Beč je grad u koji u poslednjih 12 godina idem dosta često i grad u kojem sam uradio prvu samostalnu izložbu van ex-YU prostora. Grad u kojem zaista volim provesti vreme. Ovaj put proveo sam celu sedmicu kako zbog posla i retrospektive Baskijata u muzeju Albertina, tako i zbog kultnog japanskog sastava Death Side.
Okolnosti tokom master studija bile su takve da sam iz istorije umetnosti izabrao da radim istrazivački rad na temu underground scene u NY 80-tih godina 20. Veka i nečeg što bi moglo da bude proto street art scena, a J.M. Basquiat je upravo bio deo te scene.
Iskoristio sam priliku i spomenuo Nemanji da, ako želi, mogu mu uraditi vođenje kroz izložbu, jer sam veoma upoznat sa njenom tematikom. Tako je i bilo, proveli smo par sati gledajući i pričajući o delima i samom vremenu u kojem su izloženi radovi nastajali.
Nekoliko dana nakon toga nalazimo se par sati pre Death Side koncerta u Beču. Svi koji me bliže poznaju, upoznati sus a činjenicom koliko je japanska kultura uticala na moj rad i koliko sam fasciniran mnogim njenim segmentima. To uključuje umetnikejapanske avangarde 60tih, pa preko sci-fi filmskih ostvarenja iz iste decenije i tokom 70-ih, potom igranih filmova, anima koje izuzetno volim, pa do njihove psychedelic rock scene 70-ih pa i deceniju, dve kasnije…
Kod mene se mogu naći razne japanske ploče koje nisu samo hardcore-punk, kao i knjige, pa sve do Akumaizer 3 kolekcije igračaka iz 70-ih i nekih opskurnijih popy sofubi igračaka proizvedenih iz serijala Kamen Rider i drugih igranih serija. Takođe, nekoliko bliskih umetnika sa kojima sam u kontaktu su Japanci, od kojih su neki poznati u svetu umetnosti danas i čije radove posedujem u sopstvenoj kolekciji. Kada se krenulo razmišljati o mogućem dolasku nekog japanskog benda na To Be Punk festival, bilo je nekoliko imena u opciji, ekipa iz OOTD zine-a spomenula mi je da se to pitanje razmatra. Bio sam iskren i rekao da mislim da treba dovesti stare kuke Death Side. Ne znam koliko je moja reč uticala na odluku, ali nakon toga su Nemanja i Zgro, preko ekipe iz Beča, iskontaktirali sam bend i ta ideja je korak po korak krenula da se razvija. Bez njih dvojice sve ovo o čemu ću pisati ne bi bilo moguće.
Pre nepunih 20 godina imao sam sreću da uzmem sve 7” ploče od Death Side, kada su cene ploča bile 2-3 evra. Death Side je i tada bio skup, međutim, ja sam bio spremam da za jedan singl izdvojim cenu LP-a koji je tada koštao do 10 evra, ali mi se posrećilo, platio sam ih prilično jevtino. Trebam li spominjati da je Death Side od samog starta jedan od mojih najdražih hardcore-punk bendova iz Japana? Takođe, to je bend koji bi se sigurno našao u mojoj top 10 listi svih vremena. Starija ekipa iz Sombora upoznata je sa tim koliko ih volim, jer sam ih još 2006-7 smarao puštajući im njihove video snimke. Čak smo kao klinci pratili šta Ishiya kači na myspace i dodavali ga u frendove. Izlazak knjige The Legend of Kanasi HardCore koju je uradio Ishiya tokom 2021. privukao mi je pažnju pogotovu kada je FOAD objavio njen engleski prevod. Svakako sam je poneo sa sobom da bi mi je autor potpisao.
