Šesto izdanje festivala „Ljubav i bes“ održano je ovog vikenda u Novom Sadu na lokaciji na kojoj verovatno niko od ekipe koja sluša gitare nije bio ranije. Naime reč je o prostoru u sklopu lokalnog Kanala 9 u kojem se povremeno organizuju elktro žurke i koje je, prema onome kako su ga organizatori skockali za ovu priliku izgledao kao bilo koji ozbiljan venue preko. Od domaćina dobiješ praznu površinu sa crnim zidovima u koju, u zavisnosti od veličine bine može da stane između 400 i 500 posetilaca, a sve ostalo je na tebi, da doneseš praktikable, zvuk, svetlo, šankove, organizuješ bekstejdž i štandove za merch… dakle, nimalo lagan posao. Festival je posle prošlogodišnjeg zajeba s vremenom sa outdoor prešao na indoor varijantu, što je, ispostavilo se na kraju, bio odličan potez jer je drugog dana vreme bilo takvo da bi se slična manifestacija da je kojim slučajem održana napolju verovatno morala otkazati zbog jake kiše. U drugoj polovini septembra kockanje je gledati u nebo tako da verujem da će se i ubuduće „Ljubav i bes“ održavati u zatvorenom, a neću imati ništa protiv ni da ponovo bude na istom mestu. Verujem da se sa ovim slaže većina onih koja je bila bar jedno od ove dve večeri. Ako ništa drugo, prija promena ambijenta jer se sve od svirki u Novom Sadu u poslednje vreme dešava ili u CK13 ili u Fabrici.
Od petnaest najavljenih bendova (uz nekoliko didžejeva), više od pola mi je bilo žanrovski blisko a iskreno sam se najviše radovao što ću prvi put uživo videti Nabod, jedan od bgXhc „Novo poglavlje“ bendova. Sve ostale gledao sam u skorijoj prošlosti više puta. Prve večeri nisam išao, kasno sam se vratio sa puta u Novi Sad, a kako čujem od onih koji su bili najjači utisak ostavili su All Except One i Ground Zero koji su imali i najbrojniju publiku. U subotu se vreme preokrenulo, temperatura je pala za 15 stepeni a kiša se sručila na Novi Sad od ranih popodnevnih sati i padala je i kada sam krenuo na gig oko pola 8. Koliko god da je sama lokacija vazdušnom linijom blizu centra grada (možda je čak i bliža nego Kineska četvrt) toliko je vrlo zajebana za doći do nje. Ide se busom ka Najlonu pa kad se siđe posle mosta zalama se pešaka nazad ka kanalu (treba sigurno 10-15 minuta), kroz mrkli mrak, neasfaltirane ulice i blato. Ja sam kolima ubo iz druge. Novosađani su inače poznati kao veoma razmaženi kada je potrebno iscimati se oko bilo čega, odnosno izlaziti iz komfora, te su neophodni idealni vremenski uslovi bez ikakvog sporta na TV-u, jak line up sa jevtinim (ili još bolje besplatnim) upadom i da je tu negde po gradu, ako je moguće preko puta, pa da dođu svi koji bi trebalo, što se gotovo nikad nije desilo.
Stigao sam na sam početak drugog benda, propustivši debitantski nastup sastava Izdanije sačinjenog od momaka iz Rusije koji žive u Novom Sadu. Proto tip je taman kretao sa svirkom a u publici nas je bilo stotinak. Mislim da su „potrošeni“ u pogrešnom terminu te da bi neuporedivo bolji kompletan utisak bio da su svirali pre ili posle Mašinka, odnosno bar dva, tri sata kasnije. Bend je svojih malo jače od pola sata odradio vrhunski ali je nedostajala gužva i bolja atmosfera. Mada i oni su nastupili baš u vreme dok je napolju još uvek rokala kiša. Ništa, moraću u novembru u Dom omladine na promociju albuma da ih vidim na domaćem terenu jer Proto tip itekako vredi. Ko se do sada nije sretao sa njima, samo ću da kažem da sviraju dobar, blago depresivni post punk sa dosta noise rock momenata i narativnim pevanjem dok im redovno na live setu na poslednjih par stvari sa trombonom gostuje Miloš iz Nevena. One Step Away (skraćeno OSA) iz komšiluka (Varaždin/Koprivnica ako se ne varam) postoji 20+ godina i iza sebe ima tri albuma (recenzija poslednjeg bila je u prošlom broju OOTD) a sada sam ih prvi put video uživo. Frontmen Zoki koji peva i svira bas gitaru (takođe je član i Overflowa) sjajno kormilari četvercem koji cepa klasičan žestoki west coast punk rock. Fino su zagrejali publiku koja je još uvek bila u fazi pristizanja. Overdrive je nastupio sledeći i tada je već brojka u masi dostigla maksimum od nekih 250 lica, od kojih je gotovo polovina došla sa strane (najviše iz Beograda). Zrenjaninski metal core sastav iz 90-ih ne menja stil, i dalje je to Sepultura – Korn fazon koji se kod nas onomad zapatio i još uvek ima onih koji se na to seku.
Mašinko je prema broju fanova koje ima ovde, satnici i dužini nastupa poneo ulogu headlinera. Planirani da krenu u 11.15 počeli su sa desetak minuta zakašnjenja jer su realno bili najzahtevniji bend s obzirom na to da ih ima na bini kol’ko ’oćeš, da svi pevaju i da im je postavka takva da su u frontu čak trojica gitarista, basista i glavni vokal. Jedva stadoše u liniju. Melodije nije nedostajalo, ali se publika zagrejala i raspevala tek od polovine nastupa pa su ih na kraju izveli i na bis.
Poslednji bend koji sam gledao a koji sam najviše i čekao je Nabod. S obzirom na to da je Mašinko, uz odobrenje organizatora a na radost fanova, probio satnicu gotovo pola sata (kašnjenje s početkom plus set od skoro 60 umesto 45 minuta) promena se desila prilično brzo i već nakon desetak minuta od kako je ekipa iz Zagreba sišla sa bine nju su „preoravali“ omladinci iz Beograda. Spičkaše 14 angažovanih pesama, u možda nešto više minuta, ali svakako ne preko 20… sve stare plus dosta novih koje spremaju za debi album. Kratko, žestoko, agresivno, svaka stvar sa direktnom i jasnom porukom. Momci koji već sviraju u nekoliko drugih aktuelnih bendova sa beogradske scene (Chemical Tomb, Neven, Bronze, Bednici…) svojim nastupom objasnili su kako se radi posao, odnosno kako treba da zvuči powerviolence hardcore. Svaka čast!
Nakon njih, desetak minuta posle keca, krenuo je i poslednji bend, uvrnuti instrumentalni post-punk-synt trio Roza, takođe iz Beograda, sastavljen od veterana scene ali me je umor savladao pa sam se odjavio i zadovoljan zapalio na spavanje.
Zgro hcXns
