Arhiviran je još jedan Rebellion. Pisao sam nebrojeno puta koliko je dobar ovaj festival koji je ove godine obeležio 30 godina postojanja. Odavno ne gledam line up dok ne stignem u Blekpul. Idem jer je atmosfera sjajna i ta četiri dana svi ljudi oko mene su nasmejani i srećni. I to mi je dovoljno. A uvek se namesti da neki stari bend razvali, a neko novo ime koje tu otkrijem iznenadi. Nedavno sam izguglao line up onih nekoliko godina kada nisam bio jer me je zanimalo da vidim koje sam meni bitne, drage bendove propustio, da ih nisam gledao nikada. Na spisku su samo Killing Joke, The Partisans i Macc Lads. Sve ostale sam gledao, mnoge i više od deset puta.
Desetoro nas je bilo iz Novog Sada u Blekpulu ovaj put, i nekoliko ljudi iz Beograda. Ne pamtim da nas je bilo više iz Srbije još od 2007. Neću pisati detaljno o svakom koncertu koji sam gledao već ću svaki dan izabrati po jedno ime. Takođe, nisam forsirao tempo kakav što sam znao da nabijem prethodnih godina. Gledao sam svaki dan ne više od pet, šest imena. U četvrtak, prvog festivalskog dana izabrao sam Adolescents, Au Pairs, Stranglers, Pizza Tramp i Grail Guard. Upravo ovi poslednji, momci iz Koventrija, ostavili su mi najjači utisak. Svirali su u Paviljonu, po meni, na najlepšoj bini na festivalu (Rebellion Introducing Stage) na kojoj sviraju anonimni bendovi kao i oni koji eventualno imaju objavljen debi album za nekog malog izdavača, kao što je slučaj sa ovom četvorkom. Njihov polusatni set nikoga nije ostavio ravnodušnim. A prostor je bio baš dobro pun, što je možda i četristo ljudi. U tekstovima se bave temama svakodnevice, od kulturnog nasleđa do aktuelnih finansijkih i političkih pitanja. Momak sa mikrofonom, pri predstavljanju reče da se zove Riaz, više je vremena proveo u publici nego na samoj bini. Odeven u nekakvu braon haljinu, priredio nam je prilično ludački nastup, a momci sa stejdža isporučili su kvalitetnu dozu punk / hardcorea. Njihov debi album „Still No Future“, izašao je ovog proleća za TNS. Obavezno ih čekirajte jer ovaj bend vredi i nadam se iskreno da će uspeti da dobace dalje od Ostrva.
Pošto se u toku trajanja festivala u okolnim pabovima i klubovima održava takozvani Fringe festival, pre spavanja, stepenicama smo se spustili u podrum obližnjeg kluba Bootleg gde su nastupili Dog Rotten, punk bend sa dva hip-hop vokala, kao i Riskee and the Ridicule (oba benda dolaze iz Južnog Londona) koji je u Engleskoj narastao u poslednjih nekoliko godina. U nepunih sat vremena odvalili su u sjajnoj atmosferi gde je sva masa nabijena uz bend skakala i pevala od početka do kraja. Frontmen Skot vrlo brzo je usled uzavrele atmosfere ostao bez gornjeg dela trendže a potom i bez majice. Scenski nastup za deset, svirački bez greške, napaljivo i dobro. Pravi live bend koji meša narativni hip-hoperski način pevanja sa modernim punk zvukom.
Petak je bio najvažniji dan za našu ekspediciju jer je na istoj bini gde i Grail Guard od 15 časova svirao Wrishlas, koji su prošli na konkursu. Namestilo se tako da su u vreme njihove svirke na većini velikih bina bili changeoveri te su potpuno nepoznati „Youngsters from Serbia“ (kako su najvljeni u zvaničnom printanom programu festivala) imali u publici sigurno sto pedeset ljudi. Kako je svirka odmicala tako je sve više ljudi ulazilo u salu jer se ona nalazi u sredini a oko nje su štandovi sa merchom. Na poslednjih nekoliko pesama iz publike ih je ispratio i Čarli Harper, čiji je štand odmah na spram sale. Wrishals je zvučao jako zrelo, odsvirali su bez velikih pauza 18 pesama u pola sata i zasluženo na kraju bili ispraćeni ovacijama i aplauzima. Nisam siguran da je na festivalu ove godine nastupio mlađi bend. Dok su Wrishlas stigli do svog štanda već je bio formiran red. Momci su u nepunih deset minuta prodali sve primerke albuma „Glizaster“ koje su poneli sa sobom po principu „name your price“. Zanimljivo je bilo gledati maloletne Necu, Nebu i Tadiju kako se potpisuju ljudima na omote dikova. Inače, i prestižni Vive Le Rock je u aktuelnom broju objavio intervju sa njima. Svaka čast!