Nisam imao priliku onomad gledati jedine nastupe benda na Obscene Extreme festivalu, pa ni u Londonu… a za onaj u Italiji saznao sam sa zakašnjenjem. Za koncerte u Beču i na To Be Punk festivalu čuo sam čim je bend potvrdio, međutim tu informaciju sam zbog organizatora i ekskluzive ostavio u krugu porodice i nisam je širio, a planirao sam od starta da idem na oba ova koncerta.
25.11.2022 / Death Side, Ruidosa Inmundicia, Deletar, Kettenhund – club Escape, Beč
Petak uveče stižemo do kluba gde me Nemanja upoznaje sa ljudima i tu smo ispred kluba. Ulazimo unutra gde nam neki fini ljudi kupuju pivo. Sedimo i vreme prolazi u ćaskanju, pričamo o thrash metalu, socijalnim pravima, gledamo distro… Dok smo u hodniku stajali sa organizatorom koncerta i razmatrali kako da izvedemo akciju potpisivanja knjiga pojavljuje se Ishiya te mi ne ispuštamo priliku. Dok mu je on govorio da sam ja veliki fan benda, već sam uspeo da izvadim knjige iz ranca. Iznenadio se kada nas je video sa njegovim knjigama… usput mu pokazujem Yashica foto aparat, na šta se Ishiya nasmejao i tu je palo fotkanje.Zbog estetike i celog mog fanatičnog doživljaja, koji je i Nemanji bio “toooo much” poneo sam porodični foto-aparat i crno-beli film, za fotkanje Death Side-a.
Propustili smo prvi bend jer se u gornjem delu kluba zbog izolacije uopšte ne čuje da neko dole nastupa. Silazimo konačno na Ruidosa Inmundicia, koja svira sirovi, nervozni hardcore-punk, bez filozofije. Na momente su me podsetili na Los Crudos, samo sa ženskim vokalom. Čuo sam još ranije za njih od nekoliko ljudi, alii h nisam slušao pa sam bio pozitivno iznenađen svakako. Sledeći su Deletär iz Francuske, čiji sam nastup ispratio pomnije iz prvih redova. Prvih par pesama mi nije ostavilo neki utisak, bio sam u fazonu “evo ga još jedan u nizu”. Međutim, u nekom trenutku uspeli su me uhvatiti, stvari koje su usledile su bile svaka bolja od prethodne, energija fantastična i meni su se to veče više svideli od Austrijanaca. Nakon njih, klub se prazni, ljudi idu napolje na puš pauzu a ja grabim priliku da zauzmem dobro mesto.
Konačno, izlaze Death Side, nameštaju se i jako brzo kreću sa svirkom. Ono što ja sam mrzim kod sebe jeste da kada uhvatim bend koji volim ovoliko, a to je bilo svega par puta u zivotu, toliko me pukne i adrenalnin i u ekstazi sam da iako pažljivo gledam bend, pomuti mi se sve posle u glavi. To je i razlog zašto sam fotkao i snimio par pesama. Imao sam tu veliku sreću da me tih par ljudi oko mene, Nemanja, Paja i Georg puste da budem na bini, pored benda (tako da sam imao prilike gledati bend iz vip lože ha-ha-ha). Takođe napravio sam neometano i par snimaka, budući da me publika koja je skakala, nije mogla gurati. Namestio sam široki ugao na kameri i pustio rec, bez da moram gledati u nju, već sam pratio bend i samu svirku, dok se snima.
