DOŠLI NA GORILLU, VIDELI SMO TERROR
Iako su karte kupljene još tokom vrelog leta, pravi osećaj da se bliži nešto što si jako dugo želeo počinje tek nekoliko dana pre događaja, kada sve postaje prilično opipljivo, a lep osećaj te budi, pa makar bio i ponedeljak pre odlaska na posao. Na put smo krenuli nas trojica u sitna sata, oko 3:30 h iz Pančeva, sve u strahu od granice, otisaka, slikanja, kolona; međutim, stare smo mi kajle da bismo bili nespremni za eventualnosti, tako da je taj deo prošao lagano. Napuštali smo Srbiju sa prijatnih 16–17 ˚C dnevne temperature i gledali kako, što idemo severnije, brojčanik pokazuje sve manje i manje, zaustavivši se u piku dana na mizernih 6 ˚C, oko kojih se vrtelo sve vreme, uz maglu, mokre puteve i kilometarske kolone kamiona koje su, iako daleko od bilo koje granice, nešto čekale.
Proleteli smo nekadašnji punkt koji je označavao granicu između dve nekadašnje članice „K und K“ monarhije, uz konstataciju da su nepregledna polja nečeg pravilnog, glatkog i sivog, „posejana“ na livadama i poljima Austrije u znatno većem obimu nego u Mađarskoj, pa će — računali smo — uz sigurno kvalitetan vazduh i velik broj sunčanih dana u godini, dati dobar plod i prinos. Šalu na stranu, gledajući kroz prozor nisam mogao da se ne zapitam da li samo ja primećujem taj apsurd? Kako ta beskrajna polja plastike opravdavaju investiciju, da li će dati toliko energije koja će zameniti pašnjake, njive, šume i bilans okrenuti u plus? I šta će biti sa tim čudom za desetak godina; ili postoje za neko pravdanje troškova, startupa koji služe za povlačenje love iz fondova (pod parolom ekologije), ili bingeovanje portfolija nekih korporacija?
Stigli smo oko podne, smestili se i pravac u razgledanje grada i lagano zagrevanje uz odlično pivo u nekoj od brojnih pivnica oko Stephansplatz-a. Svirka je zakazana u Areni, 50 m od našeg smeštaja, što je uvek dobra stvar pri ovakvim ekskurzijama. Dvorište prostora u koji smo ušli neodoljivo podseća na Cetinsku u BG-u: visok dimnjak, crvena cigla, spoljašnjost kao u nekom odlično održavanom (nekadašnjem) industrijskom postrojenju (što i jeste — nekadašnja klanica). Nekoliko različitih prostora, rekao bih, ali koncert je u tom nekom centralnom prostoru, koji je znatno veći od ostalih građevina u krugu. Sala u kojoj se sve dešavalo fenomenalno je zamišljen prostor za oko 1.000 ljudi, sa mini tribinicama pozadi, balkonom sa strane, dobrim štekom za merch i odvojenim spoljnim delom za pušače sa pogledom na letnju binu, koja i ovako gola izgleda impozantno.
Prvi bend na bini beše No Pressure, Kalifornijanci koji su deo ove evropske turneje sa GB i Terror-om. Iskren da budem, nisam bio upućen u njihov rad, ali su na mene ostavili sasvim dobar utisak — pristojan punk rock. Ono što već sve teže prihvatamo kao slučajnost na ovim catch-all HC/punk svirkama, a otprilike smo slično mišljenje dobili i od Mališe (Potres/Tea Break) nekoliko dana ranije, jeste kao da se nekako namerno taj prvi bend koji svira pravi lošijim nego što jeste. Prošle godine imali smo sličan osećaj nakon koncerta u Budimpešti, na kom su nastupili Ignite, Slapshot, Drowns i This Means War. Niko me ne može ubediti da bend koji svira evropske turneje i iza sebe ima nekoliko izdanja može dopustiti da se, na primer, ne čuje doboš ili solo gitara. Bas zvoni, bas bubanj probija uši, gitarista se loži, bend izgleda odlično — ali džaba sve kad se ne čuje. Kao da je to opšti trend da bi headlineri zvučali moćno i da bi se osetila razlika. No možda me neko i ubedi da je slučajno i da nisam dobro čuo?
Za razliku od Ivana i Deje, koji su na svirku došli i zbog GB i zbog Terror-a, ja o Terroru nisam znao mnogo, niti bih prepoznao više od dve pesme (previše metala za moj ukus, iako sa merom koja znači da su u graničnim područjima hardcore muzike), ali nakon 3 sekunde su me samo pogledali pogledom zvanim „šta sam ti rekao?“. Nisam osetio zvučni top tog 15.03., ali sam prilično siguran da, kada bi mi neko kazao da opišem zvučni top, rekao bih da je to prvih 5 sekundi svirke Terror-a. Takva moć zvuka, takva izbalansiranost, čistoća, sila koja preti da ti raspori pluća, zatekla nas je. Tek tada sam video razliku između frontmena i pevača. Pevač No Pressure-a je pevač, a Scott Vogel je frontmen. Pored njega niko ne postoji — ni glavni „proizvođači“ te sile, gitaristi; ni basista koji vileni; ni bubnjar koji lomi. Samo on i jedna jasna aura oko njega, aura čoveka sa problemom, aura čoveka kojem nije bitno ko je ispred njega, koliko je ljudi tu i kome će poruku poslati. Bitno mu je da je pošalje. Ne toliko zbog nas, koliko zbog sebe samog. Vidiš scenski nastup na ivici „samospržavanja“, govori koje drži između pesama i nepogrešivo ti je jasno da prisustvuješ vrhunskom performansu za koji je pitanje da li ćeš ponovo imati sličnu priliku.
Mislim da smo sva trojica koncert Gorilla Biscuitsa dočekali sa sličnim osećajem — došli smo da vidimo Gorillu, a videli smo Terror. Gorilla Biscuits, ta mladalačka ljubav, te pesme koje smo pevali na svom engleskom (pošto bugarski rezanci ili kaseta nisu imali booklet ’90-tih), pokušavali da sviramo… sve je bilo ispred nas, taj famozni i (od jednog dela omrznuti) CIV, koji je ovu našu zemlju (bar) dva puta obišao i ispalio u poslednji čas, kao prvu pumpu na ulasku u Srbiju iz Makedonije u sezoni letnjih odmora. Iako je početak „New Direction“ sa razglasa, bez trube, krenuo je lom. Ređali su se hitovi sa Start Today, tek ponešto sa S/T, uz Buzzcockse, Warzone (As One) i Minor Threat. Publika je skakala, pevala… Bend zvuči perfektno, CIV uigran, lagan na nogama, precizan, sa jasnim know-how oko svega što čini HC folklor — red pevanja ja, red pevanja vi; basista koji izgleda kao neko ko je sa neke zalutale muzike upao na hardcore šou — za sveukupni doživljaj u trajanju od oko 1 h.
Vratili smo se zadovoljni u sobu, uz priče o svemu što smo videli, kupili na merchu, upoređivali zvukove doboša, ova dvojica u večnom razgovoru gitarista — na čemu je bolji zvuk, na Peavey-u ili Marshalu, da li se odmah uštekaju direktno ili imaju pedale, šta je bolje za midlove (momenat u kom se uvek isključim 😊), na koji ćemo sutra prelaz ući, kad stižemo u Novi Sad i slično. O da — sutra je To Be Punk.
text: Dušan
bands photos: Anthony Seidl (earshot.at)
