Against The Odds Let Friends Be Friends, CD (SKCNS)
Against The Odds je bend koji se za period od neke dve godine svojski potrudio da sa određenim promenama u sastavu i konceptu sviranja odradi što više svirki i poprilično uporno, marljivo i hrabro progresuje i teži ka nekim novim izazovima. U ovom period razvijanja, kao posve prirodan deo procedure, došlo je i do toga da su izbacili svoje prvo full izdanje za SKCNS, pod nazivom “Let Friends Be Friends”. Album sadrži 9 stvari u trajanju od nekih pola sata, što je meni prava mera, pogotovo za jedan melodični hardcore punk bend.
Prvim a i svakim daljim preslušavanjem, stiče se utisak da je ovaj album jedna celina, jedna priča koju najavljuje uvodna melodija koja se ponavlja na kraju poslednje pesme i vraća nas na sam početak. Veoma ugodno, pogotovo kada vam se svidi album, sve klizi lagano i postepeno, kao maslac na vrućem tiganju. Sama produkcija više je nego pristojna za ovakvu vrstu muzike, i slažem se da nije dovoljno samo napisati pesme i objaviti ih već je fino videti da je ovde uloženo dosta truda i vremena kako bi se poradilo na mnogim sitnicama i kako bi album ispao onako kako su ga sami članovi zamišljali. Izdvojio bih pesmu “Drive” i ovim putem ironično je opisao, kao prava vožnja. Od rock’n’roll početnog rifa, koji utonjava i ušuškava i ritmom bubnjeva koji vas vraća nazad na površnu, ova stvar uz hit “Here To Stay”, za koji je snimljen i spot, definitivno odskaču.
Kao jedinu zamerku u segmentu slušne ugodnosti mogu istaći u vokalu, koji iako poprilično hrabro i stoički ukršta koplja sa muzikom u varijacijama kroz pesme, kojih ima od melodičnog glasa, preko hardcore shout-a i sve do onog koji najmanje funkcioniše – growl-a, za koji nažalost možda nije bilo dovoljno vremena da se pripremi na nivou koji bi ispratio muzičku podlogu te malo više odskače od “glavnine”. Ipak, ono što je bitnije od tog slabo uklopljivog growla jeste činjenica da je sam vokal doprineo raznovrsnosti i iskakanju iz nekog šablona u pesmama. Uplivi različitih vokala sjajno su prionuli u nekim pesmama, pogotovo kad su u pitanju liričke deonice koje treba “naznačiti” i koje su automatski pojačane muzikom, kao u pesmi “Let Friends Be Friends”.
Podjednako bitan deo svakog albuma pored muzičke izvedbe jesu i tekstovi na kojima bend izgrađuje svoj karakter. Veoma iskreni, uravnoteženo direktni, kritični i smisleni. Ipak je ovo prvo izdanje i ekipa je dosta mlada te i sami tekstovi imaju svoje uspone i padove – neke deonice voze lako-pamtljivi stihovi, neki imaju fluktuacije prilikom čega mi se čini kao da je više osoba pisalo jedan tekst dok naravno ima delova koji se moraju isčitati više puta ne bi li se prokljuvila namera autora.
Celokupan utisak jeste možda da sam ih i previše nahvalio, i onda sasekao nekim oštrijim kritikama. Ovaj album muzički nije youthcrew ali je taj paket reči, emocija, godina, izvedbe i muzičkog pogona jedna prava mlada snaga koja gura napred punom parom i ovakve rečenice verujem da mogu samo pomoći da što samouverenije nastave dalje da gaze pravim putem, da uvide koje dobre stvari treba da nastave da forsiraju a koje manje dobre da pretvore u odlične. Ali to će sve doći s vremenom. Drugarstvo i entuzijazam će učiniti svoje.
(Zaviša)
Ajax Self Titled, EP (Static Shock Records)
Ko god je imao priliku da čuje bilo šta što je ovaj bend izbacio ranije, to je to. Ne odskače od sigurnog recepta sprovedenog na prethodnim izdanjima i ne treba očekivati ništa bolje niti gore. Za one koji se prvi put susreću sa njima, treba reći da mogu da očekuju četiri pesme stare škole hc panka brzih rifova, kante bubnja i dubokog vokala koji jede malu decu, u stilu bendova Wasted Time i Out Cold, kao i onih koji i dan danas prže poput: Boston Strangler, Protester, Barge itd. Sve je to spakovano u osam minuta koji će vas držati do novog izdanja nekog drugog, postojećeg benda koji sam malopre spomenuo.
(Zaviša)
Attitude Adjustment Terrorize, LP (Beercity Records)
Za tridesetdve godine postojanja Attitude Adjustment ima samo pet albuma. Brojčano ne puno ali ono što ih krasi jeste da i nakon više od tri decenije postojanja bend i dalje ume da napravi dobru ploču, a da priča ne ode u nekom skroz levom smeru. „Terrorize“ je nakon gotovo pet godina konačno ugledao svetlsot dana i ako bih morao da ga uporedim sa prethodnim „No Way Back“ , onda je najveća razlika u njegovom trajanju. Novi LP je duplo kraći, mekanije, odnosno čudne produkcije, sa manje soliranja i više u HC fazonu. Razlog svemu tome je, verovatno, promena članova benda.
Ovo izdanje je come back gitariste Ray Vegasa, sa „No More Mr Nice Guy, dok je na mesto bubnjara došao Walter (ex Harley‘s War). Sama pomisao da više nema Kontosa u bendu u meni je stvorila sumnju. Ali Walter je perfektno odradio posao, a i uživo bend sa njim zvuči do jaja. Dakle, 11 pesama, samo 23 minuta svirke, dve stare stvari opet odsvirane (“Dead Serious“ i “Exempt”), ovoga puta bez obrade na samom kraju. Hitovi su: “Terrorize” (možda i najbolja na albumu), “Wolf In Sheeps Clothing”, “To Defeat You”, “Strayed”, “Stained In Your Name” i “Fight With Your Mind” koja je, čini mi se, jedina na albumu sa solažama.Prošlo je pola godine 2016. i ako bih već sada morao da pravim listu najboljih izdanja, ova ploča bi definitivno bila u vrhu. Ne jer je godina mršava, naprotiv, brdo je dobre muzike, već jer je ovo stvarno dobra ploča.
(Nemanja)
Bedboys l´indifferenza Uccide, 7“ (No Plan Records)
Moram odmah reći da o ovom bendu nisam blage veze imao dok nisam video da No Plan Records najavljuje reizdanje njihovog EP-ja. I opet nisam se nakanio da ih preslušam sve dok sam izdavač nije zakačio pesmu kao najavu onog što sledi. Preslušam, i oduševim se. Naručim ploču koja je posle samo dva dana ponovo rasprodata.
U 17 minuta smešteno je 7 pesama zvuka koji je i osvojio ljude širom sveta 80ih godina, a zove se italijanska škola hardcorea. Možda Bedboys nisu toliko agresivni kao Indigesti, Raw Power ili Crash Box, ima tu dosta i melodičnije svirke, ali opet sve je brzo i popaljivo. Tekstualno to je ono što krasi anarho bendove, sivilo, ratovi, nikakve vesele teme. Vizuleno izdanje je isto kao i ono objavljeno pre 30tak godina. Fold out poster sa svim tekstovima pesama i velikim tekstom koji pretpostavljam govori o samom bendu, uslovima pod kojim su nastali, njihovom razvoju, snimanju materijala… Kao bonus ubacili su prevode tekstova na nemačkom i engleskom što je za svaku pohvalu.
(Nemanja)
Birds In Row Personal War, LP (Deathwish Records)
Kada se setim, Birds In Row je svirao u jebenom Bačkom Petrovcu sa ROIR, kada nismo imali gde da ih smestimo u NS-u. Ovaj trojac nam je dobro poznat, posetili su nas kada su bili totalni anonimusi i sada kada su na jebenom Deathwish Records, kada sviraju main stage binu na Fluff Festu recimo, i američke turneje. Volim ovaj bend, i ako je totalno van mog muzičkog neukusa jer su solid dudes, održavaju se pri zemlji, i dalje sviraju underground svirke i imaju i dalje zajeban i agresivan zvuk. „Personal War“ otvara melodična stvar „Torches“, a sam album ne traje duže od 15 minuta. Odličan bes, agresivni hardcorepunk za vas koji volite Loma Prieta, Converge, Touche Amore i taj đir. „Weary“ mi je isto zakon emotivna stvar prepuna haosa, a Birds In Row kaže za sebe: „It’s not about some individuals, but songs, ideas, points of view that our three lives have in common. So as we’ve been asked for promo pics for several reasons, we decided to crop them so all you can see is a band“.
(Šolja)
Bishops Green Back To Our Roots, EP (Rebellion)
Kanađani odlepiše skroz pa snimaju i objavljuju izdanja non stop. Ne znam samo kad stignu obzirom da su na turneji tokom cele godine. Nakon dva albuma i debi EP-a, objavili su novo izdanje s kojim su krenuli na letnju evropsku turneju. Na njemu se nalazi šest pesama a otvara ga „Wake Up“, klasična Oi hitčina koja bi bez problema mogla da se nađe na bilo kom Business ili 4 Skins albumu. „Burn The Bastards“ je stari hit njihovog pređašnjeg benda The Lancasters. Pesma „Trouble“ je još jedna himnična stvar sa navijačkim refrenom. Tu je i odlična obrada Eddie & The Hot Rods „Do Anything You Wanna Do“, a sve se završava pesmama „Christmas In New York“ iako još uvek nije vreme Božića, te akustičnom verzijom „Burn The Bastards“. Sve u svemu, ovo je pre kolekcionarsko izdanje nego ploča na koju se seku vene. Bishops Green su ovim stvarima samo pojačali i proširili i onako sjajnu play listu, obzirom da bih svaku od ovih stvari vrlo rado slušao uživo.
