreme, da se malo masa smiri, da sala ne eksplodira. Bile su to baš uvodne dve stvari „Too Late“ i „Gotta Get Out“… u jebo te kakvi hitovi… prva je možda i bolja, ali mi je druga, sa onim „…with your hand on your heart can you look me in the eye come on tell me it was all worthwhile…“ preterana!!! Sledeća je „Argy Bargy“ pa potom „Tough Guys“ koju Colin, ne bez povoda, posvećuje svim opakim momcima koji su se taj dan muvali po gradu (Wolves-Bristol City). Potom su u nizu odsvirali još dve nove „So Many Things“ i „Don’t Stop“ a tek za njima kreće haos „Take Em All“, „Don’t Blame Us“, „Got Your Number“, „Coz You’re Young“… Inače, sve vreme, na bini vlada takva harmonija da čovek prosto ne poveruje… Gitariste Mickey i Darryl sve vreme zuje jedan do drugog, pa se bekovi pevaju čas sa jednog, čas sa drugog mikrofona, pa onda svi zajedno sa basistom Steveom… Tačno se vidi koliko ljudi uživaju u svirci… „Secret Army“ i „Where Are They Now“ završavaju redovan deo… Na ovoj poslednjoj, Colin je bez muzike, samo izgovorio „I biliv in Džuli…“ što je bilo dovoljno da četiri hiljade ljudi otpeva pesmu skoro do kraja… Naravno, prvi bis je krenuo sa „Sunday Stripper“ a završio sa „Runnin Riot“ i „Chip On My Shoulder“. Nova, dvominutna pauza, u sali je trans… sa galerije, brdo klinaca (predškolskog uzrasta) i riba samo što ne padnu od gore… Baš tu negde oko nas, zakuvava se „…. join the line sign your name… England belongs to me…“ Bend se ponovo pojavljuje na sceni… masa ne prestaje da peva, a njih sva petorica sedaju na bubnjarski stejdž i čekaju dok fanovi ne završe celu pesmu… Jebo te, kao na stadionu, uh, naježih se dok kucam… Naravno, odsvirali su „England Belongs To Me“ i sa rečima vidimo se Beču u aprilu završili spektakl sa „We’re Coming Back“…. To mu dođe to, 22 pesme, pola 11 i fajront! Nidža i ja sa pločama i diskovima u rukama zapalismo da stignemo na poslednji voz za Brum, dok su Bane (koji je inače ceo gig „odradio“ sa samog stejdža), Džoni i Đura ostali u Britanija hotelu na after partiju…
I to mu dođe to… Spareri vrede svaki jebeni dinar, funtu, evro… ko god ima prilike da skokne do Beča u aprilu ili Blekpula, next august, nek to ne propusti! Provod za deset! Zaboravih reći, isto veče u Birmingemu, svirali su NoFx u Sali koja prima oko 700-800 ljudi. Inače, Birmingem je od Vulverhemptona udaljen svega 20tak km.