Ne znam šta da kažem, iskreno. Meni je ovo jedan od najdražih koncerata u životu. Kapiram da je nekom drugome samo jedan u nizu i verovatno ni približno mom utisku. Međutim Death Side je zvučao van svakog očekivanja. Ovakav bend nije nešto što sam imao prilike da gledam do sad. Celim setom obuhvaćeno je skoro sve što je bitno. Naravno, neke pesme su izostale, od kojih sigurno 3-4 koje su meni u samom vrhu. Ipak, odabir pesama je bio odličan, sve je bilo tu što je trebalo da bude. Nijedna nije bila višak. Ishiya uživo zvuči sjajno, You i Muka-Chin, Benki i Ori-Chan takođe su bili na nivou zadatka, budući da Chelsea, koji je svojim talentom udario pečat, odnosno obeležio Death Side i ono po čemu ih ljudi znaju, nije više među živima. Njegov nedostatak nadoknađuju sada dve gitare. Obojica su pokidali kako sviraju. Engleski im baš i nije jača strana, pa neke najave koje je Ishiya pokušavao da kaže publici ja baš i nisam pohvatao. Sve to mi je bilo jako simpatično i u duhu te scene koju prezentuju. Svirali su oko sat vremena, dve stvari na bis i tu je masa poprilično bila divlja. Pred sam kraj organizator nam daje pozivnice za Secret Gig, after party. Nastup se završava a ja razmišljam šta sada da radim, pošto sam imao dogovoren prevoz odmah nakon koncerta. Tu naravno počinje kolebanje, pokušavam da pomerim prevoz za tih dva sada kasnije, međutim nisam uspeo. Glupo mi je bilo da četiri osobe sede i čekaju mene jer idem na after. Bilo je dosta napeto, ali u tom ponoru, ideja da sutradan idem u Novi Sad zvučala je kao nešto realno.
(Doca)
Meni je ovo treći vikend prepun dešavanja u novembru (vikend pre ovoga je bio The Oppressed a pre toga festival u Holandiji) tako da bi trebalo da mi malo dosadi cela akcija sa koncertima, ali ne i ovo što se desilo 25. 11.
Naime, priča oko secret giga jeste postojala, ali se u nekom trenutku ta tema izgubila. Cela akcija je ponovo zaživela na dan koncerta. Bukvalno je par sati pre giga pala oduka da se ovo desi.
Doca odlazi a ja sa Tićom i njegovom ženom idem ka Vensteru. Nakon obilaska obližnje pekare oni ipak odlučuju da produže kući tako da ostajem sam. Međutim, cela akcija mi je u startu delovala obećavajuće tako da se nisam brinuo. I to se pokazalo tačnim. Venster je bio krcat, masa ljudi, uglavnom sa strane, a i najverniji fanovi (što ja nisam) su došli. Loš sam u procenama ali sigurno je bilo preko 100 ljudi u klubu. Najavljeni za 1 sat nakon ponoći Japanci su krenuli 20-ak minuta kasnije. Ovog puta nisam uspeo da se uglavim pored bine, pa sam ceo nastup posmatrao iz zadnje lože gde je tonac. I bolje je tako jer bi mi skakali po glavi. Ako uporedim koncert sa onim iz kluba Escape ovde je atmosfera bila luđa, bukvalno u svakom trenutku nekog nose, ali je zvuk bio lošiji. I da, set lista je bila nešto kraća. U nekom trenutku danima pre certa mi se motala ideja po glavi da krenem busom za Novi Sad, ali 2x isti bend za jedno veče je i više nego dovoljno. Ostajem ispred kluba do 3h i uopšte ne primećujem da je i Deleltär svirao. Šteta, jer je bend jako dobro zagrejao atmosferu na gigu pre ovog.
26.11.2022 / Death Side, La Inquisicion, Rixe, Statico, Urlik – To Be Punk festival, drugi dan, Novi Sad
Tog jutra stižem oko 6 u Sombor, noć nakon nastupa u Beču proveo sam u vožnji. Gusta magla nas je pratila gotovo čitavih 500 km puta. Odspavao sam tri i po sata, proveo neko vreme sa klincima i spremio se za put. Tokom pakovanja, pokazujem matorcima ploče Death Side i pričam im priču kako sam došao do njih, na šta mi oni govore da ih ponesem pa da mi Ishiya i njih potpiše. Oko 17h krećem u Novi Sad, tamo su već bili neki ljudi sa kojima sam se čuo… Naravno u tom komplet ludilu, što sam za 48 sati spavao možda par sati svega, stižem do Fabrike i srećem ekipu iz Statico. Ulazimo unutra odmah, gledam To Be Punk fanzine i bacam oko na intervju sa Death Side koji smo radili par dana pred festival. Nailazi Zgro koji me odvodi u backstage da rešim potpisivanje singlica. Prilazim You i jednom od gitarista koji očigledno zna engleski najbolje u bendu. Sa njim pričam i pokazujem mu singlice, u tom trenutku Ishiya se budi, očigledno je da su bili umorni. Ono što mi je bilo jako čudno jeste ljubaznost celog benda, pa čak i kada te ne razumeju smeškaju se. Nakon potpisivanja sve četiri singlice čovek mi se zahvaljivao. Inače bendove nikad u životu nisam smarao za nešto ovoga tipa, ali njih sam morao.