(Zgro)
Blistered The Poison Of Self Confinement, LP (6131 Records)
Auu kakva albumčina. Malo ovo prolazi neopaženo jer je iz Floride, a ne iz „ HC centara“ ali ne može se ovako dobra prangija sakriti. Ovo je pravi chuga chuga hardcore mošina u najboljoj svojoj formi. Ispratio sam pojavljivanje ovog benda i njihov EP ”Soul Erosion”, i jedva čekao da vidim nešto novo jer se uvek potajno plašim, kada pročitam da se pojavio neki ovakav bend, da će se raspasti bez albuma. Kada je devedesetih youth crew zamro, a ekipa krenula sve više da svira neki post hardcore grunge zvuk, vegan straight edge je počeo polako da divlja i pojavili su se opasni nosioci novog talasa sa svojim metaliziranim hardcore zvukom. Vidi se da je ovaj bend odrastao na Morning Again, Culture, All Out War. Album vas ne pušta od početka do kraja, zajebana gitara koja vas davi death zvukom i druga koja zakiva hardcore mosh sa naravno dranjem za medalju. Evo vam još jedan brutalan album za teške fizičke poslove, pored Xibalba. Domaćine/ce, pustite ovo dok ribate kuhinju/toalet, kamenac sam beži od Blistered. Bravo! Šteta što album nije jebeno duži. Malo je bendova ovoga stila i interesovanja, nije ovo muzika oko koje se diže i zrno prašine i hajpa, zato su obično ljudi i bendovi koji ovo rade 100 posto posvećeni i u tome. To se kod Blistered čuje.
(Šolja)
Blood Pressure Need To Control, LP (Even Worse Records)
Nakon solidnog singla pre dve godine ova četvrorka iz Pensilvanije servira svoj prvi LP. Blood Pressure su nastali pre par godina od članova Direct Control i NoTime i u startu su vidno oduvali brdo ljudi u čiji ukus retko kad posumnjam. Međutim, u početku se nisam oduševio. Bio sam u fazonu, “ok, pola stvari je dobrih a pola čist prosek“. Đavo mi nije dao mira, vrteo sam ih par dana uzastopno i naravno upecao se kao i na većinu izdanja koje recenziram. Nema ovde nikakvog koketiranja sa svim i svačim, svira se brzi, jednostavni, energični hc. Pročitah negde da ih opisuju kao idelan miks američkog i skandinavskog hardcorea. Ništa mi to ne znači ako me bend ne pomeri iz stolice i probudi u meni želju da krenem da skačem po sobi. Ovaj bend upravo je u tome uspeo.
(Nemanja)
Chain Rank Up Against The Wall, LP (Self-released)
Chain Rank je jebeno brutalna hardcore krljačina koja će se više svideti pankerima i onima koji su bliži 80s hardcore češljanju. Bostonska škola, totalni podrum zvuk snimljen kod ekipe u prostoriji, objavljen bez izdavača (iako znam da dva člana imaju svoje izdavačke kuće), samo je vokal snimljen digitalno. Za sve vas koji volite Boston Strangler sound ovo je nezaobilazno. Jedno od najboljih HC izdanja prošle godine, definitivno. Skidaj i slušaj jer kupiti nećeš, sve je sold out!
(Šolja)
Cigla in D Vugla Naš trenutak, EP (samizdat)
Beogradski sastav CIDV je domaći Youth Of Today sa dosta trash core zvuka. Ceo EP je u tom oldskool hardcorepunk fazonu, a pevač je odlično poneo ulogu frontman-a benda. Nisam video ni Ray Cappo-a da ovoliko divlja na svom setu jebote. Nastupi su im uvek energični, bend se dosta popravio i napreduje i nadam se samo boljem. Odlični posi tekstovi koji kritikuju ali nude rešenje za gomilu prepreka na koje svako od nas svakodnevno nailazi. Bravo i za najbolji logo benda, jebena Youth Of Today pesnica koja drži visoko uzdignutu opeku! Sjajno. Ova ekipa je redovna na svirkama u Novom Sadu, tako da će te imati priliku da ih slušate live, ako to do sada niste.
(Šolja)
Commando Come Out Fighting, 7” (Gummopunx Records)
Demo njujorškog benda Commando je, za sada, poslednji nosač zvuka na kome piše ime Brandon Ferrell. Ko prati hc/punk scenu u poslednjih 15tak godina zna da je lik iza sebe ostavio pravo blago. Većina izdanja su mi lično veoma draga i smatram da su i nešto najbolje što se pojavilo u prethodnoj deceniji. Sa svojih nepunih 32 godine snimio čak 30-tak izdanja i svirao gitaru/bas/bubanj u bendovima poput: Municipal Waste, Career Suicide, Government Warning, Direct Control, Wasted Time, Reason To Insanity… Najnoviji projekti bili su mu Commando i sjajni Obsessor. Pored toga vodio je “Vinil Conflict” prodavnicu ploča u Richmondu i pod imenom No Way Records objavio je preko 50-tak uglavnom vinilnih izdanja, Nabrojaću neka od njih: Impalers, Night Fever, Cardiac Arrest, Warkrime, Acid Reflux, Life Trap, Citizens Patrol, Insomnio. Sve crème della crème hardcorea. Sve to uradio je do svoje 26/27. godine života. Nakon što je otišao iz Richmonda u NY prodaje prodavnicu ploča, stopira rad na labelu i dobija klince. Par godina ga nema i onda se pojavljuje sa dva nova benda. Obsessor, na početku one man band, sa par kaseta, kompilacijskim LP-jem na Tankcrimes Rec. i drugim albumom koji je snimljen ali do sada nije objavljen. Zamislite mešavinu English Dogs i Venom fazona.
Drugi bend je Commando. Sasvim druga priča od početka. Pravi bend i u punk fazonu. Snimaju demo nakon par meseci i kreće priča da se zahuktava. Jednostavno znaš da je nešto dobro čim čuješ da je on u priču upetljan. Najavljuje se EP a bend ima materijala za još jedan ali se čeka LP. I onda desio se tragidačan događaj 31. maja i to sve pada u vodu. Međutim Gummopunx, nakon najavljenog otkazivanja izdanja ipak objavljuje te četiri pesme koje su skroz u fazonu sporijih pesama Government Warning. Čak je i štim gitare isti kao na “No Moderation”. Četiri stvari u nešto preko deset minuta, što je idealna minutaža Hitova nema, svaka je odlična. Vizuelno maksimalno korektno. Solidan omot sa testovima. Ko je gotivio gore nabrojane bendove siguran sam, voleće i ovo. Svaka čast Gummopunxu što je na kraju ipak izgurao ovaj singl.
(Nemanja)
Dedication Living Free, 7“ (True Spirit / Positive & Focus 2016)
Za bend Dedication prvi put sam čuo zahvaljujući singlici „Youth Crew 2014“ koju sam pazario jednom prilikom u CK13. Ne sećam se ko ju je imao na distrou, ali sam tada dobio priliku da čujem osam meni potpuno nepoznatih bendova. Na toj ploči Dedication, raspoređen kao treći na B strani, nije mi se zakačio. Pre desetak dana pojavio se njihov novi singl (ako ne grešim, trebalo bi da imaju još jedan) preslušam ga i odlepim totalno. E to je taj pravi hardcore bez okolišanja, u stilu recimo Chain Of Strength. Čak i gitare izvode one forice sa „kočenjem“. Tek nakon što sam ga izvrteo par puta (što nije problem obzirom da ovih šest pesama traje osam minuta) počnem malo dublje da čačkam… uglavnom, Dedication je četvorka iz Sao Paola, veoma aktivna i cenjena u Brazilu. Kada čujem neki ovakav bend često se zapitam šta slušaju svi ti današnji klinci kojih je većina na sceni, odnosno kako je moguće da ih nešto ovako besno, kratko, direktno ne izuje iz patika pre nego svi oni silni filozofski bendovi sa petominutnim pesmama i recitovanjem koji se takođe svrstavaju pod hardcore!? Ali dobro, dok je bendova poput Dedication, nema zime!
(Zgro)
Face To Face Protection, LP (Fat Wreck)
U godini u kojoj obeležavaju četvrt veka postojanja Face To Face su početkom marta izbacili svoj deseti studijski album, kojim su se nakon 1993. vratili na Fat Wreck. BTW u narednih par nedelja najaviše i vinilna reizdanja prva tri albuma. Ko je pratio ovaj kalifornijski punk bend od samog početka, već sa zvucima prve pesme „Bent But Not Broken“ provaliće da se tu nije ništa bitno promenilo. Čak, nakon par slušanja, ovaj album bi se pre mogao spakovati pod mišku sa radovima iz prve polovine 90. Početak je dobar, furiozan, potom malo opadne tempo pa ponovo bljesne u sredini (naslovna pesma je odlična) i onda se završi sa još nekoliko baš prijatnih numera, tu pre svih mislim na „Keep Your Chin Up“ i „Middling Around“. Album traje koji minut preko pola čuke, ima 11 pesama, a standardno prijatan Treverov vokal mami me pa ga puštam već ko zna koji put na repeat. Uglavnom, ovo mi na prvu loptu deluje možda i ubedljivije od njihova prethodna dva izdanja.
