Dag Nasty prvi put u Evropi – Ljubljana
UDARCI U GLAVU I SRCE
„Da mi je neko rekao kad sam imao 18 da ću tamo negde za 18 godina gledati Dag Nasty, rekao bih mu da je lud“, reče drugar S. na prvom koncertu ovog benda u Evropi ikad. Svima koji vole ili su voleli Dag Nasty ne treba mnogo objašnjavati – svako je sigurno razmislio o odlasku u Ljubljanu ili Beč, kada su osvanuli datumi na netu. Za one koji ih nisu slušali – teško da bi se moglo reći da je ijedan bend napravio išta slično, takav spoj pop muzike i hardcore-a koji nije zašećeren i sadrži najbolje iz oba sveta, koji nisu na uštrb jedan drugog. Da ne dužim, tek nas troje koji smo krenuli smo bili spremni da u roku od nepunih 24 sata odemo do Ljubljane i vratimo se (pa pravo na posao).
Kako smo se i nadali, susret sa ostatkom poznate BG-NS ekipe desio se spontano u centru Ljubljane. Ljudi koje znaš 20 godina, a neke od njih nisi video i po godinu i više dana. Negde tad, nakon sedam sati puta i nekoliko sati šetkanja po lepoj prestonici nacionalnog parka Slovenija, postajem svestan zbog čega smo u stvari došli i koga ćemo gledati. Jebene heroje, čija kaseta je uvek bila u izboru pri pakovanju torbe (i vokmena) za školu. U koje se zaljubiš kad ih prvi put čuješ, a nisi ništa slično čuo pre. Od čije muzike „glava gori“, što kaže pesma.
Orto bar je pristojno mesto za nekih 200 ljudi, dakle potaman, jedino što nam je novo u odnosu na klubove na koje smo navikli je „akvarijum“ za pušače. Čak i unutra je bilo manje zadimljeno nego u standardnoj BG kafani. Nažalost, propustismo Pears koji su, bar po onom što čuh na netu, zvučali prilično zanimljivo.
Bend počinje da svira i prvih pola minuta nisam siguran da li su na bini i dalje Pears ili Dag Nasty. Brian Baker se zategao u telu, ali ne i u faci, tj. čovek toliko deluje starije da se premišljam da li je to on. Samo pre koju godinu sa Bad Religion-om na Exitu je izgledao drugačije, čini mi se. Set su otvorili sa „Mango“, u svojoj originalnoj, instrumental verziji.
Sve gledamo sa nekih pet-šest metara od bine, što se promenilo čim je druga stvar krenula i pogodila pravo u srce, mislim da je bila „Under your influence“. Trenutak kad se odjaviš ekipi i ostatku sveta i jurneš u prve redove.
Colin Sears je mnogo simpatičan lik, ima facu kao iz crtaća, stalan blagi osmeh i žive okice, deluje kao mnogo dobar tip dok fino, blago suzdržano razvaljuje bubnjeve. Roger (Who’re you gonna call?) kao i svaki pravi basista, smiren i steady, sa Kramer gitarom (ne sećam se kad sam poslednji put video Kramera). Baker razvaljuje, sa razigrane Dag Nasty rifaže se nekad i potpuno neočekivano prebaci u visoke registre i poigrava se solažicama.
Kreće „Safe“. Udarac pravo u glavu, jer bend zvuči kao pod konac, plus je zvuk odličan… Što, mora se priznati, nije uvek slučaj na svirkama sa bučnim džitrama. Udarac nas odnosi, a melodije koje se prelivaju preko bacaju u trans. Shawn predvodi hor pevača i pevačica iz prvih redova koji se otimaju za mikrofon, a tu su dobrim delom sve poznata i draga lica. Kao izlazak u Beogradu, samo 600 km dalje.
Glave gore, srca pevaju, radost kruži po prvim redovima kao taj mikrofon. Članovi benda pominju i pozdravljaju ekipu koja se nabila oko bine, ne možeš ni ne primetiti tu radost. Suvišno je reći kako se „ređa hit za hitom“, to se negde i podrazumeva kod benda čija skoro svaka pesma je udarac u glavu i srce. Repertoar je uglavnom sa prvog albuma, nekima je možda žao što nije bio prošaran bar jednom od laganijih stvari koje više ulaze u pop teritoriju, na kojoj Dag Nasty podjednako kida kao i u onoj više hardkoraškoj.
Da se zna čiji su i odakle su, za kraj je upriličen i omaž DC-u i bendovima koji su za publiku klasici kao nekome Bitlsi i Stonsi – „Little friend“ je obradovao prisutne kao da su Majnori vaskrsli, kao i posveta u tom trenutku još živom Džonu Stebu, GI hitom „Understand“…
Kratko i slatko, sve je trajalo nešto više od sat vremena, druženje se nastavlja, tu su i članovi benda, no neki morasmo da palimo odmah, nažalost. Roger reče „doći ćemo opet, samo da skontamo šta ćemo dalje sa bendom“ ili tako nešto. Odosmo kući srećni ko dečica.
Text: Dušan Lopušina
Fotke: Michelle Roberts
Izveštaj originalno objavljen u “Out Of The Darkness” #1, 12/2016
