Pre tri godine Vojkan je uradio intervju sa ekipom koja vodi riječki DIY prostor Podrum. Tada je povod bio 15. rođendan, a povod ovog teksta je punoletstvo. Prvomajski praznici namestili su se idealno da se tri dana provedu u Rijeci, pogledaju brojni mali i još manji a dobri bendovi i sretnu mnogi dragi ljudi. Morao sam da pustim da prođe cela nedelja od povratka kući da bi se utisci slegli i glava ohladila od vožnje i vremena provedenog za volanom. Kao da sam putovao na kraj sveta. Sa TV-a su nas plašili gužvama na graničnim prelazima, a pređosmo ih u oba pravca lagano. Zato nas je dočekalo Lučko te radovi na deonicama puta kroz Gorski Kotar da ne znam da li mi je teže palo sedam sati vožnje od Okca iz Županje do Rijeke u odlasku, ili pet sati od Rijeke do Zagreba u povratku. Plan je bio da stignemo u normalno vreme u četvrtak, smestimo se, klopamo i odemo na prvo veče trodnevnog gigovanja, pa da uhvatimo bar sam kraj i nastup odličnog benda Gerinc iz Pešte čiji su me demo snimci podsetili na zvuke portlandske scene – red melodije, red depresije… ali nije bilo vajde. Izmrcvareni, premoreni i produvani od vetra posle klope zaspasmo pre nego što je glava dodirnula jastuk.
Praznik rada osvanuo je sunčan i mnogo topliji od prethodnog dana a nakon celodnevnih vannastavnih aktivnosti stigosmo pred Podrum na početak muzičkog dela programa. Kako smo došli na lokaciju, ispred smo zatekli masu poznatog sveta, tako je očas posla prošlo pola sata. Gužva je bila velika, a italijanski bend Astio koji sam želeo da vidim uživo uspeo sam samo da čujem i to sam kraj njihovog nastupa jer je nemoguće bilo i prići malom klubu unutar Podruma. Inače Astio je bend iz Trenta koji je veoma aktivan od perioda oko kovida. Nakon demo kasete, split singla sa Nagom i EP-ija, prošle godine su objavili debi LP koji obiluje melodičnim gitarama, atmosferom post panka i reddonsovskim fazonom pevanjem. Vratiću se na sam program vrlo brzo, moram prvo izbaciti iz sebe impresije samim klubom i organizacijom.
Stari fabrički kompleks u kojem je smešten Podrum nalazi se na pet minuta hoda od samog centra. Bukvalno je tu, preko puta velikog gradskog parkinga Delta i nekada je bio, kako intervju iz OOTD#15 kaže, točionica Ivexovog pića (Istra vino Export). Uz sam objekat prolaze šine koje idu do brodogradilišta a za koje ne smem da tvrdim da su i dalje u funkciji jer je gomila panksa sve vreme otpadala na njima. Uglavnom, u suterenu, odnosno podrumu zgrade Ivexa koju je prethodno koristila Akadamija umetnosti a potom i nekoliko nezavisnih udruženja građana, lokalna pank ekipa je mic po mic, godinama zauzimala kvadrat po kvadrat i bome skvotirala ozbiljan prostor. Mali klub je priča za sebe. Kad je prazan deluje da u njega teško da može da stane više od 20 ljudi sve sa bendom koji se nalazi u „džepu“, a na Human Needs izbrojah nas 46 jednih na drugima i još otprilike dvadesetak naguranih na vrata. Veliki klub je prostorija u koju staje 150 ljudi komotno, možda i jače. Jedini nedostatak je nizak plafon, tako da nema prostora ni za binu od 20cm što znači da već iz nekog petog, šestog reda nema šanse da se vidi bend. U sredini je šank i mali dvorišni krug kao pušačka zona u kojem je bila upriličena izložba a sve vreme su didžejevi vrteli muziku. Toaleti su uredni a, što je za svaku pohvalu, u WC kabinama stoje besplatni higejnski ulošci. Na spratu, odmah do stepeništa, bili su postavljeni štandovi za merch bendova a tu se nalazio i veliki prostor koji je služio kao bekstejdž. Na samom ulazu dobijao se raspored i satnica dešavanja. Sva tri dana program je počinjao u podne sesijama tetoviranja a potom su sledile projekcije filmova, diskusije, štamparski poduhvati, te poetski slem performans. U subotu, ispred samog zdanja, sat vremena publika je mogla da odmori od buke uz cirkuske predstave. Na pratećem flajeru u kratkim crtama objašnjeno je šta je i kako funkcioniše Podrum. Kada ga pročitaš i osvrneš se na ljude oko sebe shvatiš da da su svi nasmejani, srdačni i više nego dobrodošli. Jednostavno, lepo ti je. Shvatiš da je to mesto na kojem želiš da budeš. Piće na šanku bilo je jevtinije nego u većini lokala u Novom Sadu. Malo je mesta kod nas u gradu gde za 2.5 evra možeš popiti pivo. Pice koje se peku na licu mesta prave se po narudžbi a koštaju koliko sam misliš da vrede.