(Zgro)
First Flame Awakening, CD (SKCNS)
Novi Sad je imao privilegiju da za godinu dana dobije 4 nova albuma bendova različitih podžanrova panka i hardkora. Kao jedan među njima našao se i novi projekat pevača nekadašnjeg Through These Eyes-a, First Flame, koji je muzički i u neku ruku tematski dosta drugačiji od TTE-a, u smislu upliva krišna motiva koji na veoma logičan način dopunjavaju već prisutnu energiju i strast koju bend beskompromisno deli na svojim nastupima.
Izdanje sadrži 11 pesama s tim što smo imali prilike da se sa drugom polovinom albuma upoznamo nešto ranije, tačnije na prvom EPu “Above The Clouds”, iako su doduše pesme i aranžman istih izmenjene i prilagođene zvuku novog izdanja.
Kao glavne prednosti albuma, svakako bih istakao težinu, snagu i brzinu neispeglanosti zvuka, koja je odličan primer da prljavost može da bude učinkovitije od štancanja izdanja u sitne detalje kojim se izgubi ta iskra koja ume da pokrene pojedinca u akciju. Takođe, vokali su zaista na nivou, kako glavni vokal, koji je za nijansu oštriji i “grublji” od onog u TTE-u ali nikako ne manjka iskrenosti, do bek skrimo vokala, koji se savršeno uklopio u delovima u kojima je tačno potrebno da uleti neka raznolikost i da da pesmi nešto novo. “Enough” je uz “Affection Forever” definitivno hit ovog izdanja i iskreno mi je žao što nema više ovakvih brzih, sirovih, “kratkih ubica”, koji u nešto više od minuta umeju da saspu tonu naboja energije.
S druge strane, uz sav trud da stavim subjektivnost po strani, moram istaći i detalje koji mi se nisu dopali u ovom izdanju. Koliko god je zvuk natempiran da zvuči prljavije, čini mi se u određenim momentima da su zarad toga neki drugi, po meni veoma potrebni delovi, istrpeli određene posledice, kao što su gitare koje bih voleo da sam čuo ovde u prvom planu, da svojim svevišnjim rifovima i melodičnošću voze slušaoca. Na trenutke, te gitare podsećaju na neki stari Bane ili Ambitions, bendovi kod kojih su mi glavni momenti upravo ti gitarski projektili koji kod First Flame-a postoje ali su daleko, negde u dubini i rekao bih čak i prikriveni bubanj ritmom koji ih je zaglušio. Ista stvar se dogodila i sa zajedničkim bek vokalima koji su takođe umanjeni i ne daju taj osećaj jačine koji treba da vas prodrma. Kako album odmiče, stiče se utisak da su neke pesme “prolongirane”, odnosno kad se stekne utisak da se ista završava, okreće se još neki krug rifova koji su, barem meni, nepotrebni. Jedna od stvari koju bih takođe voleo da pomenem jesu tekstovi, od kojih sam iskreno, očekivao više. Iako veoma otvoreni, subjektivni i iskreni, nisu mi dali povoda da se vratim na iste i da ih iščitam ponovo. U potpunosti razumem da je zbog konstrukcije pesama umnogome lakše uklopiti tekst pesme na engleskom ali bi moj predlog bio da eventualno autor tekstova pokuša da ih piše na maternjem jeziku, u cilju što boljeg izražavanja misli, emocija i samim tim će uspeti da zaintrigira i slušaoca u većoj meri. Sve u svemu, u budućnosti očekujem da će se bend bolje snaći što se tiče nekih sitnica i da će se i van, već opšte dobro poznatih lajv nastupa, u pravom svetlu predstaviti i u produkcijom izdanju, u vremenima koja dolaze pošto ih čini skup veterana koji su zasigurno sposobni za to.
(Zaviša)
For Pete’s Sake In Faith and Loyalty, LP (React! Records)
Ko za sebe piše da je Allstar bend danas? Jebote, mrzim ta ego iseravanja, nek neko drugi to napiše za tebe, nemoj sam sebi to pripisati. Gaaash. Elem, u pitanju je inače, brutalan evropski old school straight edge hardcore iz ere Crucial Responce Records. Ni malo jednoličan, dosadan ili tipičan. Ovo je ipak jebeni Sportswear, koji je samo promenio ime jer su bili neaktivni 12 godina i rešili su da ponovo sviraju i rade nove stvari. Ne kao Gorilla Biscuits koji vrte svoj album hiljadu godina i ništa novo ne izbacuju, već non stop prave turneje da bi uzeli brdo keša, a ljudima sviraju iste jebene stvari koliko? 25 godina? Budalaština.Tako da je promena imena u For Pete’s Sake i nove stvari maksimalno kul, zaista. Vidi se da se ova ekipa naslušala svega, nagazila kilometara na hardcore putu. Obavezno poslušajte ovaj norveški dragulj.
(Šolja)
Free demo 2015.
Šest godina nakon što je bend Have Heart prestao sa radom, njegovi članovi ušli su u studio i pod imenom Free krajem 2015. snimili demo sa četiri pesme. U ekipi su obojica gitarista, bubnjar i pevač Patrick Flynn, samo je basista drugi. Nije za poređenje, pogotovo ne nakon pilot učinka, ali ovo meni i te kako leži te se nadam da se priča ovde neće završiti. Odličan furiozan HC uz koji bi trebalo da rastu nove generacije. Tekstovi su puni kritika na račun zatucanih likova i lažne mainstream hardcore scene. Na demosu gostuje i Sweet Pete, pevač nekada sjajnog bostonskog benda In My Eyes.
(Zgro)
Fury Paramount, LP (Triple B Records)
Odmah na početku da raskrstimo – ko nije čuo za Orange County scenu, neka posveti neko vreme guglanju i ispitivanju terena. U pitanju je najupečatljiviji deo kalifornijske hc pank scene koji nije možda količinski izneo najveći broj bendova pogotovo nekih šire poznatih, ali je jedna od Meka u čijem blagu su se krili neki istinski biseri koji su svojom energijom i tekstovima srdačnije prodrli i stvorili bazu fanova koji im se sa ponosom, uvek vraćaju, kao što su Uniform Choice, No For An Answer, Insted, Inside Out, Outspoken, A Chorus Of Disapproval, 411… S namerom sam započeo ovakav uvod pošto verujem da će se ovoj skupini zasigurno pridružiti i bend o kojem je tako teško naći bilo kakav info na internetu. Toliko da sam naišao na svega dva intervjua i poneku fotku.
Fury je ekipa iz Južne Kalifornije koja je počela sa radom krajem 2013. godine i do nedavno su imali Demo i EP “Kingdom Come”. Bez žurbe su pripremili svoje prvo LP izdanje, “Paramount” koje je izašlo u avgustu 2016. za Triple B Records.
Album sadrži deset pesama sa ukupnom dužinom od nešto manje od 25 minuta. Sasvim dovoljno da ga proglasim personalnim favoritom i albumom godine. Moja zainteresovanost za youth crew-om umnogome se smanjila, da ne kažem suzila na jednu poprilično mizernu brojku, uglavnom zahvaljujući novim bendovima iz te branše koji zaista nisu imali ništa novo da ponude. Zbog toga je možda moja reakcija bila i prenagla i drastična kad sam se dočepao “Paramount-a”, albuma koji je ponudio nešto što ne pamtim još od Mindset-a.
Iskristalisana sirovost sa prethodnih izdanja, verovatno izvlačenje najbolje iz prilično kreativno-ograničene ponude rifova koje imaju na raspolaganju, nepretenciozno stvaranje prave slike benda isključivo putem live nastupa teraju nas sve da se zapitamo gde su nestali bendovi kao što je Fury. Svojom zamaskiranom prljavošću i težinom podsećaju na neki Judge ili A Chorus of Disapproval u najboljim danima, svojim melodijama izvlače na površinu Turning Point ili Speak 714 i kad se to fino umiksa, dobija se osećaj da konačno imate priliku da čujete bend koji podseća na Battery. Ovaj album zamahuje otvorenim šakama pružajući tačno usmerenu agresiju i tekstualno potkovano štivo koji čine osnovnu strukturu ovog i nažalost malo kojeg drugog benda ovih dana.
Youth crew i filozofija su uvek nekako išli ruku pod ruku. Ali ta filozofija uglavnom je bila uproštena, jednostavna, sažvakana za šire narodne mase kako bi se lakše prenosila sa kontinenta na kontinenta, sa kolena na koleno. Fury podiže tu lestvicu na najviši nivo svojim dubokopromišljenim, istančanim, opijajućim i svakim-korakom-preispitivajućim tekstovima o svakodnevnim životnim situacijama, koji su iako duboko lični, složeni na objektivan način koji daje priliku slušaocu da sam preformuliše date neugodnosti u životu.
Razlog ovakvom možda i preuveličavanju veličine samog benda nije nikako slučajan iz razloga što su svojim trudom i posvećenošću napravili album koji nije traljav niti posustaje sa emotivnim i energetskim nabojem ni u jednom trenutku. Iskren da budem, posle još tamo nekog Trial-a iz 2011. godine, zaista ne pamtim kad sam poslednji put nakon čitanja tekstova nekog benda morao da sednem za računar i da krenem da na sopstevnu inicijativu tražim pojašnjenja za neke nepoznate izraze jer latinskim jezikom potkovan nisam (a ima dosta referenci u tom smislu) te su mi neke stvari zaintrigirale maštu. I to je verovatno momenat koji me je kupio i zbog kojeg ću pričati o ovom bendu drugima a i sam se truditi da ih pomnije pratim u budućnosti.
