Ideja da se uradi intervju sa The Truth postoji od početka rada na fanzinu. U par navrata u prepisci sa braćom Trifunović to sam im provukao ali da budem iskren ,izbegavao sam celu priču na sve načine. Razlog je taj da jednostavno nema šanse da nakon svakodnevnog dopisivanja sa nekim sednem, sve to nekako potisnem i odradim zvaničan razgovor koji bi bio priča za sebe. Moje višegodišnje eskiviranje sada je prekinuto, sve zahvaljujći Damiru Baterelu iz Rijeke (autoru fazina Virus) koji je preuzeo na sebe da popriča sa ovom kraljevačko-zagrebačkom bandom.
The Truth iza sebe imaju par ploča i mnogo više evropskih turneja. Zapljunuli su se i u Ukrajini, na krajnjem jugu Španije, a nije im problem bio i da putuju 20tak sati ne bi li svirali u Istanbulu. Lep primer kako se ljubav ka muzici i pre svega drugarima održava evo već skoro dve decenije.
(Nemanja)
Prije svega, pretpostavljam da jako dugo niste imale probe. Jel vam fale bendovska druženja pogotovo sada kada su granice češće zatvorene nego otvorene?
Gajo: U pravu si Damire, nismo dugo imali probe i definitivno nam fale druženja kao i turneje, koncertne vikend akcije i sve ostalo što ide uz to. Igrom slučaja dogodilo se to da smo mi i prije virusne epidemije planirali pauzirati ove godine na bandovskom planu, ali svejedno nam fali to što nismo u mogućnosti trenutno naći se svi skupa i bar se podružiti kako spada. No, bar smo u stalnom kontaktu na bandovskom chatu, što sigurno pomaže tome da zadržimo bliskost te da i dalje vrtimo spiku oko banda kao i sve ostale teme i zajebancije koje prevrtimo kroz chat rasprave.
Recite, jel sXe i dalje svima u bendu jednako bitan odabir? Kako vam se čini xYugox doku serija sada kada je sve gotovo i objavljeno?
Gajo: Često znamo naglasiti da smo jedini straight edge hc/punk band u ex-YU zadnjih X godina, no nije da ćeš nas vidjeti sa X-evima na rukama niti nam je namjera pisati tekstove na tu temu (iako volimo slušati sXe hc/punk klasike, barem ja). Što se mene osobno tiče, daleko sam od napaljenog sXe klinca sa kraja 90-ih, kao što nisam više ni nabrijani i napižđeni sXe hc/punx u 20-ima kao što sam bio 2000.-ima. Ali iz više razloga se i dalje smatram osobom koja je i straight edge jer je to ipak jedan bitan dio mog života pa mi je nekako bezveze da se ne želim više identificirati sa sXe-om samo zato jer je sXe postao trend u zadnjih par godina među hrpom mainstream ljudi (ne na Balkanu, ali u USA i Europi) koji i nisu nužno povezani sa DIY hc/punk-om. Straight edge je dio mene i tako će biti za svagda. Što se tiče xYugox dokumentarca o sXe-u na području ex-YU kojeg radi naš frend Pavle, koliko sam shvatio ove prve objavljene epizode su zapravo uvod u naredne buduće epizode koje još nisu snimljene, tako da serija još nije gotova. Pošto je do sad jedino epizoda o The Truth neke uobičajene youtube minutaže od 15 minuta, ostale epizode su dosta kratke što je moja najveća zamjerka, no s obzirom da je Pavle većinu projekta radio sam i da je tu bilo puno posla, nemam nekih drugih major zamjerki te mislim da je serija sa tehničke strane napravljena vrhunski. E sad, da li će i koliko će imati xYugox utjecaja na nekoga, ne bih ulazio u nekakva predviđanja, ali sam dosta skeptičan u vezi toga jer živimo u takvom dobu gdje više ništa nikoga ne inspirira na ništa, pošto su svi najpametniji i svi znaju sve najbolje. Vrijeme će pokazati.
