Pank, druženje, posvećenost i frka kao rutina audio fanzina.
„Ljudi iz podzemlja“ jedan od malobrojnih punk/Oi!/HC/alt/underground podkasta, koji se od novembra 2017. godine emituje na internet radiju ”Daško & Mlađa”, u februaru ove godine proslavio je 100. epizodu javnim snimanjem emisije pred punim klubom Dom b-612, uz odličnu svirku punk/HC bendova Sell Them Sin, Nagon, Smrt razuma i Padkrosda.
Spritus movens, autor i voditelj „Ljudi iz podzemlja“ Miljan Bosančić znani kao Mige ili DJ Migelito najavio je tada, kao što često najavljuje u svojim emisijama „red muzike, red priče“, a koliko je publika bila zainteresovana za ove njegove redove i sve ono što je između redova, moglo se videti ispred vrata, gde su oni koji su okasnili bezuspešno pokušavali da uđu u dupke pun Dom b-612.
Kako još uvek nema članka na Wikipediji koji bi dao osnovne informacije o Migetu, evo prilike da se pomene da je diplomirani istoričar, na trenutnom radu u štampariji, veliki poštovalac FK Vojvodine, ljubitelj britanskog Oi!-a, koji je protekle dve i po decenije od ranih tinejdžerskih dana posvećeni akter novosadske punk scene. Srešćete ga ispred bine kao posetioca, svojevremeno i na bini kao pevača bendova The Bayonets i Vršnjačko nasilje, ali i iza bine kao organizatora koncerata.
Sada je u fokusu kao prvi među jednakima – ljudima iz podzemlja i ovoga puta, zamenili smo uloge, te je on seo ispred mikrofona koji inače pripada onima koji gostuju u njegovoj emisiji.
U Dom b-612 nisu mogli da stanu svi oni koji su želeli da prisustvuju istorijskom momentu -live izdanju 100. emisije, izvan studijskih zidova. Kako ti zvuči i koliko ti znači ova okrugla brojka?
Mige: Znači mi, kako ne. Da mi je neko rekao da ću do toga stići, ja bih rekao da bih bio zadovoljan sa dvadesetak emisija. Ne znam čemu taj nedostatak samopuzdanja, ali to baš ozbiljno zvuči, ozbiljna je brojka, a emisija i dalje neozbiljna. Dok sedim sa te strane stola ja sam i dalje pogubljen kao da su prve emisije u pitanju, nemam tu izgrađenu rutinu ili je baš to rutina, da sve deluje kao na frku. Mislim da ljudima to odgovara, taj amaterski štih jer se oseća da nije radijski profesionalizam nego da je baš onako druženje i posvećenost. Mislim da to ljudi prepoznaju i da se to nije promenilo i nakon ovih sto emisija. Sada se možda više trudim da dovodim što više gostiju, da bude što više različitih priča i informacija i što je najvažnije novih bendova, da se ne vrti non-stop isto.
Od svih formi izražavanja, raznih blogova i vlogova, zbog čega si odabrao baš podkast?
Mige: Dosta sam slušao neke emisije koje su ranije postojale u Novom Sadu – „Mikrofonija“ na AS-u i „Nemanje para“ na Dunavu krajem devedesetih, a prethodnih godina sam dosta slušao „Maximum R’N’R“ i jako mi se sviđalo kako to oni rade i tu sam otkrivao neke bendove. Onda sam na Exitu 2017. godine posle koncerta Angelic Upstarts-a napao Daška što ne pušta neki pank nego samo nešto njihovo. Onda je on rekao, ok hajde ti, i trebalo nam je nekoliko meseci da se organizujemo da bih u novembru 2017. počeo sa podkastom. Taj preod, ta 2017. to je bila godina kad nisam imao nekih aktivnosti, Bajoneti su prestali da sviraju dve i po godine pre toga, Društveni centar je izgoreo u oktobru 2016. i nekako sam se našao u nekoj crnoj rupi. Radilo mi se nešto, imali smo na umu da pravimo fanzin, ali to se nije ostvarilo, kako to obično biva u projektima u koje je uključeno više ljudi. Nismo se dovoljno posvetili tome i onda mi je nekako ovo uletelo. Nisam očekivao neku konkretniju pomoć od drugih ljudi osim ove logistike i platforme koju sam preuzeo od Daška i Mlađe i koji su mi pomogli što se tiče svih tih tehničkih stvari ali nekako sam ideju sam izgradio, uz ove navedene inspiracije od ranije.
