„Vid’ Rancid dolazi u Ljubljanu, ’oćemo li?“ Otprilike to je bilo to… pre nekih lapo godine pokupovasmo karte (vrlo brzo koncert je bio rasprodat), iako, da budem iskren, nisam pustio Rancid kod kuće jače od deset godina. Preciznije, poslednji njihov album koji sam slušao behu „Domine“ iz 2009. U to vreme, Lars je uveliko imao one svoje Bastradse, ubrzo zatim pokrenuo je i Old Firm Casuals, dok Tim, uz Transplantse, nema čorbe u kojoj nije bio mirođija. Otprilike, Rancid je na vrhuncu inspiracije i karijere bio u poslednjih 5-6 godina 20. veka. Ali, računao sam, da će, bez obzira što im je ovo evropska turneja kojom promovišu najnovije izdanje, album „Tomorrow Never Comes“, koji je zvanično izašao dan pre koncerta u Ljubljani, odsvirati veći deo repertoara koji znam. Tako je i bilo… ali ’ajde da se vratim par sati unazad da pređem još nekoliko stvari pa ću onda o samom njihovom nastupu.
Stigosmo u Ljubljanu na vreme, da se smestimo i klopamo pre nego što smo odjurili ka Cvetličarni. Iskreno, voleo bih da smo imali još bar sat, dva fore, da ne trčimo i da komotno
stignemo na gig. Ovako, uspeo sam da parkiram kola i bukvalno projurim kroz masu ljudi koja je stajala (pila) ispred samog kluba (hale) kako bih ukačio bar koju pesmu dragih momaka iz Grade 2 koji su svirali prvi, već od pola 8. Znao sam da će put Ljubljane krenuti još poznatih lica, ali mi se u tom prvom momentu učinilo kao da sam iz Novog Sada došao na koncert u, recimo, Beograd, gde ne poznajem baš sve, ali ono, 70% ljudi znam bar na zdravo-zdravo. Okej, nije baš bilo tako, ali neću pogrešiti ako kažem da je iz ovih krajeva na koncert u Ljubljanu stigla trocifrena brojka ljudi. Poznatih Hrvata, takođe gomila.
Grade 2, već neko vreme jedno od najaktivnijih UK imena, je bend koji me je osvojio sa prvih par izdanja, dok su još bili maloletni. Imao sam prilike da ih gledam pet, šest puta,uostalom,dvaput su svirali i kod nas… svaki njihov nastup bio je bez greške, mladi, napaljeni, usvirani… bukvalno mašinerija koja melje sve pred sobom! I dalje stojim pri tvrdnji da su „Mainstream View“ i „Break The Routine“ među najboljim punk ostvarenjima u prethodnoj deceniji. Tada ih je otprilike provalio Tim Armstrong i uzeo pod svoje. Čim su se dokopali vize za Ameriku mlađana trojka sa malenog ostrva Wight postala je deo Hellcat ekipe te se i sam zvuk promenio, ili pre prilagodio izdavaču. Ta dva albuma (novi i prethodni) objavljena za Timovu etiketu daleko su od slabih, produkcijski su zategnuti, dobro odsvirani i izaranžirani, imaju hitova, ali moram da priznam da mi fali one njihove klinačke kreativnosti i „prljavštine“. Uspeo sam da vidim poslednjih par pesama, tačnije od „Under The Street Light“ (jedna od šest sa novog albuma koje su svirali) plus tri meni dobro poznate „Tired Of It“, i „Graveyard Island“ sa istoimenog izdanja iz 2019. kao i stariju „Pubwatch“. Momci su se dva dana pre početka evropske turneje vratili sa dvonedeljnog putovanja po Americi, navežbani do perfekcije. Kada su završili svirku, videli smo se na kratko, delovali su zadovoljno, puni snage i samopouzdanja. Tokom njihovog nastupa, Cvetličarna je bila dobrano puna, a delovalo mi je da je napolju bilo toliko mase da nema šanse da svi stanu unutra.
Bend broj dva beše kalifornijski The Bronx koji postoji dve decenije i čiji je prvi album u jednom od paketa poslao drugar Mika dok je još živeo u Njudžerziju 2003. godine. Od starta mi nisu legli. Slušao sam posle i naredna dva izdanja koja su mi bila nekako prosečna i tada sam i digao ruke od njih. Pre korone sam ih čak i gledao u Londonu, u paketu sa Face To Face i još par bendova, i znao sam otprilike šta mogu da očekujem od njihovog koncerta. Sve je to dobro uživo – žestok, melodični HC/punk – ali nešto što je odsvirano već X puta. Neposredno pred početak nastupa razgovarao sam sa Šimom koji mi je nahvalio njihov poslednji, šesti album iz, mislim da reče, 2021. Inače pet od šest albuma im se zovu imenom benda, samo je peti nazvan brojem. Ne kapiram foru, ali dobro. Uglavnom, odgledao sam celih 45 minuta, a kompletna slika bila je kao da gledam najbolji bend na svetu. Pršti na sve strane, nema nepredviđenih momenata, masa u transu, poznaje repertoar, pevač je sam finiš svirke proveo u publici i zakuvavao circle pit. Nastup za visoku ocenu, ali mene ne radi.
