Sombor je najdalje mesto na svetu. Osim ako ne živiš u Staparu. Kad god se pomene opcija da bi trebalo otići na neku svirku tamo, meni krenu žmarci. Ne pamtim kada sam tih 85 kilometara, koliko ima od Novog Sada, prešao, kako internet kaže, za sat i dvadeset. Možda bih i mogao da nema jedno jedanaest sela i mestašaca kroz koja voziš 30 na sat. Tamo i nazad trebalo mi je kao do Beča. Brže sam se vratio sa SAWA festa nego što sam stigao na Pank na salašu. Zato, kad me neko pita koliko ima do Somobra i za koliko se stiže, iz prve odgovorim: preko 200 kilometara, putuje se ceo dan.
Ali jebi ga, vredelo je, jer se Pank na salašu na Bezdanskom drumu (samo da vas upozorim, to je još dalje od Sombora, možda ima i 300 kilometara donde), ušminkao do perfekcije. I ljudi vole da odu tamo jer je lepo, jer je ekipa draga i svakako vredi podržati trud organizatora. Stvarno, ne znam šta bih naveo kao propust ovaj put. Zvuk se zategao, sada se sve lepo čuje a i svetla je dovoljno da obasjaju dešavanja na bini. Koliko god da je malo nezgodno što je bina „iza ćoška“, toliko je to možda i dobro rešenje jer prednji deo salaša ostaje na izvol’te za druženje, razgovore i odmor. Ako ti se neki bend ne dopada, imaš gde da se mrdneš, nije da nemaš kud. Sveta je ove godine bilo mnogo. Ne mogu da procenim brojku jer prostor nije „iz komada“, ali rekao bih petsto plus. Što je sjajna cifra. Ceo sever Vojvodine se sjatio, dosta prijatelja iz Hrvatske, Mađarske, naših Rusa, dosta i Beograđana (odande ima možda i 400 kilometara), roditelja sa malom decom…
Trebalo bi koju reč da kažem i o samom programu. Iskreno, nisam imao pojma ko sve nastupa dok nismo stigli tamo. Mige je uz pomoć Varnjua od 18 sati uživo odradio Ljude iz podzemlja a potom je prikazan i kratak dokumentarac o samom festivalu.
Kada smo se parkirali na spram salaša, gužva je bila poprilična a prvi bend, lokalna Wlaga, taman je krenuo sa svirkom. Prepoznah samo basistu Marka koji je nekada bio član Tetrapanka. Ostatak benda nije mlađi od njega. Odsviraše sasvim korektnih pola sata, klasičnog domaćeg pevljivog pank-roka.
Sivi dom postoji relativno kratko, a deluje kao da je tu godinama, jer već ima singl, očekuje se da stigne i debi album, i zvuči iskusno i uigrano. Jedino bih voleo da me neka pesma malo pomeri iz mesta, da me nešto štrecne i iskoči iz modle. Sve vreme cupkam, zviždućem, sve je dobro ali mi deluje kao da sam ih već sto puta čuo, a nisam.
Zagrebačka trojka Vipera je mašina koja kida, samo što je to taj Motorhead zvuk koji mene nikada nije potkačio te sam nakon nekoliko odgledanih pesama i konstatacije da razvaljuju, otišao iza ćoška u deo za odmor.
Za Krivu istinu ne znam šta bih mogao novo napisati jer sam ih u kratkom periodu gledao baš dosta puta. Mesec dana ranije pokidali su u Županji, a ista situacija bila je i na Salašu. Branko deluje kao da se rodio u bendu, a mlađa publika napravila je ozbiljan rusvaj ispred bine. Na Vječnoj borbi koja je odsvirana na kraju, iskusni Mige pomogao je neiskusnom Petru pri paljenju bengalke, te je salaš i bukvalno bio obasjan.
Kada je krenuo Mašinko sa svojim nešto mekšim zvukom, masa je uveliko bilo raspevana, a mi smo se uputili ka izlaznoj kapiji, jer trebalo je voziti kući, a plan je bio da se ne putuje tri dana. Žao mi je što propustih Pang, koji sam u stvari želeo da poslušam jer su mi bili jedina nepoznanica. A i kada ću sledeći put imati prilike da vidim bend iz Tbilisija!? Nisam očekivao da će ih staviti poslednje da sviraju. Sve koje sam posle pitao kakvi su bili nisu umeli da mi odgovore jer su alkohol i umor učinili svoje. Tek narednog dana, pošto su Gruzijci sa ženskim vokalom, nastupili i u Guvernanti, čuh da zvuče vrlo „zanimljivo i zabavno“.
Kako god, poslednja subota avgusta trebalo bi unapred da bude zaokružena u kalendaru i da se planira vikend na Bezdanu, jer sam siguran da lepše i bolje mesto tog dana u regionu, za nas kojima znači pank, ne postoji.
Text: Zgro
Fotke: Mihajlo Zorić