Svake srede u 20 časova stiže novo izdanje „Ljudi iz podzemlja“. Sluša se nešto novo, nešto staro, u svakom slučaju nešto pažnje vredno. Tu su najave festivala i koncerata, punk izdavaštvo, gosti sa raznim pričama. Kako koncipiraš emisije?
Mige: Pošto sam već imao uzore u pomenutim emisijama, kada sam počeo nisam ni razmišljao da ću nešto puno eksperimentisati nego sam se držao tog recepta za koji sam znao i koji mi se činio ok. Jedino što je bilo bitno jeste da puštam bendove koje smatram zapostavljenima i neke nove za koje smatram da su perspektivni i da imaju kvalitet. Nisam hteo da napravim emsiju u kojoj ću puštati Ramones, Kud idijote, Atheist-e i slično, već sam hteo da bude više audio fanzin – red muzike, red neke priče koje sam slušao po kafanama i ispred prodavnice. Želeo sam da bude opuštena varijanta uz underground punk i mislio sam da je to kombinacija u kojoj se mogu snaći.
U emisiji se pominju razne teme, od toga ko je koji bend napustio, ko se s kim posvađao i pomirio, do toga kakva je punk scena u Koprivnici, ko su predstavnici teksaškog panka i ko je ko na baskijskoj sceni. Ima tu, kako bi jedan tvoj gost rekao – punk arheologije, a ja bih dodala i punk tračologije. U tom duhu sad ekskluzivno objasni kako biraš goste i ima li onih koji su uvređeni što do sada nisu pozvani?
Mige: Mislim da ima uvređenih ali jedan od njih ne živi više u Novom Sadu. (smeh) Sigurno da ima ali ja neću da mi neko dođe i pušta „Blitzkrieg Bop“ od Ramones-a, „Gotta Go“ od Agnostic Front-a i „Wartburg limuzinu“ od Atheist-a. Kad razmišljam o gostima nekako prvo pomislim šta bi taj pustio u emisiji. A, ima tako ljudi svakakvih. Za neke razmišljam da li će se napiti pa prosuti pivo po mikseti ili da li će sa sobom dovući još sedam, osam pijanaca. Do sad sam imao goste koji su znali gde je neka granica i sem u jednom slučaju, nisam puno intervenisao. (smeh) Nekako mislim da će svi doći na red jer neke koje nisam imao u planu i koje sam zvao u nedostatku gostiju bili su zahvalniji sagovornici nego neki od kojih sam imao visoka očekivanja. Mislim da sam u prvom delu dosta privatizovao emisiju, da sam zvao ljude s kojima bih i sam otišao na pivo, a kasnije sam počeo da se otvaram. Nema puno dešavanja u Novom Sadu tako da sam sad počeo da zovem i neke ljude sa kojima ranije nisam lično sarađivao, ali počeo sam da pratim šta rade i da ih zovem u emisiju. Nemam nikog koga naročito izbegavam ali mislim da ima ljudi koji bi mogli biti dosadni, što muzičkim izborom, što pričom pa i pored njihovih zasluga, koje poštujem, ipak ću ih možda zvati tek kasnije.
Statistike pokazuju da je od 100 emisija u samo jednoj gostovala žena, odnosno devojka. Nije teško izračunati da je indeks rodne ravnopravnosti u „Ljudima iz podzemlja“ poražavajuće nizak. Objasni.
Mige: Neke sam zvao pa nisu htele da učestvuju, a i malo je devojaka na sceni u Novom Sadu. Svakih nekoliko godina bude po neka pevačica u bendovima, ali baš je onako mali broj dirketno uključenih u scenu, kada poredimo recimo sa situacijom u Zagrebu ili Ljubljani. Prihvatam to kao grešku i to jesu okolnosti na koje ja treba da utičem da se menjaju.
Koliko si se ti promenio uz emisiju?