Dominik: Ja se ovih dana više ne volim nazivati straight edgeom, ali nije da se puno stvari promijenilo. Mislim da za naš bend to nije bila primarna tema pogotovo otkad nisu XXX u imenu :), ma ni sekundarna, mislim da u cijelom ovom našem mikrosvijetu ima puno više problema drugačije prirode. Imamo jednu novu pjesmu koja se više tiče povezanosti samog odnosa narkomafije i države, moglo bi se protumačiti kao straight edge tema, ali ipak je to više dublja politička priča, tako da više smo se doticali nekih dubljih i možda zanimljivijih pora, mafija + država = slatka mala obitelj. Što se tiče Pavlovog projekta strašno sam ponosan pošto vidim koliko je on napredovao u zadnjih 10 godina koliko se družimo i znam koliko je duboko u tome. Jedva čekam nove epizode.
Što nam donose izborne promjene tj. istosti kako u Srbiji tako i u Hrvatskkkoj?
Felix: Donose samo potvrdu činjeničnog stanja stvari na terenu i kurseva za koje se Hrvati i Srbi bore po poslednjeg tuđeg života evo već 30 godina. Hrvatska je profilisala svoju političku scenu po ugledu na SAD i koncept 2 partije koje se smenjuju i drže povremeno određene poluge vlasti, mogu sinhrono a mogu i asinhrono, ne smeta to njima ništa, bitno je da je kapital onih koji ne mogu da dokažu odakle im prvi milion na sigurnom. Jedna strana služi za grublje radove i titranje ratnim veteranima i opskurnim tipovima poput Marka Perkovića Tompsona, druga je tu kada treba malo da se patetiše oko prava 180000 Srba koji su još uvek u Hrvatskoj a po potrebi se i povremeno sete da je 1991. godine u Hrvatskoj živelo oko 580000 Srba. Taj minus je negde ispario valjda 1995. a jedan deo pametnijih je sebe smestio u tu minus statistiku i iskoristio putovnicu kako njihova braća Hrvati i sestre Hrvatice i trajno otišao sa Balkana gde god su ih vetrovi odneli. Srećno i jednima i drugima gde god da su. Ako se sete Jugoslavije, bratstva i jedinstva sete se ako se ne sete onda su i dalje u 1991. samo negde pored toplih kamina a ne kuća u plamenu. U Srbiji se razvija fenomenalni i unapređeni model beloruske demokratije pod pokroviteljstvom EU birokratije koja je za mnogo manja sranja Miloševića guzila do 105 pa onda idemo opet. Srbija je ekonomski tigar u kome glavnu reč vode ratnih huškači iz crnih devedesetih uz kapital onih koji eto isto imaju zagubljenu potvrdu o svom prvom milionu ali i uz novu klasu milionera kojima su se potvrde izgubile u poreskoj tokom frke oko korona virusa. Spremni su da promene milion stranaka, milion ideologija, spremni su da hostuju sve svoje dojučerašnje političke protivnike (koji znaju znanje kako oprati novac i izneti ga iz zemlje a potom ga reinvestirati nazad) jedino na šta nisu spremni je da otvore za javnost dokumentaciju vojne obaveštajne službe i policijske obaveštajne službe za period od kraja II svetskog rata do danas. Kao što vidimo nešto im ne ide ni učenje lekcije vladavina prava a škripi i kod demokratskih principa i slobode medija. Potpuna neodgovornost i fušarenje se dešavaju na izuzetno važnim ispitima – Šta se desilo u Vukovaru? Šta se desilo u Srebrenici? Šta se desilo na Kosovu i Metohiji?
20 godina nakon pada Slobodana Miloševića, Srbija ponovno bilježi masovni ustanak naroda u kojem se nalaze razne politčke formacije i grupacije. Što je narod naučio ili nije u proteklih 20 godina što ga nagoni da ponovno pravdu potraži na ulici?
