Dok fanzin ne izađe narednog meseca, a i kako nisam odavno išao na svirke (mislim da mi je ovo treća u dve godine), ‘ajde da malo živne sajt. Kako nema interesenata koji bi izveštavali sa naših prostora (izgovori su tipa: “jao, ne znam da pišem” ili “nemam vremena”, a ima i onih koji kažu da će uraditi ali nikad ne napišu ništa) evo nešto što će možda nekog i zainteresovati, a dešava se par stotina kilometara od Srbije. Korona polako iščezava, koncerti se zakazuju. Kako je to sada postalo dosta ambiciozno i masovno već znam otprilike i šta ću da eskiviram. Jednostavno, ne može se sve fizički, a bogami ni finansijski izdržati.
Chubby & The Gang je tu da otvori sezonu. Bend sam zakačio čim se pojavio i jedan je od retkih novih imena sa ostrva na koje sam se upecao. Ekipa koja u njemu svira je pre nekih 10-tak godina probudila stvari na UK sceni sa tzv. NWOBHC talasom. Ista družina sada je uletela u novi fazon pa se svira bukvalno sve i svašta a najmanje fazon koji je bio aktuelan u vreme Violent Reaction, Arms Race i silnih bendova oko kojih se onomad digla dobra prašina. Danas je Chubby ipak malo veći bend, barem je to moje mišljenje. Otišli su sa malog punk labela na veću, indie etiketu, a vidim i u USA i UK su u gornjim redovima na festivalskim plakatima.
Od koncerta u Beču nisam očekivao ništa jer, jednostavno, sem nas par nisam ni kontao da njih neko sluša. Mada, i Beč je čudan. Živ grad, brdo dešavanja, a onda atmosfera na koncertima bude uglavnom pravo groblje. Šteta!
Chubby je došao preko veće tour booking agencije a i upad je bio 20 eura. OK, šta je tu je. Mislim da će polako i praksa punk koncerata sa ulaznicom od 8 eura da se ukine jer su cene
Romeo Taylor by Paayarazzi
svega podivljale. Kako je cert najavljen tako je i krenulo. U minut tačno, svaka čast! Ulazim u klub desetak minuta pre početka gde zatičem par drugara. Već u 20:30 kreće lik po imenu Romeo Taylor. Nisam se ni potrudio da vidim o čemu se radi pre samog koncerta. Ono što me je sačekalo je solo performans jedne osobe. Mikrofon u jednoj, pivo u drugoj ruci, lap top ispred i gruvaj. Nekakv disko, šta li je, pojma nemam. On u Harley Davidson dukserici, sa urnebes frizurom i pornićarskim brkovima, ne obećava mnogo. Tako je i bilo. Digital Octopus ili Cuir bi mi bilo zanimljivo gledati, tj meni je to OK jer je dobar fora, ovo mi je… ipak nezanimljivo. Mada je na kraju pustio matricu za Oasis pesmu “Dont Look Back In Anger” i svi pristuni su je sa njim otpevali. Potpomognut ekipom iz Chubbyja i malobrojnom publikom set se nakon 20-tak minuta privodi kraju. Tanka priča sa odličnim krajem. Solidna dvojka.
Nakon pola sata kreće glavni bend.
Kako to obično biva stacioniram se uz binu, sa strane, ali kako odavno nisam išao na koncerte zaboravim čepove za uši koje praktijem odavno. Londonska petorka, 4 momaka i cura na basu, spremna je za nastup. Publika ulazi u klub, mislim da realna cifra oko 100 ljudi, od čega bar polovinu nikad video nisam. Lepo je sresti nove njuške a ne iste prežvakane pankere na svakom gigu. Chubby predvodi Charlie koji inače svira gitaru u odličnom Chiselu koji je veče pre nastupao u Španiji kao predgrupa Cock Sparreru. U sledećih 35 minuta je prisustvovao sam odličnom polivanju koje me je podsetilo da su svirke ipak nezamenjljive i da su mi nedostajale. Bend je napravio odličan miks starog i novog materijala i sve to savršeno izneo live. I publika, iako mahom statična ih je solidno ispratila. Njih 20-tak u prvim redovima, znalo je svaku pesmu i sa bendom je sve vreme pevalo.
Sve to zvuči kao pod konac. Miilina ih je gledati. Svi su odlični. Gitaristi koji se dobro preklapaju i ritam sekcija koja zvuči kao sat tačno. Pevač je možda malo previše agresivan za fazon svirke. Kontam da Charlie teško da može da izađe iz mooda koji je pratio prethodne njegove bendove. No nije to nešto za zameriti mu, samo je ipak Chubby & The Gang band koji je stvarno lepo gledati uživo a mjuz je pre za đuskanje nego za divljanje. Nakon 14 pesama silaze sa bine ali se posle par minuta vraćaju. Sviraju i naslovnu pesmu sa debitantskog LP-a “Speed Kills” čiji refren sve vreme prati Charlievo gestikuliranje. Nakon 40-tak minuta definitivno je kraj. Odlazim do distra i tu dobijam blagi šok. Ploča košta 30 eura! Mislim da je niko nije uzeo. Jebi ga, kapiram sve da su skočile cene ali ovo je baš bezobrazluk. Šta da se radi, držaću se digitalnog formata iako sam imao želju da ostavim novce. Čujem posle da je bend nakon svirke tražio smeštaj jer je došlo do ispale od strane organizatora. Vidim sad da istu muku muče i u Nemačkoj. Možda se ipak treba držati DIY punk krugova?!