Taj dan gledali smo još i legendarni belgijski The Kids, potom ska-punk bend iz 90-ih Hotknives, za koji sam zaboravio da je ikada postojao, te nahvaljeni i hajpovani Split Dogs iz Bristola koji mi zvuči previše rokerski, kao malo tanji Baboon Show. Riskee and the Ridicule je razvalio u najvećoj sali, pred deset puta više fanova nego prethodne večeri u klupskom izdanju. Za kraj petka overen je i debi nastup all-star benda Gatecrash. Arena je bila krcata. Deril Smit je insistirao da Đura bude za miks pultom a debi album koji je izašao taj dan za Randale Records odsviran je gotovo u celosti. Efektan nastup u svakom slučaju, ali mi neke stvari tu nisu najjasnije… pošto rekoh da neću dužiti, detaljniju analizu Gatecrash nastupa i albuma čitaćete u jesenjem broju fanzina.
Kako smo u subotu pola dana proveli na fudbalu (Chorley – Chester 1:2), propustismo Knock Off kojem je taj dan izašao novi album, kao i Diaz Brothers. To su jedina dva nastupa kojih mi je žao što nisam odgledao, iako sam i jedne i druge već imao prilike da vidim uživo. Jedni za drugim u najvećoj sali u večernjem terminu svirali su GBH, Die Toten Hosen, Cockney Rejects i Cock Sparrer. Polovinu publike činili su Nemci koji su horski otpevali kompletne Hozene od prve do poslednje pesme a split singl Sparrer / Hosen razgrabljen je kako je iznet na Randaleov štand.
Poslednjeg dana Rebelliona odgledao sam „samo“ četiri koncerta. Channel 3 je jedan od kalifornijskih bendova iz 80-ih koji me je u ono vreme nekako zaobišao. Kompletnu tu njihovu ekipu ispratio sam detaljno, njih jednostavno nisam. Dosta sveta ih je gledalo u ranom terminu, recimo da je puna bila polovina Ballrooma u kojem je kapacitet četiri soma. Cro Mags je svirao na istom mestu pred još više ljudi. Odličan izbor pesama, sve sa prva dva albuma plus „My Life“ i „These Streets“ iz kasnije faze kao i ta neka nova „Wired For Chaos“. Blage veze nemam ko su članovi benda. Sve to zvuči odlično i uvek volim da čujem hitove uz koje sam odrastao, ali sam skontao da mi jako na živce ide Harlijevo izveštačeno mrštenje i kreveljenje. Potpuno nepotrebno. Dva benda koja su dala ozbiljan domaći jesu meksički Mess i Haywire. Meksikanci su svojom oičinom oduvali Casbah binu. Vidi se iz aviona koliko je sati. Momci u punoj snazi koji su non stop na turneji, jednostavno ne mogu da omanu. Većina pesama im je na engleskom, tek po koja na španskom, a pred kraj seta odsviraše i „Propagandu“ od Blitza. Drago mi je što su imali odličnu podršku. Jednostavno Mess je bio pravo osveženje festivala u moru bendova na zalasku karijere.
Bend oko kojeg se u poslednje vreme podigao ozbiljan hajp je Haywire iz Bostona koji postoji tek nepune tri godine. To što sam slušao od njih nije me previše tangiralo. Zvuči kao samo još jedan klasičan HC bend. S druge strane, ovaj njihov nastup bio je odličan. Zabezeknuta matora punk publika koja je ispunila drugi deo Casbah sale nije znala šta se dešava jer su omladinci nagrnuli u prve redove a frontmen benda Austin je dobar deo koncerta proveo među njima i na njima, znatno duže nego na samoj bini. I masa je aktivno učestvovala u svirci, skakala, lomatala se, pevala… Sve je zvučalo i izgledalo ložački, napaljivo, sa dosta sing-a-longova. Haywire me je pomerio iz mesta, a verujem i ostalih dve hiljade ljudi koji su došli da ih vide i kojima su preneli dozu mladalačke energije. Odsviraše i oni jednu od Blitza (Someone’s Gonna Die Tonight). Definitivno, ovaj bend je pre za neki Outbreak ili Revolution nego za Rebellion. S obzirom na to da su potpisali za Roadrunner realno je očekivati da Haywire nastavi da ide uzlaznom putanjom.
Zgro