Mige: Osim što znam kako se radi u tim nekim programima za koje ranije nisam znao za šta služe, i šta su ti neki regleri, mislim da je to to i da sam radio emisiju pre deset godina da bi to bila ta priča. Ali, super mi je što sam se povezao sa ljudima koje nisam znao iz susednih država i ljudima iz dijaspore. Pošto obično sve ispričam u emisiji, desi mi se kad odem u inostranstvo, ljudi me nađu, znaju gde sam, odemo na neku svirku. Ta povezanost u panku, što bi moja majka rekla, je kao neka plemenska, tako to ona objašnjava. To sam doživljavao i ranije ali od kako radim, prvo sam mislio da će sve ostati na dvadesetak ljudi koje lično znam pa mi je bilo zanimljivo da to zanima i neke ljude koji nisu skroz u punk rock vodama nego su im prosto zanimljive te priče i informacije. Ima i onih koji predlažu da kao Daško i Mlađa postavim verziju bez muzike. Drago mi je da sam ja, koji visim na svirkama i ne važim ni za kakvu medijsku ličnost i nisam školovan za to, postigao da ipak to što radim nekome bude mnogo zanimljivije da sluša nego zvanične radio stanice. Verovatno u svakom memljivom klubu u svakom gradu ima tako neki lik, autsajder, marginalac, koji samo treba da otkrije neki od svojih, da ne kažem talenata, jer mislim da ovo nije nikakav talenat, već neko polje u kom se snalazi.
Šta ti drugi zameraju, a šta zameraš sam sebi kada je u pitanju rad na emisiji?
Mige: Bilo je kritika ali ne zlonamernih. Pogotovo su se ljudi osvrtali na te prve emsije u kojima sam zvučao dosta tremaroški. Možda se to i sad desi ali se ljudi ne obaziru previše na to. Ja bih izdvojio da nisam zadovoljan brojem različitih gostiju koje sam dovodio, a delom su za to zaslužni naši sugrađani, naročito oni koji prate emisiju i nisu zainteresovani da dođu jer sve oni to poštuju ali kažu da ne bi bili dobri sagovornici. Ima dosta toga. Neki mi savetuju da proširim formu, da ne dovodim samo ljude u studio već da vijam sagovornike na koncertima, a ja nekako kad odem na konceret ne bih da razmišljam o tome, ne bih da radim. Za sad mi je cilj da dovedem interesantne sagovornike koje već odvano imam u planu i nakon ovog prenosa 100. izdanja emisije naložili smo se, ali nismo ozbiljnije pričali o tome, da prenosimo uživo manje svirke, da bude miks radijske emisije i svirke benda, po uzoru na KEXP iz Sijetla. Otišli bismo recimo u studio za probe i snimili to tamo, ali ne bismo to radili često, možda jednom mesečno, možda ređe, nakon subote to me kopka. Savetovali su mi ljudi da pravim emisije pred publikom, ali ja bih više voleo onda na otvorenom to da radim, kad otopli. Sasvim je moguće da će biti toga.
Za mene je podkast „Ljudi iz podzemlja“ postao neodvojivi deo novosadske scene, skoro kao neka vrsta punk brenda, a ti kao njegov autor onda postaješ poznata ličnost i sad je vreme da za kraj ispričaš neku situaciju iz ciklusa „Anegdote poznatih“.
Mige: Nemam anegdota, ali uvek bude interesantno kad su te novogodišnje emisije. Ja volim da svaku radnu godinu završim ludilom, jednom smo u studiju svirali i pevali Dejana Cukića, recimo. Te emisije su mi baš opuštajuće. I onda moram da kažem ljudima koji su prisutni i hoće da snimaju i stavljaju na Instagram, da to ne rade, da Daško ne bi video kakva je atmofera, pošto bi popizdeo i odmah došao da prekine sve. (smeh) Uglavnom ovde bude prilično civilizovana atmosfera osim u tim emisijama pred Novu godinu kada sebi damo oduška. Ali evo recimo bio sam u Berlinu i svirao je bend našeg dugara Neše iz Sombora, bend Ego, a sa njima je svirao bend Gulag Beach koji su nam se svideli. Mi smo stajali ispred a drugar je otišao da kupi ploču i lik iz benda koji je prodavao za štandom pitao ga je odakle si, ovaj je rekao iz Novog Sada a onda je ovaj pomenuo da tamo postoji jedan podkast i da su puštali njihov bend baš pre nekoliko nedelja i da lik pušta dobru muziku. Moj drugar je rekao pa evo ti ga napolju i onda je ovaj iz benda izašao pa smo se upoznali. Emisija je na našem jeziku i ne bih očekivao da je zapazi i isprati neko ko ne razume jezik. I nekoliko puta se desilo da su mi poznati ili nepoznati ljudi plaćali pivo, u lokalima, na svirkama, i to zbog nekih bendova njima dragih koje sam im pustio ili otkrio u emisiji.
Eto suptilne sugestije…
Mige: Ne tražim to, nisam sponzoruša. (smeh)
Jovana Zdjelarević
Svake srede u 20h na: www.daskoimladja.com.
Intervju štampan u Out Of The Darkness #8, , 5/2020