Vraćam se na muzički deo programa. Kada je objavljen lineup, od 20 i kusur bendova, znao sam četvrtinu. Nekoliko tih „domaćih“ plus Astio, Ayucaba i Plasma. Za brojne Skandinavce, Francuze i Belgijance koji su svirali, nikad nisam čuo. U pet od sedam bendova koje smo gledali u petak u sastavu su bile i devojke. U većini slučajeva u ulozi glavnog vokala. Ista situacija bila je i u subotu. Iz razgovora sa organizatorima saznali smo da im je sam koncept prilikom formiranja lajnapa bio takav da okupe što veći broj bendova u kojima su u glavnim ulogama devojke iz razloga što je i na riječkoj sceni u poslednje vreme primetno da ih je sve više u publici. To samo govori u prilog tome koliko se mladi ljudi tamo osećaju sigurno i lepo kao deo lokalne pank zajednice.
Žanrovski, bendovi koji su svirali mahom nisu moja šolja čaja. Jebiga, previše mi je bilo d-beat, crust punka i pomalo šablonskog „tupa-tupa“ UK82 čukanja. Od svih njih, finski sastav Plasma kojem je Sorry State izbacio album prošle godine najviše mi je prijao i delovao nekako najubeldjivije. Riskera iz Malmea koja svira primitivni HC pank, nešto žešća Ayucaba iz Barcelone sa još agresivnijim ženskim vokalom, Plastmassa iz Marseja koja ima samo demo kasetu, Psykostat iz norveškog Stavangera, koji fura japanski HC pank fazon te Zyfillis iz Oresunda, nekako su mi zvučali isto, s tim što su mi ovi poslednji bili svirački najzanimljiviji i najraznovrsniji, da su me u nekim momentima gitarske deonice podsetile i Night Fever.
Silence Means Death iz Briža svirao je u petak u maloj napakovanoj kutiji šibica i koliko sam uspeo da čujem i vidim preko načičkanih glava, zvučali su zanimljivo, drugačije – malo rokerskije sa poprilično grubim vokalom. Recimo da bih mogao da zamislim split izdanje njih i Liquid Supercharge. Ako sam dobro pohvatao likove, Serial Pissers i oni dele članove, samo što je u ovom drugom bendu devojka glavni vokal.
Prvi od tri benda koji su mi najviše čučnuli bio je Crna žuč, sa Anom iz Šajzerbiterlemon za bubnjevima. Ako neko ne zna, Dragana (ex Concrete Worms i Apsurd) je sa bas gitarom i mikrofonom dok je Skot (ex Apsurd) gitarista. Iako se njihovo ime vrti po sceni unazad nekoliko godina nisam do sada imao prilike da ih vidim uživo. Istina je da ih i nije bilo mnogo. Od samog starta kuburili su sa bubnjarem. Skot ih je odsvirao pre četiri godine tokom snimanja sedam pesama koje su se našle na kaseti za Doomtown. Jedno vreme, bila mi je među najslušanijim. Ilija (ex Hitman, Concrete Worms…) je potom uskočio na prvih nekoliko svirki, pa su imali i pauzu. Sada su se ustalili kao trojka sa Anom i to zvuči baš dobro i zategnuto. Imaju taj neki ex Yu 80s šmek, sa post pank uticajima i blagim delejom na Draganinom vokalu. Iz priče sa njima saznajem da planiraju da uđu ponovo u studio a tokom leta sviraju na nekoliko zanimljivih festivala po Evropi. Oni su otvorili poslednje veče, a atmosfera tokom njihovog nastupa bila je sjajna. Uostalom, takva je bila na svim bendovima, bez izuzetka. Da sad pitate sve i jedan bend koji je svirao na rođendanu Podruma, siguran sam da većina njih nikada nije nastupila u boljoj i luđoj atmosferi. Svi koncerti bili su puni i masa je sve vreme skakala, a da niko nikoga nije ni slučajno grublje udario.