Savršen trenutak da se ugrabe uživo biće 2. januara u Budimpešti te eto, dotad nam ostaje da se zagrevamo u digitalnom formatu. Uživajte u albumčini koja budi novu nadu i daje razlog da očekujemo više ovakvih maestralnosti i u budućnosti.
(Zaviša)
Fucking Invincible I Hate Myself And I Want You To Die, EP (Atomic Action Records)
Osam pesama – 7 minuta. Recept „broj pesama > broj minuta” ume retko kad da izneveri te mi je drago da novo izdanje Fucking Invincible nije izuzetak. Godišnji trend izbacivanja nekog izdanja očigledno prija bendu ali i publici koja neće biti uskraćena tvrdih i masnih rifova, besvesnih blastova, najslasnijeg powerviolence kreštanja i domišljato-sarkastičnih naslova pesama koji ih krase od početka. Ovo nije ništa revolucionarno ali zasigurno je daleko od dosadnog i svaki doktor bi ga mogao preporučiti kao nedeljnu dozu radi poboljšanja krvne slike, širenje granica vašeg čula sluha i poremećaja centra samokontrole. Svi koji bi hteli da čuju kako bi zvučao sarkastični Left For Dead ili manje sarkastični Weekend Nachos + potiču iz Providence-a, rodne grude H.P. Lavkrafta, trebaju ovo izdanje da imaju na umu. Weekend Nachos ionako odlazi u penziju ove godine te mogu slobodno reći da imaju dostojnu zamenu u Fucking Invincible, samo da malo više krenu sa sviranjem van okvira USA.
(Zaviša)
G.L.O.S.S. Demo 2015. EP (Nervous Nelly Records)
Iz Washington savezne države stiže nam jedno iznenađenje koje je prodrmalo pankse na sve strane i iskreno rečeno, davno me nisu neki demo snimci ovako oduvali. Muzika je tupa tupa na repeat ali služi kao nikad bolja podloga za dostavu poruke koju ovaj bend otvoreno šalje sa sve uperenim prstom u oko. Snažni i direktni liriksi sa muzikom poprilično jednostavnom ali usmerenom u pravom pravcu, ova grupa ne preza da istakne nelagodnosti života transseksualnih osoba. Mislim da je najbolja stvar oko tekstova to što ovaj bend ne primenjuje defanzivnu strategiju zaštite prava transseksualaca već naprotiv srljaju pravo kroz prepreku nagomilanih predrasuda i malograđanštine. Kao što i bend sam kaže „Losing every day but we’ll never be defeated“. Jačina poruke neće dati puno prostora za razmišljanje ostalim nevernim tomama koji još vuku crtu između seksualne opredeljenosti neke osobe. Svi ostali, koji olako i na prvu loptu odbacuju da se uopšte informišu o ovoj temi, mogu slobodno da zaobiđu čitavu pank subkulturu i da nastave da jašu svojim putem neznanja i netolerancije. Takođe, ukoliko volite tematiku ovog benda i ako ste se vezali za ove karaktere, voleće te i ovaj film – Tangerine.
(Zaviša)
G.L.O.S.S. Trans Day of Revenge, 7” EP (Sabotage Records)
Njihov demo nam je lupio žešću šamarčinu pojavivši se pre godinu dana. Pet ludački brzih pesama u samo osam minuta muzike sa tekstovima o mržnji, diskriminaciji, nasilju, pravima gej populacije i transseksualaca. Samo godinu dana kasnije nakon brdo odsviranih gigova, pojavljuje se drugi singl, nazvan „Trans Day Of Revenge“. Isti broj pesama, trajanje gotovo identično, muzika slična onoj sa prvog izdanja. Dosadno? Ne, nikako! Ova dužina je savršena za ovakvu muziku, jer kontam da bi LP možda i bio monoton. Pustiš prvu stvar i odmah skontaš šta te čeka. Sve kreće sa popaljivim “When peace is just another word for death, it’s our turn to give violence a chance!” I onda kreće ludačka agresija koje se provlači kroz svih pet stvari. Da ne bude da bend ume samo brzinu da svira, ima ovde dosta sporijih delova, dok je zadnja pesma, po kojoj je singl i poneo naslov, zapravo cela u mid tempu, ali opet žešće nabijena energijom. Kroz par pesama provlače se sjajne solaže a cela priča ponovo ima jaku liriku. Omot klasika – minimalizam, ista fora kao i na prvom singlu. Na njemu prosečan, dečiji crtež koji možda ima neku simboliku, tu su i tekstovi. Na žalost iza njih ostaju samo dva singla usled iznenadnog prekida rada.
(Nemanja)
Give Sonic Bloom, EP (Revelation Records)
Meni je ovo okej. Vidim da ih gomila ekipe ne gotivi, a njih opet bole tuki, oni znaju ko su i šta su. I dalje izbacuju nove stvari, i dalje su na klasičnim hardcore izdavačkim kućama, i ako sam uveren da bi im bolje išlo na nekim ”mekšim” lejbelima. Furaju odličan Fugazi zvuk, sa dosta grunge, psychodelic rock tonova. Artwork im je uvek prezakon. Sa tim cvećem i hipi sranjem zbunjuju dosta umova. Odličan post hardcore za sve ljubitelje DC zvuka.
(Šolja)
Good Riddance Peace In Our Time, LP (Fat Wreck)
Santa Cruz, Kalifornija. Koliko sam samo vrteo njihove albume, toliko isto sam vrteo i njihov ”Remain In Memory” legendarni oproštajni živi. Good Riddance su prestali sa radom neke 2007. Godine, ako se ne varam. Zašto? Nije me iskreno ni briga. Ono što me zanima je kakav je ovaj album jer prošlo je ipak devet godina od ”My Republic”, ali to izgleda ništa ne znači, Good Riddance i dalje zvuči zajebano melodično sa super Russovim glasom i na ”Peace In Our Time” na kojem se nalazi 14 pesama + 2 skrivene koje su ekskluziva ko kupi ploču. Nijedna stvar ne ide preko tri minuta, sve ukupno pola sata starog dobrog kalifornijskog panka. Bill Stevenson je kriv za snimanje ovog odličnog, osmog po redu albuma benda Good Ridance koji su sada u postavi iz ”A Comprehensive Guide…“/ „Operation Phoenix” vremena. Pre recimo dve godine gledao sam ih uživo pred stotinak ljudi u polu-praznoj Areni fasciniralo me je kako je Russ otpevao svaku jebenu reč iz svake pesme. Generalno su pokidali taj cert te jedva čekam da overim kako i ovaj album zvuči uživo. Bravo za GR.
(Šolja)
Guidance Path Of Grace, LP (Ugly And Proud Records)
Još jedan personalni favorit. Produkcija je ovde svakako mogla biti bolja ali mjuz nije, taj 108 glas, pa tekstovi koji nisu straight edge ložijana, već inteligentno napisani i prodiru u neka osnovna egzistencijalna pitanja. Mada, kad se u stvari ”Turning Tide” prodere „But I will not be a slave to addiction“ dođe mi da zgazim svakog narko dilera u gradu i išamaram punom šakom pred devojkom svakog ko pijan „opuštenije“ vozi. Moćan je ovo album, za sve vas koji volite Outspoken, Abhinanda, rani Strife. Taj 90s hardcore previše metal za pank, previše pank za metal. Čak i da nemate pojma za gore navedene bendove, ovo obavezno overite, ovo je prava agresija usmerena i kanalisana kako treba. Ne neko glupo nabadanje jer si pun mržnje i sereš samo o istoj i vrtiš se u začaranom krugu. Anger is a gift.
(Šolja)
Harm Done Abuse / Abused, LP (Straight and Alert Records)
Kad ugledate kaver i pročitate naziv benda, poslednja stvar koja bi vam pala na pamet jeste da je ovaj bend iz Francuske. Iako od Francuza ispliva ili neki screamo ili neka baš masna nabod čorba, fino je videti da se i ovakav zvuk da izroditi u zapadnom delu ove zemlje, tačnije Nantu.
S obzirom da ovakvih bendova u Evropi praktično nema, trudiću se da budem što blaži te ću reći da je ovo prilično slušljivo ali zaista ništa spektakularno. Ukoliko volite da čujete kako bubanj “ne-zna-gde-pre-udara”, kako gitare brzinski svlače pesme na manje od minute ipo I kako vokal juri ovu rendalicu bez ikakve šanse da otpeva u potpunosti tekstove pesama, onda se treba prepustiti ovom izdanju. Imam osećaj da su ovi momci odrasli na nekim klasičnim nyhc brejkovima I rešili da nakon punoletstva zamese svoje muzičke ukuse jednom pitom metalikom, posoljenom powerviolence-om.
Opet, najslabija karika ovog izdanja jesu tekstovi koji nažalost nisu uverljivi koliko I sama muzika. Niti su direktni niti podstiču na razmišljanje što znači da se mogu staviti u neku sredinu a to nažalost znači da ume da bude dosadno te je Abuse/Abused više plesljivo nego pevljivo izdanje.