Mukai (Muka-Chin) se vrteo među ljudima pred početak koncerta. U pitanju je bubnjar Death Side, takođe član još jednog sjajnog benda Judgement koji je definitivno top za 90-te japanske hardcore-punk scene. Spomenuo bih da je bio i u Chicken Bowels, a i da ima studio project sa Ishiya koji se zove Smash Detox. Budući da u Beču zbog klupske bine nisam bio u prilici napraviti ni jednu fotku dok svira fotkali smo se na festivalu i jako je ljubazan.
U tom momentu kreće da svira Urlik, bend koji je skroz solidno zvučao. Moram da priznam da ja nisam baš tip koji pažljivo prati domaću scenu, kako sam to radio ranije, tako da se ne motam često po domaćim festivalima. Imali su dobar zvuk, mogu slobodno reći da mi je muzički bend bio interesantan i fini broj ljudi ih je pratio. Fabrika je bila već puna od samog starta, a posle je samo pristizalo još više ljudi.
Statico izlaze sledeći. Njih sam imao prilike već gledati letos u Somboru i bili su odlični. Pa sam negde i imao jasnu sliku šta mogu da očekujem. Igrom slučaja dok sam pratio njihov nastup pojavio se pored mene gitarista Death Side i to baš taj kojem ide engleski od ruke, pa sam mu spomenuo da Statico zna odsvirati obradu benda Bastard i da postoji šansa da i to čuje ali je ona ipak izostala sa set liste to veče. Moj utisak je da Statico ide baš dobrim putem i da se njihova hardcore-punk priča stalno razvija, deluje mi da u nekoliko meseci vidim pomake. E sad, da li je to do toga što je festival, ili sam subjektivan previše, ne znam. Zvučali su super, to je suština.
Kreće sledeći bend Rixe, o kojem mi je Zurke pričao, a čuo sam i od dosta ljudi pohvale. Uživo su zvučali odlično i mogu reći da meni koji nisam prelud za Oi punk zvukom, su skrenuli pažnju te da ću ih definitivno u buduće poslušati pažljive. I kod ostale publike dobro su prošli.
Sledeći idu La Inquisicion o čijem značaju mi je takođe pričao Zurke. U pitanju je melodičan punk bend čemu svakako doprinosi i jezik na kojem pevaju, španski. Trudio sam se da ih pohvatam, publika je baš dobro prihvatila bend, ali je za mene, moj ukus, to “preslatko” bilo, plus što sam imao osećaj da sviraju beskonačnu pesmu nakon 20 minuta. Ja sam ipak tip kojem, kad pričamo o novijim Oi punk bendovima, leži The Royal Hounds. Međutim, znajući da u Novom Sadu ljudi dosta prate Oi punk scenu, pretpostavljam da je bilo onih kojima je La Inquisicion bio sjajan, za razliku od mene. Između bendova je bila odlična atmosfera, Zurke i ja smo se ispozdravljali sa ekipama iz Požege, Rijeke, Zagreba, Beograda… a bilo je ljudi i iz Italije, Mađarske i ko zna odakle sve. Mislim, meni je bilo baš mega drago videti hrpu ljudi koje sam upoznao još pre 20 i kusur godina. Sjajno.