Vojkan: Odgovarajući na ovo pitanje sa izvesne vremenske distance mogu da zaključim da narod nije ništa naučio. Protesti koji su se dogodili nakon izbora ugasili su se istom brzinom kojom su izbili. Možda je tako i najbolje jer je tokom protesta došlo do mešanja različitih (političkih i društvenih) grupacija, što bi rekao naš narod – skupilo se i kuso i repato. I tako lutajući, posebno u ideološkom smislu, levo i (malo više) u desno, protest se jednostavno ugasio. Međutim, razloga za protestovanje ima toliko da bi oni mogli da potraju mesecima, ako ne i godinama. Ali za tako nešto je potrebna malo bolja organizacija kako se ne bi dogodilo da čitavu stvar obesmisle raznorazni raščinjeni popovi, prolupali političari i rent-a-navijači.
Gorjelo je i drugim gradovima, no u Kraljevu iz kojega vi dolazite nije. Zašto je tome tako? Biste li vi inicirali unutar lokalne zajednice demose podrške? Može li uopće sadašnja situacija imati podršku s vaše bendovske strane?
Vojkan: Zapravo trenutno samo 2/5 benda živi u Kraljevu, ostatak je u Beogradu i Zagrebu. Elem, nešto se događalo i u Kraljevu. Nije bilo tako masovno kao u većim gradovima, poput Beograda, Novog Sada ili obližnjeg Kragujevca, ali na trgu ispred zgrade skupštine grada okupila se grupica, mahom mladih, demonstranata. Međutim, sve je bilo tako neorganizovano, bez smisla i bilo kakve ideje (o nekim ozbiljnim zahtevima nije bilo ni reči), da je bilo više komično nego ozbiljno. Čak i bedni pokušaji da se digne atmosfera paljenjem baklji nisu uradili plodom, pa je taj osećaj otužnosti i dalje ostao da lebdi u vazduhu. Takođe, važno je naglasiti da su protest „preuzeli“ sumnjivi likovi – lokalne kafedžije kojima ne odgovara zatvaranje njihovih kafića, (bivši) sitni kriminalci i šatro desničari; pa je tek time protest izgubio na smislu. Toliko je bilo sve ozbiljno da je protest jedva dve večeri bio organizovan (u trenutku kada ovo pišem, a do izlaska fanzina će se možda nešto promeniti, mada sumnjam). Da ne bude zabune, mi kao bend i pojedinci, apsolutno podržavamo različite vrste pritisaka na ovu, ali i svaku drugu, nakaradnu i lopovsku vlast (ah ima li vlasti da nije lopovska?), ali stajanje rame uz rame sa klincima, wanna be huliganima, koji viču „izađite na terasu, pozdravite srpsku rasu“ (!) jednostavno prestaje da bude stvar dobrog ukusa i prosto ne želimo da budemo deo takvog cirkusa.
Sjećam se svojevremeno animoziteta nekog Beograd vs Kraljevo scena. Čak se i nekim ljudima prošle godine činilo čudno što ja i frend stopamo do vas na reunion festival starih baraba. Ima li nešto i danas u tome ili smo prevazišli to?
Vojkan: Za one mlađe čitaoce ili one koji su prespavali ’90-te možda je važno dati jednu malu retrospektivu događaja. Naime, sukob o kojem se priča je bio na relaciji Hoću? Neću! – jedan deo BG/HC ekipe okupljene oko bendova Dead Ideas i Definite Choice. Ovaj sukob ima više nivoa i kreće se od onog svima dobro poznatog „ko je više true?“, do nešto ozbiljnih političkih elemenata poput pitanja decentralizacije. Inače, tih godina u Srbiji je bila prisutna ideja decenetralizacije ili debeogradizacije, pa se nekako sve dobro uklopilo. Uglavnom, tokom godina ovog zapleta H?N! je napravio par pesama u kojima je isprozivao ekipu (poslušajte „Beograd je jedno veliko selo“ i „Speak English or Die“), javno su obećavali da neće nikada svirati u Beogradu, malo se svađali tokom jednog „Kad bi festivala“ u Smederevskoj Palanci i na tome se sve završilo. Što bi rekao naš narod – tresla se gora rodio se miš. Da bi se stavila tačka na ovaj „sukob“ mi, nešto mlađi, smo pozvali Hitman da odsvira svoj koncert u Kraljevu, 2001. godine. I oni su sami bili iznenađeni našim pozivom, ali su pristali da dođu bez ikakvih problema. Naravno, vratili su se u jednom komadu. Iz današnje perspektive i sa naknadnom pameću, rekao bih da je bio po sredi nesporazum ili šum na vezi, ipak su to bile 90-te, nije bilo interneta da se nešto demantuje ili objasni brzinom svetlosti, nego su vesti cirkulisale usporenim ritmom, pa dok se prenesu od uha do uha, ispadne mnogo gore nego što zapravo jeste.
