Kako se izlazak novog broja fanzina bliži, a ovo u njemu neće biti mislim da je red da se kaže nešto o Revolution Calling, sada već ozbiljnom festivalu. Da naglasim da ovo neće biti klasičan izveštaj jer je nepotpun… Naime, obreo sam se u Holandiji a da pojma nisam imao da je to baš u vreme festa. Tek nešto kasnije skontao sam da se datumski poklopio sa mojim dolaskom. Nisam planirao da idem, iako sam razmišljao i o tome, ali sam par dana pred samu manifestaviju dobio ulaznicu pa rekoh „što da ne“…
Revolution Calling, koji se ranije zvao Sounds of Revolution, odigrava se u Ajndhovenu. Pre par godina kao headlajnere imali su Suicidal Tendencies, Gorillu Biscuits, Dag Nasty, Propagandhi, Underdog što je uzrokovalo da brdo ljudi iz naših krajeva krene ka ovom gradu na jugu Holandije.
Ovog puta, line up je bio slabiji (ali daleko od toga da je bio loš) i sve je bilo spakovano u jedan dan. Kao i ranije lokacija je u kompleksu zvanom Klokgebouw koji je podeljen na dva dela, manji i veći prostor. Nastupilo je ukupno 18 bendova i strogo se poštovala satnica, što je odlično.
Priliku da otvore festival imali su Probation o kojima ništa pojma nisam imao. Gledao sam skoro ceo set, ali ne znam kako bih opisao njihov zvuk. Nešto najbliže mi je taj metal core, ali stvarno pojma nemam šta je to, ne pratim taj zvuk. Trojica momaka su na velikom stejdžu svirala pred 50 ljudi. Čim su završili selimo se u manju salu gde se Mess spremao da krene. Za bend sam čuo na sto strana (čini mi se da ih je i Mige puštao u emisiji) ali nikad nisam seo da ih preslušam. Dobro je to. Totalno lapanje Blitza, himnično sa melodijama koje ti se zabiju u glavu i ne izlaze. Publika ih je odlično prihvatila. OK, nije da su svi skakali, ali ispred bine je bilo puno lljudi (recimo preko 200) od kojih dobar iz prvih redova deo zna pesme. Odgledado sam ih do kraja a onda trk nazad jer su Savage Beat već krenuli sa svojom svirkom. Prvi put gledam ovu petorku predvođenu našim čovekom. Novina je da je u bendu sada i Nemanja iz Beograda, kojem je ovo drugi nastup sa bendom, tako da Srbi polako preuzimaju primat u bendu (he-he). Oni su već imali soludnu cifru na nastupu ali je veliki stejdž pa sve odaje utisak pre polu praznog nego polu punog prostora. No, njima to nije smetalo. Dobro su navežbani, odsvirali su nekakav presek svoje karijere (ovo zvuči bombastično ali jeste tako jer je bend u samo pet godina postojanja objavio izdanja koliko 90% njih sa tri puta dužim stažom ne objave). U 30-tak minuta ugurali su 10 pesama, krenuli sa „New World“, pa „League of Fools“, „Revenge“, „Take it Further“, „Trapped“, „All Odds Against You“, „On the Outside“, „Always Dreaming“ (Uvek zajedno u nove pobede, gledamo rađanje jedne nove nade). Uz dobru navežbanost ističe se i Marko koji ima markantan nastup, skače, pljuje u vis, pozdravlja ljude i nazdravlja sa njima. Za kraj su ostavili „So Much Hate“ koju je par ljudi iz publike znalo od reči do reči. Bez foliranja i podilaženja pod dlaku jer su u pitanju drugari, Savage Beat je već solidno izgradio ime i kako mi se čini sledi mu još veći „uspeh“ jer bend ne planira da stane. Nakon toga je u maloj sali krenuo bend Lifesick koje sam odgledao 10 minuta i otišao napolje ne bi li nešto prezalogaijo, što je trajalo dok nije krenuo Peter and the Test Tube Babies. Gledao sam ih već sedam-osam puta, u Novom Sadu, Beogradu i Beču. Poslednji put pre par godina bili su odlični, ali daleko je to od onog nastupa na Ritmu Evrope 2007. gde je nekoliko hiljada ljudi napravilo feštu kakva se ne zaboravlja. Drugi put ih gledam u ovoj postavi. Bend je na visini zadatka, ali Peterov glas je dosta slab, promukao i baš se napinje da otpeva. Ostatak benda dobro zvuči, ali je tu tek bilo vidno da mali stejdž hronično pati od lošeg zvuka. Moguće da je i sam ambijent betonske hale tome doprineo ali je neoprostivo da bend koji ima sjajne gitarske deonice ima toliko praskav zvuk uz ogroman naglasak na ritam sekciji. Odsvirali su hitove i mislim da listu ne menjaju decenijama, što je praksa dosta bendova sa podužim stažom. „Moped Lads“, „Run Like Hell“, „The Jinx“, „Never Made It“, „Facebook Looser“, „Key to the City“, „In Yer Face“, „Up Yer Bum“, „Maniac“, „Banned From the Pubs“, dok je „Blown Out Again“ ostavljena za kraj. Korektno odrađen set i čini mi se da je i bubnjar skontao u kakvom je stanju frontmen benda pa je preuzeo ulogu najave pesame ali je i tražio da mu daju koku ukoliko je neko ima. Jesam ih gledao toliko puta ali Piteri su Piteri!