Drugi nastup iz redova favorita priredio je Human Needs iz Rima, koji je pre nekih godinu i po dana u sklopu turneje na kojoj je promovisao debi LP za etiketu Rope or Guillotine svirao i u Beogradu. Odlični su, melodični, sa sjajnim rasviranim bas deonicama, a blago depresivni. Imaju i neki anarho šmek zbog narativnog načina pevanja. Sve u svemu, još jedan bend koji mi žanrovski ide na policu sa brojnim Sabotage Records izdanjima. Njih smo prve uspeli da vidimo u malom klubu (Little Podrum), tako što smo ušli unutra čim su se vrata otvorila kako bi zauzeli mesta. Naime, dok jedan bend svira u velikom prostoru (Big Room), drugi radi tonsku probu u malom iza zatvorenih vrata. Kada se vrata otvore masa se nagura unutra i to je to. Pevač benda je sve vreme bio među nama, na nama, pod nama… Tih nepunih pola sata njihove svirke nabijenih 50+ ljudi sve vreme je bilo u pokretu, ili bolje rečeno talasanju.
I dođoh do kraja… a pre nego što se odjavim, tu su Pasja kola kao prava poslastica. Znali smo sigurno pola godine unpared, da je četvorka iz Kurvi, pošto je prethodno ostala bez bubnjara a zbog čega je gitarista Gradski odlučio da krene da uči da svira bubnjeve, dobila poziv da debituje baš u Rijeci. Dobre dve, tri godine oni su vežbali i odlučili konačno da prihvate poziv i javnosti predstave novi bend nazvan Pasja kola. Svirački to je logičan nastavak tamo gde su stali. Kurve su bile specifičan, originalan bend i stvarno je bila bojazan kako može sad to da zvuči. Odličan gitarista ostavlja svoj instrument koji je Kurvama davao poseban šmek i seda prvi put u životu za bubnjeve koji su takođe bili jako bitna stavka Kurvi. Nakon što su mi se utisci slegli mogu da kažem da me je tih dvadesetak minuta svirke Pasjih kola tako oduvalo da je vredelo putovati za Rijeku samo zbog njih. Evo, dok kuckam ovaj izveštaj, ja sam srećan. I hvala im na tome. Odlične su im stvari u svakom smislu. Najfiniji miks RKL-a i Youth Avoidersa sa ozbiljnim ličnim pečatom. I fenomanlni Vito koji je takođe sve vreme bio s mikrofonom među nama da si mogao da osetiš svu energiju i emociju koja ja pucala prostorom na sve strane. Kakav debi nastup, jujuju! Nazdravlje im bilo. I sam naziv benda zakiva. Dovoljno je provokativan a nije prost. Pomenuo sam ih u nekim mojim internim prepiskama drugarima, svi su se bez izuzetka oduševili imenom i stali u red za majice. Kada se svirka završila, dugo su ljudi sa svih strana prilazili da im čestitaju, svakom ponaosob. I zaslužili su. Jebi ga, sad im nema više vrdanja, pravac studio i ’ajmo… snimci, izdanja, svirke, druženja… Za kraj ću još jednom čestitati ekipi iz Podruma, na istrajnosti i perfektnoj organizaciji. Drago mi je što već sada znam gde ću provesti prvomajske praznike naredne godine.
Igor Todorović Zgro hcXns
