Nakon relativno mršavog maja i juna, evo nam kraja jula i početka osmog meseca koji su žestoki. Odjednom su iskočila 4 koncerta. Kylesa i Fu Manchu, te lokalci Influencena nekim matinama, ali i Good Riddance u Brnu. Nakon hvatanja koje-kakvih veza i poznanstava, (öitaj umuljao se za DŽ) razmatranje da li otići na Good Riddance na kraju ipak prevagnulo da se ide sigurno.
Fu Manchu i Kylesu sam gledao po prvi put. Oba benda odlična. Fu Manchu baš posećen, i Kylesa nešto manje, ali oba koncerta vrhunska. Jedino što su oba giga bila usred toplotnog talasa, pa sam imao osećaj da sam u sauni. Treći gig su lokalci Influence, plus dva benda iz Nemačke i SAD. Fazon je ono 90s HC druženje, ali bez karate udaraca ovog puta. Meni je super jer odem na gig gde je potpuno druga ekipa od one koju standardno srećem na koncertima koje posećujem. Da, podeljena je i ovdescena jako, i kad bolje razmislim, ako je.
Nakon ta tri, ide se na Good Riddance, i to čak u Brno.
Kako sam omatorio, već gubim interesovanje za koncerte. Dosta sam probirljiv, tako da mi je sam odlazak negde van grada zarad koncerata baš baš postao cimanje. Jbg, mislim da već radi zasićenje, a i nismo više deca. No dobro, tu je Tale koji uvek ima mnogo više entuzijazma od mene i uvek ima akcije da ode na koncert u okruženju, pa i sam.
Ovog puta je ipak uspeo da me ubedi, a i odlazak sa svim tim gorivom tamo-ovamo i upadom na gig je kao da sam ovde gledao Good Riddance. Nikad nisam išao u Brno na koncert, pa je red i to da se štiklira.
Ekipa u sastavu nas dvojice i Steve iz Beča nalazimo se oko 16h, i tada sam shvatio da ja nemam pasoš i da se na granici sa Češkom može pojaviti patrola, što znači da mi ne gine kazna od par stotina evra ako me kontrolišu. Sjajno. Krećemo, meljemo o muzici, a meni u glavi samo ta jebena granica i da li ću imati sreće. Na svu sreću, sve je prošlo okej, nije bilo dežurne patrole. Stižemo u Brno oko 18h… pa onda malo zujali po gradu na “prijatnih” 37/38 stepeni. Osim što sam hteo iz kože da izađem koliko mi je vruće (jeste, debeo sam), sve ostalo je bilo okej. Brno je lep grad, i dosta jeftiniji od Beča. Jedino i dalje drže svoju valutu, pa ako krenete sa kešom, morate to menjati.
Dolazimo do kluba u kojem se dešava gig. Pored mesta za svirku, u istom kompleksu je radnja sa pločama i kafić. Dok je stiglo piće, ja sam gledao ploče, i videvši Dag Nasty “Can I Say” i Embrace, skontao sam da je bolje da bežim odmah, jer u suprotnom eto trošenja novca. Po gradu smo se vrzmali još sat vremena, a onda oko osmice odlazimo u klub. Ispred samog kluba merch GR-a, za koji Stevo kaže da ima artikle koje je video na koncertima još od 1995. kad ih je prvi put gledao. Uvrnuto, svakako mi se njihov fazon mercha ne sviđa, ali vidim da ima svoje poklonike koji su solidno uzurpirali ulaz u klub.
Oko 20.30 definitivno ulazimo u klub, i ono što sam zatekao je neverovatno. Klub veličine, recimo, samo malo širi ali kraći od CK, klimatizovan, sa binom od nekih pola metra visine. Evo, živim u Beču 10+ godina i nikad nisam video ovakav klub. izgleda kao svemirski šatl. Sve novo, što bi se reklo “još miriše”.
U 20.30 kreće prvi bend koji je sa Good Riddance na delu turneje. U pitanju je belgijsko holandski March. Rekao bih da je ovo neki rock’n’roll zvuk, kakav recimo sviraju Nashville Pussy pomešano sa L7. Simpa, ali ništa novo. No, to što rade je okej. Razmrdali su publiku, ostavili dobar utisak, i cura na vokalu je baš pričljiva između pesama, pored toga što fino peva. Ništa wow, ali okej.
Nakon njihovih pola sata, kratka piš/puš pauza, pa povratak u klub koji je već bio pun i sve se čekalo. Zauzimamo mesto uz samu binu i čekamo. Good Riddance sam gledao već jednom, u klubu koji prima samo 110 ljudi, i koncert je bio odličan, ali kako uvek bukiraju turneje u vreme tih letnjih festivala, to znači da ako klub nije kao ovaj, a nije bio, onda je koncert u senci nesnosne vrućine, što je tada i bilo.
Ovog puta bend izlazi, i moram reći da se odmah videlo da im cela atmosfera prija. Russ je bio jako lepo raspoložen (prošli put nije rekao ni reč između pesama), ona zver na bubnju je, čini mi se, instrument pojela, Chuck standardno uvek tu da zasmeje publiku (šalio se na to kako mu glava isparava i da ako hoćete da vas ne tera melem kroz život, onda morate da je pipnete), dok je Luke vitlao gitarom i skakao kao da ima bar 30 godina manje.
A setlista, uf… retko kad slušam ovaj bend, ali znao sam makar 70% svega, iako poslednjih par albuma nisam ispratio Krenuli su sa “Yesterday’s Headlines”, pa onda “Weight of the World”, onda ide set od pet pesama koji počinje sjajnom “One for the Braves”, pa sjajna “A Credit to His Gender”, gde sam čekao onaj drugi deo pesme i pevao iz sve snage. Dok se ceo klub mrdao u ritmu koji je predvodio sjajni Sean, taj blok su završili sa “Shadows of Defeat”, čiji je onaj deo “IT’S TIME TO GO” zapevalo bar 40 ljudi, pa ti se naježi koža.
Pauze između blokova pesama su služile za predah, i tu je Russ briljirao jer se šalio sa publikom, naglašavajući da je ovo prvi put u Brnu i da je klub fenomenalan, te da ljudi što više piju vodu. Do kraja seta i njihovih 55 min regularne svirke, odsvirali su još dva bloka od po 5-6 pesama, i onda fajront. Da bi se onda vratili i odsvirali još par, među njima i “Libertine”, koju pevačica predgrupe March peva sa njima svako veče.
Prošlo je i to, koncert se završio, a mi u klubu, suvi, nemamo želju da izađemo i izletimo u pakao koji je napolju. Ali mora se. Ispred nalećemo na nekog Amera koji putuje Evropom na biciklu i uskoro će i u Srbiju. Tako da, ako vidite nekad Alexa iz San Diega da vam je na putu, pozdravite ga.
Mi smo oko 23h krenuli nazad, uz standardno strahovanje da ću je najebati na granici, ali sreća prati hrabre. Oko 1h sam bio već u kući, pod tuš, pa spavanje. Možda sam rekao da nisam za ove akcije više, ali vredelo je i možda bih ipak i ponovio?
Text: Nemanja
Fotkao: Brano Vartovnik , www.instagram.com/brano_vartovnik
