Sparreri u Minhenu!? Saznao sam tri nedelje pred cert za ovo i nisam se ni trenutka premišljao da li da idem. I daIje su mi jedan od najdražih bendova a nisam ih gledao uživo 4-5 godina, plus svirka u gradu gde imam ortaka sa kojima se takođe nisam video par godina.
Krenuh ujutru u subotu. Vožnja od Beča do Minhena traje nekih pet sati. Usput je napravljena jedna duža pauza u mestu Mondsee, odakle se pruža prelep pogled na Alpe i gde je temperatura bar deset stepeni niža nego inače (kada sam krenuo bilo je čak 25 u 7 ujutru). Nakon sat vremena kuliranja usledila je granična kontrola. Nemci sad proveravaju sve živo od kako su zbog azilanata pooštrili kontrolu. Sva sreća da sam poneo pasoš inače bi me snimali, ispitivali i lepili nekakve trake na ruke, što su uradili trojici likova iz neke bliskoistočne zemlje. Kada smo nastavili putovanje, nepuna dva sata vožnje delila su me od Minhena. Oko podneva se nalazim sa ortakom na glavnoj železničkoj stanici. I to naše nalaženje se pretvorilo u horor, jurili smo se barem 45 minuta jer sam čekao kod „dogovorene“ radnje, ali je problem bio što te iste radnje u krugu od 200 metara ima na tri mesta. Ja, kao maler, čekao sam naravno kod one gde se okuplja svakojak ološ, pa sam se i sam iznenadio da me murija nije startovala jer sam odskakao od mase. Konačno se nalazimo i do certa lutamo po gradu, uz nezaobilazan odlazak u par pivnica po čemu je Minhen poznat (krigla piva 6/7 eur). Konačno, oko 19h krenuli smo lagano ka mestu koncerta. Dolazimo ispred i nalećemo na standardnu ekipu iz Beograda koja ih svuda prati.
Sve kreće kako je i najavljeno, u 20h. Ušli smo untura, prvi bend je već svirao, ali nisam nešto preterano obraćao pažnju na njih jer sam više gledao koga ima sve u masi. Upamtio sam da je bend završio svoj nastup obradom Cock Sparrera „Riot Squad“ (nigde mozga). Tokom nastupa drugog support benda bio sam ispred kluba i ćaskao sa Šuletom iz Beograda, tako da ni njih nisam odgeldao.
Cock Sparrer su bili najavljeni za 22.15, a na bini su se pojavili tačno u pola 11. Razmišljao sam da sednem negde sa strane i odgledam koncert penzionerski. Ali ne, kako je krenuo standardni intro tako sam potrčao napred i tu ostao do kraja. Kreću, klasika, sa „Riot Squad“, a za njom ide lista pesama koja se godinama skoro uopšte ne menja: „Watch Your Back”, “I’ll Be Working”, “Sussed”, “What’s It Like To Be Old”. Atmosfera? Ludnica! Kolin može lagano da sedne i preda mikrofon publici… Oko 600/700 ljudi peva od reči do reči sve pesme sve vreme. Sparreri nastavljaju sa „Though Guys“ i sjajnim „AU“ odnosno „Running Riot“… Masa peva, brdo likova skinutih do pojasa gura se napred… “Cheap On Your Shoulder” i “Because You’re Young” su bile pred sam kraj, da bi se tu negde, nakon sat vremena, povukli sa bine. Ali, kako to ide po već ustaljenom scenariju, vraćaju se sa “England Belongs To Me” i završavaju sa “We’re Coming Back”. Nakon te pesme je bio kraj, defitnitivno.
Utisak je odličan. S obzirom da sam bio gola voda, otišao sam da pazarim majicu i pravac na spavanje. Ujutru kad sam video patike i bermude na šta mi liče i koliko blata i prljavštine imaju na sebi, za trenutak sam pomislio da me takvog neće pustiti u bus.
Sledeći gig Sparrera je u Beču u decembru, pa eto prilike da ih vidite. Ja ih sigurno ne propuštam!
By Nemanja