Takođe, 17 pesama ovakvog ritma umeju da budu malo prezamorni I ne mogu da drže pažnju slušaoca te bi ovo ispalo bolje da je podeljeno na 2 ili možda čak I 3 EP izdanja, lakše bi se svarilo nego ovako nagomilano. Sve u svemu, miriše da mogu da biti baš odlični samo da se pozabave u budućnosti više kreativnim tekstovima i formatima.
(Zaviša)
Ignite A War Against You, LP (Centruy Media)
Ne volim da pišem recenzije nečeg što mi se ne sviđa, ali ne mogu ni da prećutim kada neki bend koji mi je drag usere motku! Uh, kad se samo setim kakav je Ignite bio bend tokom 90ih. Pravo osveženje na sceni. Svako novo izdanje isčekivali smo sa nestrpljenjem i vrteli ga u nedogled. „A Place Called Home“ iz 2000te bio je dobar album, „Our Darkest Days“ iz 2006. imao je takođe odličnih stvari i momenata. Generalno je i to bila jedna fina ploča. Od tada prođe čitava decenija. Ignite je u međuvremenu prošpartao zemaljsku kuglu nekoliko puta a Zolika je imao i epizodu sa Pennywise. Krajem prošle godine pojavila se vest da završavaju snimanje novog albuma. Kada je konačno izašao u januaru, s nestrpljenjem sam dočekao da ga pustim… i onda hladan tuš. Ne sećam se da sam album nekog dragog benda zaustavio pre kraja, a upravo to sam učinio sa novim Igniteom. Svirački je dobar, pun melodija, ali su ga maksimalno ušminkali, produkcijski nabudžili, natukli metala koliko god su mogli da sam ukapirao da me čak iritira i Zolijev vokal koji sam nekada voleo. Zoki, kolega s posla, stari metalac, non stop vrti za kompom neke te njegove dugokose vrištavce, e ja ne vidim razliku između toga što on sluša i novog Ignitea. „A War Against You“ je dobar new metal album, ja ne volim metal i tačka.
(Zgro)
Integrity Humanity Is The Devil, LP (Organized Crime Records)
Ko bi rekao da su prošle dve decenije od pojavljivanja ovog remek dela? Prosto neverovatno. Kao da je juče bilo kad sam kasetu sa ovim izdanjem +Against The Grain –„Mentiroso“ te prvi singl Unisona, vrteo kao manijak pri tom naivno progutavši priču nekog ortaka da je prva pesma „Vocal Test“ ustvari snimak probe Dwidovog glasa odmah nakon što je izašao iz bolnice u kojoj je operisao glasne žice zbog prevelikog dranja.
Nakon par godina Integrity je trebalo da svira u Beogradu, čini mi se 2001. Kako sam u to vreme bar jednom u dva-tri meseca dolazio u Beograd ne bi li gledao gigove ovom sam se posebno radovao. Nedelju dana pred gig, iz nekog razloga, ne sećam se zašto, odustao sam. Ispostavilo se da je odluka bila dobra, Integrity se nisu pojavili. Zbog nemanja ata karneta Hrvati ih nisu pustili da pređu granicu. Uteha što nisam otišao, odnosno što se cela stvar nije desila bio je plakat za gig koji je godinama krasio zid moje sobe. Danas pojma nemam gde je, možda sam ga i bacio, te ako neko ima viška i hoće da ga se otarasi neka se javi. Bend je i u leto 2013. navodno trebalo da svira kod nas. Čak je i MAD objavio datum na sajtu. Međutim priča se i po drugi put izjalovila.
Kako je „Organized Crime“ reizdao gotovo celu diskografiju benda u poslednjih par godina tako je došlo vreme da i ovaj, tada desetoinčni vinil bude objavljen kao dvanaestica sa još par detalja kojih na „Victory“ izdanju nije bilo.
„Humanity Is The Devil“ je po meni lična karta benda iako je mnogo više metal od prethodnih izdanja. Produkcijski je najispeglaniji. Verovatno snažan utisak i divljenje samo su posledica onog klinačkog loženja s kraja prošlog veka. Da pričam sada koliko je ovo dobar album, da razglabam o svakoj pesmi pojedinčno, nema svrhe. Pretpostavljam, ko je čuo za bend čuo je, ko nije i ne mora.
Pored drugačijeg formata, ide gatefold sa ugraviranim imenom benda i nazivom izdanja. U njemu Aaron, jedan od braće Melnick, priča o nastanku albuma, snimanju istog i promeni zvuka ka metalu. “Jagged Visions” je nastala još 1990. i prvi put u nešto drugačijoj verziji izvedena je kad su nastupili kao predgrupa, tada glem bendu, Panteri. “Hollow”, u originalu nazvana “Armenian Persecution” imala je deo pesme “Jimson Isolation” pre nego što je snimljena ovako kakva jeste.
Uz gatefold ide jedan solo poster, te minijaturni pamflet u kome je cela “Humanity Is The Devil” pretočena u tekst. Ko se bori sa koncetracijom slušajući tu pesmu kao desetominutni monolog, ovde može lepo pročitati o čemu je reč. Pored vinila objavljen je i disk na kome je ceo materijal produkcijski doteran.
(Nemanja)
Into Another Omens, EP (Ghost Ship Records)
Svi su voleli/vole ”Ignaurus”, album koji je ove ljude pomerio od načina na koji su do tada shvatali hardcore po bendovima u kojima su svirali, a neki od njih su Bold, Youth Of Today, Underdog. Posle tog masterpiece-a potpisali su za neku holivudsku izdavačku kuću, izdali još jedan album i potpuno nestali… i pojavili se posle 20 godina na proslavi 25 godina legendarnog Revelation Records, sa nešto izmenjenom postavom naravno jer im je jedan originalni član preminuo. Odsvirao je Into Another još par koncerata i pokazao koliko je to originalan i zajeban bend. Muzički to je neki progresivni rok, sa metal deonicama ali i dalje pun besa i oseti se da sveto radi hardcore ekipa. Ove ljude je svojevremeno producirala faca koja je radila Pearl Jam „Ten“ recimo, onda znate na kakvu ste ekipu naišli. Ako ste u điru Supertouch, Handsome, i te 90s post hardcore ekipe, obavezno overite ovaj mini album. Bend i dalje zvuči sveže, pesme su i dalje u njihovom fazonu. Into Another voli muziku.
(Šolja)
Millencolin True Brew, LP (Epitaph Records)
Zbog ovog benda sam naučio da radim noseslide na skejtu vezanih očiju tj. zbog njihovog EP izdanja i pesme „Use Your Nose“. Sećam se tog kavera sa nacrtanim skejterom koji skida noseslide niz šipku. Ne mogu da kažem da je to sjajan EP, već sam sentimentalno vezan za njega kao i za sam bend. Zbog njih sam se pre koju godinu zaputio u Berlin sa rastegljivih 20e u džepu za tri dana. Bili su totalno sranje uživo, grooozno, neslušljivo. Toliko se videlo da sve rade na silu da je to bolelo. Raspali su se valjda već jednom, pa se okupljali zbog love. Bljak klasični. Album „Pennybridge Pioneers“ nije bio loš. Naprotiv, „Home From Home“ je zvučao opasno dobro kad je izašao i na njemu ima par hitova. Međutim od tada je prošlo više od deset godina i bend još uvek nije uspeo da se vrati sa nekim ozbiljnijim albumom. Tako ja i ovaj „True Brew“ preslušah, ali me ostavlja totalno bez emocije, jednolično mi je sve. A, što je najgore ne bih više potegao ni do Gospođinaca da ih gledam da dođu, a ne do Berlina. Doduše, tada sam ipak uhvatio i Descendents, Saves The Day, Thursday, NoFx (debeli smrad) pa je to sve izvuklo stvar. Dosadan album, užasni neki, neslušljivi efekti na glasu. Zaobilaziti u širokom luku.
(Šolja)
Mindset Nothing Less, EP (React! Records)
Esencija positive hardcore pravca zadnjih godina. Ovo je najbolji youth crew bend koji danas postoji, i koji se uskoro oprašta sa par svojih konncerata. Nama najbliži je u jebenom Berlinu, naravno. Za kraj su spremili tri nove stvari za ovaj EP. Nema tu nekih novima, to je taj Yot, Judge, Rev zvuk, oni to rade jednostavno i jebeno dobro. Momci iz ovog benda vode i izdavačku kuću „React! Records“, sa koje nam godinama dolaze esecijalna hardcore izdanja sa pravom PMA porukom koju HC nosi i držeći se čvrsto na zemlji, promovišu dobre stvari i bendove. Overite obavezno tu izdavačku kuću. Uskoro će i njihov Showcase Festival, koji su izgleda preselili u Vašington iz Kalifornije.
(Šolja)
Muerto Rico Worst Coast, EP (samizdat)
Ovo je sjajno, pravo osveženje na domaćoj sceni. Odličan mračni post hardcore sa skrim vokalima, koji me podseća na Furtive Forest dane i mjuz. Imao sam par puta priliku da ih gledam uživo i svaki put su bili bolji od prethodnog. Marljiv trojac, gde Kosta i Steva sviraju zajedno i u Young Husbands, tako da se ovde vidi da sve muzički savršeno funkcioniše i da se ovi ljudi potpuno razumeju. Oseti se da muzika nije žanrovski pravljena što ovaj EP dovodi do samog vrha domaćih izdanja prošle godine, po mom skromnom ukusu.
