Često se u poslednje vreme poklapaju kockice, pa se tako namestilo i ovaj put, da se za 70-ak evra iz Beograda Wizzair-om moglo odleteti u Dortmund, petak na nedelju, na koncert Sparera u mestu Herford udaljenom nekih sat vremena vožnje vozom. Osim nas dvoje iz Novog Sada, u istom avionu istim povodom bio je i četverac iz Beograda u sastavu: Džoni, Bane, Čapa i Đura. Njih četvorica odmah zapališe kod Hajnija, organizatora koncerta, na rođendansku žurku, a mi ostadosmo u Dortmundu. Da dvodnevna ekskurzija do okruga Severna Rajna-Vestfalija bude kompletna pobrinula se i Bundesliga koja je za petak veče zakazala samo jedan meč i to upravo onaj koji se igrao u gradu u kojem smo i odseli, između Borusije i Bohuma. Pošto ulaznica nije bilo u prodaji, preko prijatelja sa Sportkluba uspeo sam da nabavim novinarsku akreditaciju za Vestfalen. Koga fudbal zanima, a nije bio na Dortmundu neka ga doda na spisak stadiona koji treba obići pod obavezno.
U subotu malo pre trojke krenusmo za Herford. E sunce ti poljubim kakav skockani gradić od nekih šezdesetak hiljada stanovnika. Sutra bih se preselio tamo. Ubismo dva sata lagane šetnje i oko šestice krenusmo ka klubu Kulturwerk koji je fantastičan. Koncert je bio sold out, što znači da je prodato 1800 ulaznica. Prvi bend počeo je sa svirkom vrlo brzo. Beše to Vulture Culture, iz obližnjeg Paderborna, za koji sam čuo zahvaljujući Borisovom izveštaju sa koncerta Sparera u Beču 1994. kada su im oni bili predgrupa, a koji smo objavili u fanzinu Tri drugara. Negde u to vreme imali su i neko izdanje za Bitzcore ako se ne varam. Tri decenije kasnije, pretpostaljam da je simbolika u pitanju, Hajni koji je Sparerima organizovao i tu turneju 1994, pozvao je Vulture Culture da otvore veče. Ko ih nije slušao, reč je o klasičnom punk/rock triju sa ženskim vokalom. Poslušaš ih uživo jednom i ne moraš više. Drugi bend večeri bio je holandski Discipline. Iskreno, zaboravio sam na to ime. Loženje na njih nikada nisam kontao. Bili su besni, svirali su nešto između HC-a i Oi!-a, gledao sam ih davnih dana u Blekpulu dok im je originalni pevač bio na slobodi kada su i bili u zenitu forme, pa mi ni tada nisu čučnuli. Jebi ga, oni su uvek prolazili u Nemačkoj samo što mi je ova svirka bila nekako baš njanjava iako ih je publika sasvim fino ispratila.
Petnaestak minuta pre desetke Cock Sparrer izlazi na binu i to je bio taj momenat koji se čekao. Stvarno je „tino-nino“ kojim počinje Riot Squad maestralan za otvaranje koncerata. Od tog momenta kreće pogo, talasanje i pesma. Meni se koža naježila i nije se odježila narednih osamdesetak minuta. Nema prvih redova jer je cela sala pretvorena u prve redove. Svi su maksimalno aktivni, a bend uigran, harmoničan, prosto ih je milina gledati s koliko uživanja oni plešu po bini. Nakon furioznog uvodnog seta usledile su With My Hand On My Heart i Mind Your Own Business sa novog, nešto kasnije i Take It On The Chin odnosno Here We Stand. Hajniju su čestitali jubilarni šezdeseti rođendan pesmom I Live In Marbella… Finalni set, poput uvodnog, takođe je odavno usviran. Kad krene Because You’re Young znaš da je do kraja ostalo još pet, šest hitova bez kojih nijedan njihov koncert ne može da se završi.
Atmosfera je bila sjajna. Jednostavno, Nemačka je raj za pank koncerte. Neverovatne face bile su u masi, kompletan švapski huligansko-pankersko-skinhedski crem-de-la-creme bio je prisutan. Svi raspoloženi, nasmejani, niko nikoga popreko nije pogledao. Malobrojni smo bili mi bez tetovaža od vrata ka temenu glave, a tetoviranih paukovih mreža bilo je na sve strane. Bilo je i onih sa obojenim beonjačama. Sreo sam i brojna poznata lica koja sam upoznao tokom godina što po koncertima u inostranstvu što onih koji su dolazili kod nas. Matora ekipa iz Hamburga stigla je u majicama Love Football Hate St. Pauli. „Nekada su bili mali simpatični klub, sada su čist hipsteraj,“ objasnio mi je jedan od njih. Oko lapo 12 odjavismo se i zapalismo na stanicu. Promenismo tri voza i kroz dva sata stigosmo nazad u Dortmund. Narednog dana vratismo se kući. Vredelo je itekako! Sparere sam gledao zaključno sa ovim gigom 17 puta. Svesni su i oni a i publika da nije realno da mogu da traju još dugo. Dve, tri godine možda. Treba ih ispratiti do kraja, ići i gledati ih gde god, jer apsolutno zaslužuju, u znak zahvalnosti svu lepotu panka koju nam isporučuju decenijama unazad.
text i fotke: Zgro