Cold World sam preskočio jer sam bio ispred kluba da uzmem svež vazduh. Ulazim na početak seta Knuckledusta koji sam odgledao do kraja. Svirali su na maloj bini i imali su dosta dobru podršku ljudi + brdo ekipe na samom stejdžu koja je pravila atmosferu. No Turning Back su svirali na velikoj bini i njih sam odgledao delimično. Sećam se benda kad su se pojavili, imao sam split sa The Deal ali ni tada a ni sada taj fazon ne kapiram. No, ostao sam do kraja jer mi je bilo zanimljivo da ogledam performans. Trk u malu salu jer počinje Crown Court. Njihov LP je bomba ali se ja bendu nikad više nisam vraćao. Vidim da imaju siglove pre i posle tog izdanja koji su meni potpuna nepoznanica. I nastup je sastavljen od pesama koje nemam pojma. Pred krcatim stejdžom, okićeni britanskom zastavom sa jedne i banerom benda sa druge strane, isporučili su pola sata preseka svoje karijere sa samo jednom pesmom sa albuma. „Sammy Skyves“ je i najbolje prihvaćena za šta ide zasluga i tome što je pevač upalio baklju koja mu je umalo spržila facu. Doduše sve vreme je trljao oko koje je očigledno zakačeno, ali je stoički izdržao do kraja. Suma sumarum, dobar nastup koji sam napustio 5 minuta pre kraja ne bi li stigao na početak Discharge seta. Kao i Savage Beat, Mess i legende iz Stok On Trenta gledam po prvi put u životu. Imali su dobro popunjen prostor (recimo 1000 -1500 ljudi) i zvučali su kao pod konac. Međutim, ne radi se o svirci benda, već o samom nastupu, koji izaziva jezu. Mogu misliti kako je ovo sve izgledalo 80-ih kad je tu bio originalni pevač. Publika je znala da ih isprati i bend je to cenio stalno se zahvaljujući. Set im se sastojao od brdo poznatih klasika uz par stvari koje su snimili sa ovim pevačem. Otprilike je to izgledalo ovako: „State Violence State Control“, „Hear Nothing See Nothing Say Nothing“, „Never Again“, „2 Monstrous Nuclear Stockpile“, „Decontrol“, „Realities of war“, „Accessories By Molotov“ i za kraj „War is Hell“. Nakon njih malo sam odgledao Born From Pain koji su i kod nas dolazili, ali se nisam dugo zadržao. Vraćam se na main stage gde već kreće Ignite. Zoli više nije tu, sad peva neki kosijaner. Imaju i album, par pesama sam čuo. Odgledao sam nastup do kraja ali sam se sve vreme pitao koja je svrha postojanja ovog benda više? Ne lažimo se, to što je bivši pevač kod nas omražen, to je druga stvar. On je pevao na dva fenomenalna izdanja benda i od Ignite napravio ime. Ne, nije ovo dobro, ovaj vokal je slab i „Ash Return“ i „Embrace“ sa njim zvuče očajno. Nakon Ignite sam pokupio stvari i otišao.
Suma suamarum, ko voli ovakve festivale i ima priliku da skoči do Holandije eto mu super prilike. Imajući u vidu kolike su cene solo koncerata onda upad na ovakvu manifestaciju nije skup. Juče je krenula pretprodaja karata za sledeću godinu i za samo 30 eura imate priliku da 25/11/2023 gledate pregršt svega. Isplati se svakako.
All photos by Lad and Misfit photography