(Šolja)
Muerto Rico Undermost, EP (samizdat)
Mhm, samo mesec dana razmaka i vredni MR je izbacio i svoj drugi EP , odnosno nove četiri pesme. „Brüte Blavor“ stvar počinje agresivno i besno sa istim skrimo besom na vokalima i prilično emotivnim tekstom. Na trenutak me podseća na neki kejos Ceremony koncert na kom sam bio, što mi se sviđa. Produkciju na oba ova EPa je radio isti lik. Apsolutno ne smeta. Stvar „Talk Is Cheap, Silence Is Free“ totalno mi je zanimljiva ovde, potpuno pod uticajem Balance, Tigers Jaw. To su te melodije, naravno sa malo sirovijim pristupom. Ep zatvara jedna čista hardcorica stvar na račun tvrđave Evropa. Bravo MR.
(Šolja)
Night Force Demo
Kakav brutalan artwork. Odmah znate da je u pitanju neki street zvuk. Tako i jeste, ovo je blendirani zvuk sa početka 80ih u Bostonu i britanskog oi! zvuka. Night Force je ekipa sa severa Nemačke, mada generalno pripadaju tom novom talasu engleskog HC zvuka. Čekirajte ako ste u tom kombat, cokule, mašinica fazonu. Ovo je ipak demo, tako da nemojte puno da očekujete od zvuka jbg.
(Šolja)
No Time You‘ll Get Yours, LP (Phobiact Records)
Pre godinu i jače Hounds Of Hate je sa još jednim bendom išao na evropsku turneju. Oni su mi uvek bili, i ostali prosečan bend. No ipak odlučim da odem na gig. Svirali su sa još dva neupečatljiva benda i predgrupom koju su vodili sa sobom. Ono što je sada po malo i moderno, sviraju neki Oi/hardcore, a mene je nekako najviše podsetilo na 86 Mentalit, samo možda za nijansu sirovije i besnije. Svi su to veče bili mišljenja da je predgrupa pojela Hounds Of Hate. Međutim nisam bio u fazonu da kupim izdanje. Pojavi se ovaj LP i krenu da ga hvale ljudi. Preslušam ga i kao “pa ok ali ništa posebno”. Posle par nedelja nešto pričam sa ortacima i oni kao “kako si iskulirao No Time a kao Rixe ti je gotivan?“ OK sutradan krenem da ih vrtim, okrenem ih jednom, dvaput “nije loše ali ne vidim razlog za toliko loženje“. Sutradan ih pustim još koji put i to je bilo to. Upecao sam se. Skontao sam da na albumu nema niti jedne loše stvari. „Y.W.B. N”, „Anti Social“, „Fuck You“, „ You Get Yours“, „Shit Society“ bukvalno ubijaju. Tekstualno, veoma primitivno, ali super. Uzmem da čačkam po netu ko su likovi, jer nemaju fejsbuk. Skontam da su oni ove godine drugi put bili u Evropi, na kratko. Dalja pretraga odvela je do fotki sa turneje sa Hounds OF Hate 2015.godine. Bend je iz Pittsburga, grada koji je u zadnjih par godina ekpslodirao sa sjajnim bendovima. Ono što je bio Richmond sredinom dvehiljaditih kad su Government Warning, Direct Control, Wasted Time dominirali, to je sad Pittsburg. Concealed Blade, Blood Pressure i No Time su svi iz tog grada i dele članove. Dakle, ne samo No Time, nego sva tri benda slušati najglasnije!
(Nemanja)
Open Wounds s/t LP (Refuse Records)
Pre nekih tri, četiri godine u Beogradu, Marko mi je pričao kako je krenuo da uči da svira gitaru. Prva pomisao mi je bila „ma važi“. Posle par meseci javlja da je napravio bend. Pomislih tada „očaj u najavi“. Nekako kontam da čovek u ozbiljnim godinama ne vapi da uči da svira instrument. Možda pogrešno alij bg. Prođe pola godine a meni stiže kaseta sa demom benda, pustim, preslušam i kontstatujem da i nije loše. Par stvari mi je bilo OK par onako ispod proseka uz super omot samog izdanja. Prođoše dve godine, bend i dalje svira. Promeniše jednog basistu, pa još jednog. Opet ulaze u studio i snimaju materijal koji je zbog problema sa formatom završio kao LP. A muzika na njemu? Daleko bolja od one sa dema. Sedam pesama u nekih13 minuta, idealna dužina za hc/punk izdanje. Zvuk opisuju kao mix Government Warning, Jerry Kids, Articles Of Faith. Uz par soldinih stvari tu su i dve pesme koje sam odmah na prvu loptu progutao: “Shades Of Gray” – 2 minuta mid tempa, sjajnog pevanja i dobrih bekova, te “The Wood Over Our Eyes” koja je potpuna suprotnost, odnosno traje jedva minut i pretpostavljate – samo brza čuka. Ono što je meni skrenulo pažnju i što svemu daje potpuniju sliku su dosta dobri tekstovi, zanimljivo pevanje i odlično odrađen omot koji je nacrtao Freak City iz Francuske. Odličan je i sam logo benda koji je uradio niko drugi do Jasse iz legendarnog njujorškog Yuppicide-a.
(Nemanja)
Pitfall s/t, EP (RSR and Hate Ape productions)
Krajem 2012. i tokom cele naredne godine demo čikačkog Pitfall-a najviše sam vrteo. Ebro (ex Los Crudos, MK Ultra, Charles Bronson) i jos dvojica momaka iz sjajnog Punch In The Face snilili su osam stvari totalno drugačijih od bilo čega što su prethodno radili. Ebro je ovde sve otpevao i odsvirao bubanj. Zvuk je oi/punk kakav je danas i te kako popularan. Deranged je ovo, minus dve pesme, objavio na singlu 2013, dok je RSrec objavio jednostrani 12“ sa celokupnim demo snimku na kome je i sjajna obrada Slaughter And The Dogs kao i outro kojeg nije bilo na 7“EP-u.
Kao finish iskoristiću deskripciju benda koju je napisao Mark McCoya, nekada vocal Charles Bronsona „Get ready to have these songs stuck in your head because these are some of the catchiest anthems in ages. Taking influence from classic Oi! and Chicago punk, this is one masterpiece of a demo.”
(Nemanja)
Poison Idea Caling All Ghosts, EP 12” (American Leather Records)
Novo, četvrto izdanje portlandskih legend u dve godine. Na sve to dodajte evropske turneje, sviranje po Americi… dakle, ovaj bend je aktivniji nego ikad pre.
Nakon splita sa Rövsvett i live CD-a Poison Idea izbacuju novih pet stvari. Ovo im je prvo izdanje sa novim bubnjarem koji je uživo ubica. Zika je isti fazon kao i na predhodnom albumu, koji je meni skroz OK sa par baš dobrih pesama. Prvu „Caling All Ghosts“ koja je i ekranizovana već sam imao prilike da čujem uživo i još tad sam bio u fazonu da zvuči vrlo dobro. Od ostalih pesama izdvojila se “Roses Are Fake” zbog dela u kome je totalno skinut Damned fazon te poslednja “Down Again” sa svojim mid tempom. Iako ima samo pet pesama ovo izdanje lagano je moglo da ide na singlicu kaosingl, a objavljeno je kao 12“. Sa jedne strane je muzika dok je preko druge samo gravura. Sve to spakovano je samo u plastičnu foliju, bez omota i tekstova.
(Nemanja)
Pressing On No Defeat No Capitulation LP (Even Worse Records)
Početkom prošle godine iskočio je od nekud demo benda Pressing On iz Portlanda uz koji je stajalo samo to da su u pitanju ex Talk Is Poison članovi. U startu sam znao da tu ne može da bude greške. Talk Is Poison je bio fenomenalan ali vrlo potcenjen bend s kraja prošlog veka koji je pre 5-6 godina opet zasvirao, čak i izbacio dobar singl a potom otišao u hibernaciju. Ovde je ekipa slična, čini mi se da je upitanju pola tog benda plus još neki od likova koji je svirao u From Ashes Rise. Pogledam demo, omot i logo su u tipičnom youth crew fazonu (prva asocijacija Chain Of Strength, Youth Of Today, Mainstrike), nazivi pesama vrlo popaljivi, ložacki („You Sick MFs Im Breaking Through“, „What We Believe“, „There’s A Way“). Međutim muzički ovo je hiljadu milja ispred svega što je pod etiketom youth crew izašlo u poslednjih 20 godina. U tragovima ga ima, ali je ovo ipak priča sa jakim Talk Is Poison pečatom. Na LP-iju je ceo materijal sa demo snimka, ali ne u onom sirovom obliku nego sve ispeglano tako da sad zvuči još moćnije. Generalno, ovo je jedno veoma dobro izdanje.
(Nemanja)
Proleće Bezobrazluk, CD (SKC Novi Sad)
Prvo moje sretanje sa Prolećarima bilo je negde u periodu njihovog reuniona. Preko NS Punk verzije saznajem više o ovom bendu, slušam demo snimke, ali bez preteranog zadržavanja. Negde krajem prošle decenije sa još pedesetak ljudi gledam ih u beogradskoj Žici kada su svirali kao predgrupa Brutal Knights. Sećam se, pevač je otvorio gig sa: „Dobro veče, mi smo Proleće iz Novog Sadaa, ovo je naš prvi gig u Beogradu. Da li ste čuli za Marshal Kids i Brainstorm?“. Zakon – stare kuke!