Jedan ste od najviše turirajućih bendova koje poznajem i koje sam imao prilike ugostiti tijekom vaše bogate prošlosti. Vodite li neku evidenciju koncerata? Koliko ste ih odradili već i gdje je bilo onako luđe nego inače?
Gajo: To što si nas ugostio više puta će jednog dana biti zapisano u balkanskoj hc/punk bibliji ako ikad bude napisana. Definitivno vodimo evidenciju odsviranih koncerata te je lista istih priložena na bandovskom blogu, jedino što ne pišu redni brojevi pa je malo zajebano pobrojati sve. No, otkad sam ja u bandu a to je od 2011. godine odsvirali smo 164 koncerta što se možda ne čini tako puno s obzirom na vremenski period, ali naglasio bih da je većina tih gigova odsvirano na turnejama. Naglasio bih još i to da smo svirali baš posvuda u tom smislu da često nismo išli na onu ziherašku šemu sa samo provjerenim europskim metropolama što mi se čini da neki bandovi rade kad idu na turneje, dok mi ipak volimo npr. otići malo u neka predjela južne Francuske pa sviramo u DIY eko selu na brdu usred šumetine ili se zaletimo malo do Istanbula i Ankare. Što se tiče najluđih The Truth koncerata, bilo ih je bome dosta ludih. Rekao bih da su Talijani među luđima u pozitivnom smislu, u Italiji smo imali baš dosta ultra pozitivnih gigova gdje je bilo totalno luđaštvo – Genova, Bologna, Trento, Rovereto, svega je tu bilo. Španjolska je također dosta zanimljiva, tu je isto znalo biti par ludih svirki poput onih u gradovima Murcia i A Guarda. Prvi put u Istanbulu kad smo svirali je bio kompletni kaos a i neki gigovi u Ukrajini su bili plafon. Dodao bih da smo u bandovskoj „karijeri“ imali i par užasnih svirki, ali te su bile baš rijetke, tako da nas uglavnom vežu pozitivna sjećanja na sve odsvirane turneje i većinu odsviranih gigova.
Imali ste brzih hc stvari, youthcrew upliva, gotovo crusty trenutaka na splitu s I Hope You Suffer… Gdje ide bend zvukom ovih dana?
Gajo: Crusty utjecaji a i one neke metalizirane terce i slična eksperimentiranja su srećom iza nas, haha! Trenutno a i već neko duže vrijeme je band poprilično u fazonu brzi hc/punk sa velikim utjecajem američke hc/punk stare škole ’80-ih kao i bandova koji su nešto slično svirali krajem ’90-ih i u prvoj polovici 2000-ih. Dobra stvar je što trenutno muziku ne radi samo jedna osoba u bandu već smo Vojkan, Dominik i ja zaduženi za muzički dio i mislim da smo se dosta dobro uhodali, jedino što smo i dalje ultra spori sa rađenjem novih pjesama što često dođe u nekim naletima nakon dužeg vremena artističke suše. Mislim da je najbolje da tko nije već poslušao, posluša našu live kasetu „Drive, Play, Sleep, Repeat“ koju smo izbacili prošle godine (koja se može downloadati i na Mad Schnauzer Records bandcampu, ali je ostala poprilično nezamjećena koliko sam dobio dojam) jer taj snimak dobro predstavlja kako sve to live zvuči plus gore je hrpa pjesama koje još nisu studijski snimljene. Dodao bih i to da trenutno baš nema bandova u mikro hc/punk svijetu koji furaju taj brzi hc/punk đir ili ja nisam dobro upućen, no stvarno se ne sjećam kad sam zadnji put gledao ili čuo hc/punk u stilu, 1, 2, 3, 4 nabrijani i brzi hc/punk bez dileja na vokalu i ostalih trendovskih upliva u zadnjih X godina.
