SBAM FEST 2026
Hiljadu petsto kilometara tamo i nazad, poslednji koncert Cock Sparrera u Austriji, uvek odlični Baboon Show, plus još par kul bendova za videti… da li je vredelo? Nego šta!
Iako se na početku činilo kao izazov napuniti jedan auto za ovakvu ekskurziju na severu Austrije, na kraju smo bili primorani da upalimo dva, jer bilo nas je osmoro iz Ujvideka, plus jedna prijateljica iz Zagreba koju smo usput pokupili.
SBAM festival se ove godine održavao u Welsu, gradiću na po sata vožnje od Linca. Ono što je mene lično privuklo, pored odličnog line-upa, je činjenica da se festival održava u samom centru grada, a ne u nekoj nedođiji gde ti za svaki dodir sa civilizacijom treba auto. Plus, možeš da se zapereš kad ’oćeš, naspavaš kao čovek u krevetu, a ne da se boriš sa insektima u nekom nesretnom kampu.
S obzirom na to da je put do Welsa prilično dugačak, odlučili smo da krenemo dan pre samog festivala. Nakon prijavljivanja u smeštaj, bilo je vreme za okrepiti sa par pića u centru grada. Ugostiteljski objekat u jednoj od sporednih uličica, gazda koji ne zna ni reč engleskog ali primeti kada je krigla prazna i odmah donosi novu, i iz nekog razloga češko pivo u ponudi, je sve zajedno bilo dovoljno za krasan provod do kasno u noć.
Dan 1
Nakon doručka, loperamida, brufena, i svega ostalog što je potrebno za festivalsku pripremu u ovim godinama, došlo je vreme da se krene do centra. Naravno, naš smeštaj se nalazio na nekih 30 minuta laganog hoda od festivalskog prostora, pa si sve što ti treba za taj dan morao lepo da poneseš sa sobom.
Prostor gde se održava SBAM festival je sasvim pristojan, neka mešavina Metelkove u Ljubljani i Backstage-a u Minhenu. Bivša klanica, sada kao neki kulturni centar. Travnate i betonske površine, mala skejt rampa, štandovi gde se prodaje sve i svašta, par šankova za piće i hranu, bina na otvorenom + klub srednje veličine za koncerte u zatvorenom prostoru… Ono što se činilo super je da jedan bend svira u klubu unutra, a čim završe, sledeći bend kreće sa svojim nastupom na otvorenoj bini, i tako u krug.
Prvi bend koji smo gledali bili su klinci, The Whops iz Londona. Oni su nastupali napolju preko dana. Pevač benda, Freddie, ima samo 12 godina, dok je basista 15 leta star. Klinci su napravili pravi šou i definitivno su bili jedno od najprijatnijih iznenadjenja na SBAM-u. Uglavom su to bile obrade (Rancid, Sham 69, Sex Pistols, Pennywise, itd) + par autorskih numera. Publika je sve vreme pevala i atmosfera je stvarno bila i više nego odlična za vreme njihovog nastupa. Taj mali što peva i svira džitru imao je pokrete rokenrol zvezde, kao da je rođen na bini, a bukvalno ide u osnovnu školu.
Sledeći bend koji je nastupao bili su Yokohomo. Tu sad dolazimo do jednog problema na festivalu, a to je da je klub unutra mali za ovakav festival. Tipa, prima 300-400 ljudi po mojoj slobodnoj proceni, a na festivalu više od 1.000 posetilaca. Tako da, ovaj bend nisam uspeo da odgledam, jer je bila baš gužva.
Buster Shuffle iz Londona su bili sledeći. Za ljubitelje ska zvuka i bendove poput Madnessa, ovo je bila prava poslastica. Publika ih je baš prihvatila i plesala kroz ceo set. Ređali su se hitovi, Me, Myself and I, Brothers and Sisters, i meni najdraža, Our Night Out… aaaaall you can sayyyy to meeee.
Nerf Herder iz Kalifornije su se popeli na binu u sedam uveče u klubu unutra. Ovaj put sam zauzeo mesto na vreme, ali nekako mi se činilo da je prostor bio manje popunjen nego za druge izvođače. Iskreno, bio sam iznenađen što čujem da je ovaj pop-punk bend iz kasnih 90-ih i dalje aktivan. Meni su zapravo dragi. Za fanove Mr. T Experience, Smoking Popes, Queers, i sličnih bendova.