Objaviše oni tri albuma a meni svaki bude pola pola. Nikad da mi cela priča kompletno legne. Uvek mi bude nekako neodređen utisak ali mi stalno čačkaju maštu. Ali ako bih morao da pravim listu od deset najboljih punk pesama kod nas ikada onda bi se njihova „U daljini“ definitivno našla tu.
Proleće od početka ima svoj prepoznatljiv pečat. Jednostavno, probaš da ih uporediš sa nekim, nema šanse. Muzički, a bogami i tekstualno su jedinstveni. Iako vrlo često ne kapiram šta je pevač hteo da kaže, sve skupa zvuči i više nego zanimljivo. U moru kopija oni uvek zvuči osvežavajuće.
Nedavno je izašao njihov četvrti album „Bezobrazluk“. Za deset godina, koliko bend ponovo aktivno radi – svaka čast! Ljudi sa godinama često gube interesovanje, a oni, čini mi se, nisu nikad bili aktivniji i kreativniji. Utisak nakon preslušavanja albuma mi je opet isti, pola pesama mi je super pola su osrednje. „Izvini“ na kojoj gostuje Ilija Mitesers je apsolutni hit. Ona je izbačena kao uvertira nešto pre izlaska albuma i tada, a i danas, kad god je čujem, naježim se. Nemam pojma zašto. „Žuti žutuju“ i „Bezobrazluk“ su u sličnom rangu, veoma visoko se kotiraju. „Kameni ljudi“ koji dolaze pred sam kraj albuma, ne ulazi u uho na prvo slušanje, ali s vremenom izbija u prvi plan sa sjajnim rifom a-la Cro Mags. Ostale pesme su ok, ali ove ih definitivno pokrivaju. Omot je odrađen u prolećarskim standardima, što je još jedna stvar po kojoj bih uvek provalio da se o njima radi. „Bezobrazluk“ je definitivno album koji sam, kad se pojavio, vrteo baš često. Uskoro bi trebalo da se pojavi i vinil, zar ne?
(Nemanja)
Raised Fist From The North, LP (Epitaph Records)
Ovo je odličan RF album za sve vas ako ste ikada slušali ovaj bend. Sećate se prošlog albuma, pre pet godina? Taj „Veil Of Ignorance“ je izgleda iskristalisao zvuk koji će RF koristiti i na ovom albumu. Trebalo im je vremena, ali neka, ovo je sasvim vredno pažnje. Takođe, definitivno su Raised Fist jedan od originalnijih bendova koje sam slušao. Svega tu ima, i metala, i panka, NYC hardcore-a. Šveđani definitivno znaju posao. Volim kod ovog benda što je uvek čvrsto na zemlji kad god sam čitao negde o njima, working class ekipa, koja živi na socijalnoj ivici i voli hardcore, ne guraju se po svaku cenu da uspeju i postanu zvezde. Zato su i postali ime kakvo jesu. Ironično je čuti sve ovo, a izdaju za Epitaph. Mekdonalds pank roka, izrodio toliko toga dobrog, i toliko toga lošeg.
(Šolja)
Refused Freedom, LP (Epitaph Records)
Prošlo je 17 godina od poslednjeg Refused izdanja, kao i čitava decenija od DVD-a ”Refused Are Fucking Dead”. Trag kakav je ovaj bend ostavio u hardcore istoriji, pogotovo svojim izdanjem ‘‘The Shape of Punk to Come” i dalje je misaona imenica za bendove toliko godina posle. „Freedom“ se može smatrati kao nastavak „Shape of Punk“-a, ne nedostaje tu kvaliteta pesmama, dobri su i tekstovi, ali ono što fali jeste Refused sa onom energijom koja se više ovde ne oseti. Može biti da je jedan od razloga i taj jer ovo nije više bend koji svira po kućnim svirkama i podrumima, već sa Foo Fighters i Faith No More, možda ga kao takvog onda treba i posmatrati. Meni je ovo ipak dosadno i ja ću uvek pre zavrteti svoj skoro kupljeni ”Everlasting” od pravih Refused.
(Šolja)
xRepentancex The Sickness Of Eden, LP (Carry The Weight Records)
Beeesss! Ovde banana jede majmuna. Kakvo surovo metalcore zakucavanje u stilu najboljih vegan straight edge koljača tipa 7 Generations, Arkangel, ranog Converge, Earth Crisis, Morning Again… Definitivno najagresivniji in your face album koji sam slušao cele godine i naravno da sam kupio vinil, a tek to što se isplatilo, sa sve brutalnim cover art-om artistkinje Sue Coe. U pitanju je njeno delo „Standing Pig“. Predlažem da malo više istražite slikarku, pored ovog benda, koji će, ako se ne raspadne za pola godine, sigurno završiti uskoro na nekoj velikoj američkoj izdavačkoj kući, čitaj Deathwish Inc. Politički tekstovi, obojeni veganizmom, straight edge tematikom, odlično upakovano u haos koji vam neće dati mira dok ne prevrnete tu kokošiju supu sa stola. Sad znam zašto Zaviša ne sme da radi ovu recenziju, banatski peder se boji da će postati vegun islamista. Pusti šestu stvar ako smeš da čuješ pakao!
(Šolja)
Shoplifters Believe, CD (Waterslide)
Kad niko neće ovde da objavi Liftere ima ko hoće u Japanu! Sjajno! Na CD-u se nalazi 14 pesama koje je bend snimio u poslednjih pet godina u tri različita studija. Disk otvara najnoviji EP snimljen u decembru 2015, na njega se nadovezuju četiri stvari sa EP-a „Smile“ a potom i šest pesama sa albuma „A Fresh Start“. Sjajan presek onoga što Shoplifeters rade od kako su promenili napadačku formaciju i pevača. Kartonski omot, svi tekstovi su unutra, ali je najjači momenat izdanja svakako vinjeta na japanskom gde seizdavač obraća široj publici samo jednom rečenicom na engleskom koja kaže: „for all fans of Husker Du, The Replacements, Descendents, All, Snuff, Moving Targets, MC4, Miles Apart. Pregršt hitova, lepih numera, prijatnih za slušanje!
(Zgro)
Spirits Discontent, LP (State Of Mind Records, Reality Records)
Uuuuu, ovome se iskreno nisam nadao. Pošto sam pročitao opis: straight edge, hardcore, posi jumps, making friends around the world, mislio sam da je u pitanju još jedna klasična youth crew priča samo za nas koji još uvek crtamo ikseve na ruke. Prevario sam se dobrano jer ovo je jedan odličan hardcore album, naravno u bostonskom stilu, ali i dalje melodičan i dovoljno raznolik sa tempom i brejkovima na pravom mestu da vam drži pažnju već na prvo slušanje. Ovo bi trebalo da je ekipa iz Test Of Time po imenima, neke od njih poznajem, tako da mogu reći da su definitivno jedni od najprijatnijih ljudi sa kojima sam sarađivao i opis im je definitivno tačan. Jebote, što sam ovo odlagao ovoliko da slušam, nemam pojma. Odličan album.
(Šolja)
Strife Incision, EP (War Records)
Nova Strajfčina. Da, da, znamo svi kako je glupavo pokušao da se opravda jer nije više sXe pred kamerama, ali to je baš bilo onako bljuc. Matori, koga boli kurac šta si realno ili nisi, samo nemoj da pljuješ po svemu jer si ti odlučio da ždereš, that‘s not cool. Prošli album mi je bio onako, prosečan, ali ovaj novi EP mi se mnogo više sviđa jer je u stilu metalcore devedesete. To su ti rifovi, a dodatno su zaključali ove stvari ekipa iz Integrity i Ringworm, koji su gostovali, malo sa sviranjem, malo sa snimanjem pesama. Generalno prosečan EP, ne morate kupovati ovo, sačekajmo da izađe full album pa da vidimo u kom će smeru nastaviti Strajf.
(Šolja)
Strung Out Transmission.Alpha.Delta, LP (Fat Wreck)
Volim kada bend odskoči kvalitetom i podigne sebe za taj jedan stepenik i napravi prejeben zvuk, tekstove, odnosno album koji će te po nečemu pamtiti. To je bio slučaj sa ”Exile In Oblivion” sad već daleke 2004. Da, vrteo se taj album godinama i sa puno entuzijazma dočekasmo njihov ”Blackhawks Over Los Angeles” tri, kao i ”Agents Of The Underground” pet godina kasnije. Ipak bili su to krajnje prosečni albumi za ove skejt pank metalce koje je uvek krasio odličan vokal, kojem kao da vise tegovi na jajima. Prošlo je 11 godina i konačno su izbacili novi album koji je apsolutno nezaobilazan za sve melodičare. Majstorija. Ako ne znate kojim slučajem za ovaj bend, ovo je nešto jedinstveno. Metal rifovi koji kidaju po melodičnom pank zvuku. Apsolutni hit na albumu je ”Black Maps”, čak mu ni soliranje na gitari ne smeta. Ne šalim se metalike.
(Šolja)
True Vision Demo
Ovo je Leeds united hardcore ekipa koja nosi novi talas engleskog hardcore pravca koji divlja po svetu trenutno svojom mešavinom oi! i hardcore zvuka. Ovo nije baš skroz u tom fazonu koji furaju The Flex, Violent Reaction itd, recimo da su nekako najbliži onome što su radili Side By Side/YOT. Ako ste ljubitelj youth crew zvuka obavezno čekirajte, ostali zaobiđite.