Izašli smo napolje po dozu svežeg vazduha i brže bolje se vratili nazad da bi zauzeli mesta bliže bini. Sve sam ubeđeniji da je prodato par stotina karata preko kapaciteta, da je u salu koja
prima nešto preko dve hiljade ljudi (negde mi se u glavi vrzma da sam pročitao da unutra staje 2.200 ljudi) bilo bome bliže tri soma. Prostor je bio bukvalno napakovan kao sardina, a ne mali broj pratio je svirku kroz otvorena vrata pozicioniran napolju kod bočnog šanka.
Satnica je poštovana u minut te je tako Rancid izašao na stejdž tačno u 9.45 i otvorio nastup sa „Tomorrow Never Comes“, uvodnom pesmom sa njihovog najnovijeg, desetog, studijskog albuma, a krcata i dobro pijana sala počela je da se talasa sa prvim taktovima. Poletele su polupune limenke i čaše točenog piva sa svih strana i nisu prestajale da lete tokom čitavog koncerta. Bilo je tu ozbiljnih projektila koji su završili i na samoj bini, uz divno čudo da baš prva nije zveknula Tima u glavu jer mu je proletela na manje od metar i zakucala se u pojačalo. Prosto me čudi da su organizatori uopšte dozvolili da se publici na šanku direktno služi limenka u ruke i da niko nije završio polupane glave, ili ja nisam primetio. Atmosfera je inače sve vreme bila ludačka. Divljanje nije prestalo narednih 80 minuta koliko je trajao set sa bisom uz konstantno horsko pevanje. Zvuk je, u drugom redu od bine gde smo proveli ceo koncert, bio savršen. Druga pesma beše „Radio“ pa „Roots and Radicals“, potom „Maxwell Murder“. Set lista, kao da je u pitanju promocija „…And Out Come The Wolves“ pa su najzastupljenije bile pesme sa tog (ukupno 9) i prethodnog albuma (ako sam dobro izbrojao 8 komada sa „Let’s Go“). Rekao bih, prema zaslugama. Sa „Life Won’t Wait“ odsviraše „Bloodclot“, „Hoover Street“ i „Something In The World Today“, sa ostalih po jednu, 23 u redovnom setu i četiri na bis. Da sam im ja pravio spisak, teško da bih uspeo da ga skockam bolje. Okej, imao sam nekad svojih favorita koji realno nisu bili hitovi na prvu loptu, ali 20
stvari sa tri njihove, nesumnjivo, najbolje ploče ni u najidealnijoj opciji nisam očekivao. Drago mi je što odsviraše i „Riii-iii-džektid“. Šta još da dodam o samom nastupu osim da je bio vrhunski, sumnjam da može bolje od ovoga. Tim ima taj bolesno zarazan, specifičan, majstorski vokal, a pametno su i rasporedili pevačke uloge pa su naizmenično pevali kako on tako i Lars i Matt. Koliko god sve dobro zvučalo, toliko mi se vizuelno ne uklapa bubnjar Branden, jedini koji nije u bendu od osnivanja, ali je deo ekipe dobrih 15 godina i učesnik na poslednja četiri albuma. Najveći trans očekivano bio je na „Olimpiji“ kao i na „Time Bomb“ odnosno „Ruby Soho“ nakon koje su sišli s bine. Svaka čast! Koji minut iza 11 mokri, što od prolivenog piva što od paklene atmosfere krenusmo ka gajbi. Kad sve počne i završi se u normalne sate lako je narednog jutra sesti za volan i lagano odjezditi kući.
Šta bih mogao da navedem kao eventualnu zamerku na račun benda… jedini minus je bolesno skup merch. Nisam planirao da kupim Rancid majicu, ipak mislim da je 35 evra za običan t-shirt, odnosno 60 za polo previše, pogotovo na koncertu gde se valjaju za živ keš. Ali, nešto nisam primetio da su cene uticale na slabiju prodaju, naprotiv, par puta kad sam prošao pored štandova njima se bukvalno nije moglo prići od fanova koji su se otimali za suvenir s koncerta.