Massendefekt iz Dizeldorfa su bili sledeći. Nikad ranije nisam čuo za njih. Iako je bilo dosta ljudi u publici, na mene nisu ostavili neki utisak. Dal je to što pevaju na nemačkom ili sam žanr koji praše, nemam pojma. Ono što je super kod ovog festivala je što imaju dosta klupa koje su udaljene od bine, tako da možeš da preskočiš neki bend i družiš se sa ekipom. Tu dolazimo do same ponude festivala. Izbor hrane je bio prilično razočaravajuć, dok je red za šankom bio podnošljiv prvi dan festivala i ponuda pića sasvim okej.
Jedan od dva glavna razloga zašto smo potegli put iz NS do Welsa bili su Baboon Show. Šta reći o njima. Jedan od najboljih punk i rock and roll bendova koje možes da čuješ uživo. Sećam se na PRH u Sloveniji pre nekolio godina gde stvarno nastupaju neka od najzvučnijih imena na punk rock sceni, Baboon Show su pojeli svaki bend svojim nastupom uživo.
Kao i svaki put do sada, zvuk tokom nastupa Baboon Show je bio spektakl, a nastup prvoklasan. Oni su jedan od onih bendova koji će se jednostavno svideti svakome uživo. Ispred mikrofona, Cecilia je skandinavska pank ikona u svakom smislu te reči. Njen nastup se rečima teško može opisati, to se jednostavno mora doživeti. Set lista je bila best of, od novijih numera do klasika kao Me, Myself and I i Radio Rebelde koju su svi prisutni pevali.
Poslednji bend večeri bili su Authority Zero. Naravno, oni su svirali unutra i gužva je bila nesnosna. S obzirom na to da sam ih već par puta gledao uživo, preskočio sam njihov nastup i odlučio da se sa ekipom zaputim nazad ka smeštaju. Ipak, treba preživeti još jedan dan.
Dan 2
Na drugi dan festivala krenuli smo nešto kasnije. Malo je bio problem što prvi bendovi nastupaju već od dva popodne, a za to je retko ko od naše ekipe imao snage i volje iskreno. Tako da smo nakon laganih priprema, odlučili da krenemo do centra. Ovaj put tek oko pet, taman na vreme za Booze and Glory koji su nastupali na otvorenom prostoru sat kasnije.
Po dolasku na festival, ono što sam prvo primetio je da ima bukvalno duplo više ljudi nego na prvom danu. To je bilo i za očekivati jer su tu Cock Sparrer i njihov posledni nastup u Austriji. Da se vratimo na Booze and Glory. Oni su meni super, iako su mi poslednja dva albuma nešto slabija od As Bold as Brass. Hrpa panksa u prvim redovima, singlalong uz svaku numeru, utegnut nastup… sve u svemu, više nego zadovoljavajuće.
Blitzkid sam propustio, s obzirom na to da me nisu nešto posebno zanimali. Plus, su nastupali unutra gde je bila još veća gužva nego dan pre. Nazad na klupicu koja je već bila dobro popunjena Yugo ekipom. Taj dan festivala došlo je još nekoliko naših prijatelja i prijateljica koji već neko vreme žive taj gastarbajterski život u Austriji i Švabiji.
Sledeći na redu, The Aggrolites iz Kalifornije, bend sa skoro 25 godina staža. Više rege nego ska, Aggrolites su mi oduvek bili lošija verzija Slackersa. Iskreno, nekako su mi Buster Shuffle dan pre bili mnogo zabavniji.
Sati je devet i polako se puni prostor ispred glavne bine za nastup Sparrera. Plašeći se gužve, mi smo nekih pola sata ranije zauzeli poziciju, na pola puta između bine i šanka. Prvi rif i kreće ludnica koja će da traje do kraja nastupa. Jedan od onih koncerata gde imaš utisak da svaka osoba na festivalu peva svaku strofu i svaki refren. Ređali su numere, od klasika sa Shook Troops do četiri pesme sa poslednjeg albuma. Ono što me je oduševilo je da je atmosfera bila ista kako na starim hitovima poput England Belongs to Me i Where are They Now tako i na novijim pesmama poput With My Hand on My Heart i Mind Your Own Business. Uglavnom, veče i nastup za pamćenje. E da, kao poslednju pesmu na svom poslednjem nastupu u Austriji, majstori su odsvirali We’re Coming Back! Videćemo da li će ga biti.
ZSK su zatvorili festival, ali opeeeeet je bila tolika gužva u klubu, da smo odlučili da se radije još malo podružimo i krenemo nazad ka smeštaju.
Dejan