Često ili uvijek pričate nešto između pjesama. Jeste li ikad nastavili diskusiju s publikom izvan koncertnog prostora? Gdje počinje i završava političnost The Trutha?
Gajo: The Truth je svakako poznat i po pričanju između pjesma na koncertima što je danas postalo rijetkost na Balkanu pogotovo, barem na gigovima na kojima sam ja bio u zadnjih X godina. Uglavnom je Vojkan taj koji nešto kaže između pjesama, mada bih ja volio i da Felix nešto kaže ponekad jer ima direktniju oštricu od Vojkana, no šta je tu je. Znam da je na ovim prostorima ekipa poprilično smorena od Vojkanovih spika a i mi iz banda smo njegovi najveći kritičari u vezi toga, no mislim da je OK da se kaže nešto između pjesama ako netko misli da ima nešto suvislo i pametno reći, pogotovo u mjestima gdje prvi put band svira. Nismo svi obdareni za dobre govornike/ce, ali nemam ništa protiv toga da ljudi pokušaju reći što misle na koncertima. Diskusija nakon naših nastupa se znala nastaviti dosta puta sa ljudima koji su došli na koncert ili sa ljudima koji su nam organizirali koncert i to je uvijek jako inspirativno makar se i ne složili u diskusiji. Što se tiče zadnjeg dijela pitanja o političnosti The Truth, nitko iz banda nije neki politički aktivist u ogoljenom smislu te riječi, ali se i ne predstavljamo kao takvi. Definitivno smo svi dovoljno upućeni u politička dešavanja što na Balkanu, što u svijetu te se u nekim tekstovima bavimo nekim socijalnim i političkim temama, ali mislim da je kod The Truth više naglašen tzv. osobno politički pristup. Mislim da sama činjenica što smo band sastavljen od ljudi koji žive u Srbiji i Hrvatskoj i da smo svirali po milion skvotova i autonomnih prostora govori o tome u kojem smjeru idu naši politički stavovi. Meni osobno su uvijek bili inspirirajući politički hc/punk bandovi koji su malo odskakali od političkih punk klišeja, kao npr. Born Against koji su definitino bili atipični hc/punk band sa jakom političkom porukom i koji su konstantno propitivali status quo hc/punk scene. Tako nekako gledam i na The Truth, a sad koliki je naš utjecaj na nekoga, to je već druga tema, ali ima nekog pozitivnog feedbacka u vezi banda, pogotovo u zadnjih par godina, mada više u Srbiji nego u Hrvatskoj.
Za kraj koje bi klasike hardcore punka poželjeli svakome a za koje sigurno nitko ne zna? Pažljivo birajte…
Gajo: Buddy Holly, The Beach Boys, The Byrds, The Stooges i The Last. Šalu na stranu, jel zbilja u današnje vrijeme postoje ljudi u hc/punk-u koji ne znaju za hc/punk klasike i kojima to moraš crtati? Hvala na intervjuu i što nisi pitao koja je povijest banda.
Felix: Živimo u digitalno doba i sve informacije su lako dostupne i skoro da nema neotkrivene tople vode ili nekog instant klasika u hardcore punk muzici ali evo par naslova za one koji su lenji za rovarenje po blogovima ili neka nova preslušavanja – Walk Proud (Be Yourself), B.G.K. (Jonestown Aloha!), Judas Iscariot (New Youth Rebellion), Sedition (Dealing With Cliches…), Ill Repute (The 1982 Demos), Citizens Arrest (S/T demo), Vatican Commandos (Hit Squad For God), Generic / Electro Hippies (Play Loud Or Not At All LP split), Larm / Stanx (LP split), Ultra-Violent (Crime… For… Revenge) i Torino 198X (kompilacija bendova sa italijansko severa koji su bili izuzetno aktivni u prvoj polovini osamdesetih).
Intervju objavljen u Out Of The Darkness #9 , 10/2020
za više informacija posetite: https://thetruthbanda.wordpress.com/ ili https://www.instagram.com/the_truth_banda/