Odlazim napred do stage-a. Ruidosa Inmundicia izlazi ubrzo nakon meni predugog nastupa La Inquisicion. Od prvog momenta kreću divlje i sirovo, pravi hardcore-punk, publika ih odlično prihvata i ide pogo manje više non-stop, tokom celog nastupa. Svirali su 20-tak minuta, i oni sami su skontali da ne treba razvlačiti i umarati ljude. Za taj stil, upravo to je idealna dužina. Energija pršti i po meni su bili jak refresh za publiku. Završavaju, ljudi traže još, bend svira dodatnih par stvari i najavljuje Death Side.
Menjam poziciju, prelazim sa druge strane ograde da bih ispucao ostatak filma sa Yashicom. Posebno hvala Zgrou za sve! Tu su pored momci iz Statico, čekaju Death Side. Budući da bend nije stigao na tonsku, nameštaju se u hodu, You traži mikrofon za back vokale, Ishiya svoj odvlači u masu i pokušava da čuje kako zvuči van bine. Nameštaju se bukvalno za par minuta i kreću. Death Side su me u tom prštanju na momente podsetili na Disclose. Mogu slobodno reći da je od samog starta jedna opasna zidina buke udarila u sve nas i od tog trenutka nisam bio siguran šta se dešava. Gledao sam u neverici, a mislim da nisam jedini! Kao neka mašina koja drobi sve pred sobom. Isihya preskače ogradu i publika ga nosi, ljudi skaču.
Kreću sa “Mirror”, klasika za Death Side i svako ko je upoznat sa bendom sigurno zna tu stvar! Ređaje se potom “Drink Too Much”, “Wasted Dream”, “Life is Only Once”, “All Is Here Now”,
“The Will Never Die”… Meni ni u jednom trenutku ne opada impresija kako to zvuči.
Ono što primećujem je da komplet bend jako pazi ko šta radi i ko u toku svirke s kim komunicira. Vidi se da su malo umorni, Ishiya se jedva penje na bis. Međutim, čim se popeo kreću “Why I Am Here”, nakon toga “I Live Just My Life” koju je veoma dobro izneo ceo bend. Mislim da sve staje u nekih malo manje od sat vremena nastupa.
Osim bendova koji su bili i u Beču i u Novom Sadu, nisam siguran da li je neko još putovao na oba koncerta pa ću dodati moj utisak i uporediti oba. Bečki show je bio odličan klupski mali gig, sa sjajnom atmosferom i dobrim zvukom i bend je delovao dosta sveže i odmorno. Set se malko razlikovao na ta dva koncerta. Na To Be Punk festivalu je definitivno set bio bolji, bolji raspored pesama, ali mislim da je u odnosu na ono što čujemo na pločama Death Side zvuk bio bliži tome u Beču. Dakle, svaki koncert imao je nešto po čemu može da se upamti. Takođe koncert u Austriji je bio ipak malo intimniji, jer je publika bila u direktnom kontaktu sa frontmanom, a opet na To Be Punku ekipa je nosila Ishiyu prvih par pesama i čini mi se da je bila više za pogo. Atmosfera na oba koncerta je po meni bila sjajna, pogotovo u finalu nastpa.
Napisaću i šta sam rekao i organizatoru festivala a to je da je festival bio odličan, organizacija je bila sjajna. Od propratnih stvar gde smo mogli ostaviti odeću, do mesta za distribucije, pa do satnice koja se poštovala. Moj utisak je da je napravljena jedna zaista dobra priča i mislim da rezultat toga i jeste puna Fabrika. Sećam se da sam negde 2006-2007 sanjao da gledam Gism i Death Side uživo, ta želja svih ovih godina nije opala. Mislim da je jako bitno to što je domaća publika mogla da oseti japanski burning spirit hardcore-punk i to jedan od bendova koji je gradio tu scenu. Kakvo jebeno sjajno iskustvo.
(Doca)