(Šolja)
The Truth Tenzija 7” EP
Truth, nekada sa još tri iksa u nazivu, ima ovo, drugo, vinilno izdanje. Koliko bendova danas sa exYu prostora time može da se pohvali? Mogu verovatno na prste da se prebroje.
Znam ih od samog početka, i iskren da budem uvek sam bio nezainteresovan za njih. Jesu mi drugari, ali njihova muzika me jednostavno nikad nije radila. Od onih prvih demo snimaka zvučalo je to vrlo neubedljivo i nekako kao da je bend uvek kretao od nule. Nikako da izgrade svoju priču tj. zvuk. Gledao sam ih sigurno desetak puta uživo i uglavnom je utisak bio bled. Nakon što završavaju sa studijama u Beogradu, dva člana se vraćaju u Kraljevo (tj. Ribnicu) dok jedan ostaje u Beogradu. U međuvremenu kao stalni član benda pojavljuje se Gajo koji je već svirao sa njima n aturnejama. Objavljuju split sa Helltard koji je bio OK i to je to. Apsolutno drugačije od bilo čega ranije.
Pre par meseci bend ponovo izbacuje vinil i kreće na evropsku turneju, Svaka čast za upornost!
“Tenzija” ima šest pesama od kojih sam „Braća ponovo“ već iamo prilike da čujem pre par godina. Ceo fazon muzike u toj pesmi identičan je onom u pesmu “U srcu stepe“ sa prethodnog split 10” izdanja. Od ostalih stvari najbolje su mi one koje vidno zvuče drugačije i brže. „Tenzija“, „Monkey See Monkey Do“, „Interaction“… Ostale dve takođe su sasvim dobre. Suma sumarum – ovo je dobar singl i za mene iznenađenje jer sam dosta ravnodušno prišao bendu. Još neke pikanterije o „Tenziji“. Zvuk je sasvim OK, materijal je sniman kod Vuje u više navrata. Samo izdanje izgleda predobro. Tekstovi, prevod na engleski, objašnjenja istih, fotke, plakati sa koncerata. Odavno ne videh neko domaće izdanje da ovako izgleda. Svaka čast!
(Nemanja)
Union Of Faith Demo
Okej, možda je većini najbolji demo za prošlu godinu onaj koji je izbacio G.L.O.S.S, ali ja glasam za Union Of Faith jer sam hjudž fan benda The First Step. Njihov ”What We Know” vrtim i danas veoma često, kao i kada je izašao sredinom prošle decenije. UOF je u stvari kompletan TFS koliko sam skontao, samo je jedan član recimo iz njihove prve postave, pa su se nešto istripovali oko imena. Nadam se da će ovo uskoro izaći kao neki 7”EP, a ne samo na kaseti. Odličan positive hardcore za sve vas koji volite The First Step, Mindset, Betrayed.
(Šolja)
Violent Arrest Life Inside The Western Block, LP (Boss Tunage)
Ovo je peti LP bristolskog Violent Arresta. Šta napisati za album koji traje ispod dvadeset minuta a napravili su ga ex članovi Ripcorda i Heresya!? Iako su promenili pevača nakon prethodne ploče, nema neke bitnije razlike osim što je možda tempo za nijansu sporiji. Novi pevač je takođe stara poznata njuška, Welly – nekada urednik Artcore Fanzina (polovina 80ih) i pevač benda Four Letter Word. Činjenica je da matore njuške i dalje imaju šta da kažu i da bez problema mogu da objasne deci suštinu hardcorea. Ova ploča je bez razmišljanja u top pet HC naslova za 2015.
(Zgro)
Violent Reaction Marching On, LP (Revelation)
Pre recimo dve godine prvi put sam došao u dodir sa ovim engleskim bendom kada je osvanula vest da Tom P konačno ima ekipu na okupu koja kreće sa živim nastupima. Do tada je Violent Reaction bio solo projekat ovog majstora iz Liverpoola a rezulatat njegovog rada bio je odličan Oi/hardcore album „City Streets“ iz 2013. Tom se potom preselio u Leeds gde je formirao ekipu. Nije im trebalo dugo da zapale scenu i odrade američku turneju zajedno sa bendom The Flex. Revelation im je ponudio ugovor za naredni album i rezultat je na stolu, pardon, gramofonu! Eto, ko kaže da Amere zabole ona stvar za evropski HC!? U moru novih hardcore bendova koji se sve više zvukom i stilom vraćaju u rane 80te, Violent Reaction poprilično šrtči. Očigledan je uticaj engleske Oi scene ali i ranog amerskog straight edgea uz fenomenalan, brutalan Tomov vokal. Neću puno pogrešiti ako ga uporedim sa Brannonom iz Negative Approach. Zvuk na ovom albumu je sirov, ali je sve opet kristalno jasno. Pesme su kratke, ima ih 14 i sve zajedno traju ispod dvadeset minuta. Kad pomisliš da je sve u punku i hardcoreu već odsvirano onda se pojavi jedno ovakvo izdanje pa te oduva i bukvalno pomeri iz mesta. Mislim da bi stari novosadski bend Kapetan Leshi, da kojim slučajem postoji, upravo ovako danas zvučao.
(Zgro)
Warsong Control, LP (Sabotage Records)
Nakon skoro tri godine od izlaska EP-a „Restitution“ španski bend Warsong donosi nam novih osam pesama u nešto malo manje od pola sata muzike. Dužinski – ispred svega što su do sada izbacivali, a kvalitetom – daleko su prebacili sva izdanja do sada. Izdavač je ponovo „Sabotage Records“. Ne znam zašto ali ovaj bend sam zgotivio na prvu loptu. Sva izdanja su mi odlična. Tako je i sada, bukvalno svaka pesma je hit. Ako ipak moram da biram, onda ću se odlučiti za prvu stranu ploče jer sam se više zadržao na tim pesmama. “Nada Por Hacer” i “Ants Del Odio” su apsolutni vineri dok je naslovna “Control”, koja je prva na B strani, odmah uletela u uvo zbog refrena koji neodoljivo podseća na Queens Of The Stone Age – “I Can Go With A Flow”. Za razliku od prethodnih izdanja na kojim su tekstovi bili mešano englesko-španski ovde je komplet priča na maternjem jeziku… Nekima je to i zasmetalo, meni nije. Koliko ovo vrtim često dešava mi se da redovno nesvesno pevušim refrene, a da pojma nemam o čemu su (jbg plaćam danak ne gledanju španskih i latino-američkih serija). Ta prica traje i dalje, a prošla su skoro dva meseca od izlaska albuma.
(Nemanja)
Wrong Way Kids Demo 2016.
Da li ima veće sreće nego kad preslušaš demo izdanje nekog benda i na keca ti se svidi? A tek kad skapiraš da je bend iz tvoje države/grada? A tek kad vidiš da su klinci? Na ovakvu, skoro nepostojeću fuziju u prethodnom podužem periodu na ovim prostorima nismo mogli uopšte da naiđemo.
Sastav WWK-a čini petorka momaka ne starijih od 22 godine, koja je odrasla u 21. veku u prestonici iliti bolje rečeno džungli na asfaltu. U prljavoj, nesnosnoj, anksioznoj, (už)urbanoj, naoštrenoj, mentalno i egzistencijalno-krajnje izazovnoj sredini koja ne daje ni malo prostora gradnji unutrašnjeg mira. Upravo tako i zvuči ovaj demo. Nabijen energijom, besom, vokalom koji iz petnih žila prodire u centralni nervni sistem, trzanjima gitarskih žica do maksimuma pucanja istih, raskantavanje bubnja koji upotpunjuje nemir prožet kroz svih pet pesama. Iako ovo sve zvuči i podseća kao da je u pitanju neki powerviolence bend, nije tako. Osećaju se uticaji sa više strana, od post-punka do raw garažnog hc punk-a 80ih, i pesme neovisno od svoje dužine, daju dovoljno prostora kreativnosti koja je zbudžena i upakovana u ovu natempiranu bombu.Tekstovi su u sažetim i neprikrivenim notama upereni direktno u centar mete i bez zamuckivanja izražavaju očaj i prezir prema svemu u nama i onom što nas okružuje i usporava u našim namerama u vidu nekontrolisane sveopšterastuće urbanizacije, postepeno degradirajuće lokalne muzičke scene, ličnog manjka ambicija itd.
Sve u svemu, zvuk kakav nedostaje današnjoj underground sredini. Zvuk koji pokreće i konačno nam nešto konkretno pruža. Vrtite ovo do iznemoglosti i opet iznova. Ako mi ne verujete, posetite samo jedan njihov live nastup. Sve će vam se kazati.
(Zaviša)
Young Husbands What Could Possibly Go Right, EP (samizdat)
Ovo je nešto najbolje što sam čuo sa naših prostora u zadnje vreme. Obožavam ovaj EP i uhvatim se često preko dana da pevam „Dreaming Backwards“, prvu stvar sa EP-a, koja svojom melodijom i sjajnim pevanjem odmah osvaja. Bojan, Kosta, Stefan i Aleksandar snimili su 6 novih stvari koje donose odličan emocionalni post hardcore zvuk. Sjajan mi je i instrumentalni deo u „Youthful By Design“, kao i vokali koji se savršeno slažu i menjaju atmosferu iz melodiju u agresivnost kroz sve pesme. Ljudi, ovo morate slušati uživo, kupiti cd ili čuti preko neta. Da nisu u ovoj rupi od zemlje, ovaj EP bi se sigurno našao na „Run For Cover“ etiketi. Enough said.
(Šolja)
