Za Sarajevo sam vezan emotivno, oduvek. Imao sam rodbinu u blizini pa sam svaki raspust sve do rata provodio tamo. Kada se situacija unormalila i veze sa ekipom odande obnovile, koristio sam svaku priliku da skoknem do olimpijskog grada. Izmišljali smo povode. Često je „raja“ odande dolazila u Novi Sad na To Be Punk, Exit, koncerte, rođendane i druženja, a i mi smo uzvraćali posete. Te sarajevski derbi na Grbavici, pa stoti na Koševu, pa ajmo ponovo na Grbavicu, pa smo u martu 2008. potrpali u minibus Red Union, Proleće i Ragman da bi ekipno otišli na vikend ekskurziju u Sarajevo. Dosta vremena je prošlo, mnogi su se raselili i godine su učinile svoje, ali je dvojac Izvan svake kontrole zaslužan za to što ta nit između Sarajeva i Novog Sada nikada nije prekinuta.
Kada nam je Mima u Zagrebu na svirci Svoga tijela gospodar, polovinom oktobra, rekao da za mesec i po dana organizuje festival u Sarajevu, to je bilo ono što nam je trebalo. Odmah sam zaokružio u kalendaru Dan republike, bez pitanja o bendovima koji će nastupiti. Ne pamtim kada sam poslednji put vozio po mraku, kroz vejavicu kakva je bila u četvrtak uveče dok smo jezdili preko Romanije. Toliko snega i grtalice koje su nam krčile put nisam video ihahaj. Naziv festivala Forever Summer još više je dobio na smislu! U međuvremenu, kada sam dobio info o line up-u, dogovorili smo sa Mimom i Šaranom da se u subotu u nekadašnjem Domu pisaca organizuje i dvostruka promocija, 19. broja fanzina Out of the Darkness koji je izašao nedelju dana ranije i tek objavljene Sakine knjige „Pank – malena reč, naš ceo svet“, kad već čovek dolazi sa svojim Fiskalnim računom.
U petak smo obavili ozbiljan pešački tour stazama prošlosti i na kraju završili sa prijateljima na ručku u restoranu „Pod lipom“ u koji ćemo se rado vratiti i narednog dana, na sjajnu klopu i preko potrebnu dozu smeha. AG klub je isti kakav je bio i pre 18 godina. Kada smo stigli na odredište imao sam osećaj kao da su nas dočekali svi koji postoje. Malobrojne nismo poznavali. Osim ekipe iz Sarajeva, i stare i nove, bilo je tu i dragih lica iz Mostara, Podgorice, Zagreba sa kojim smo se nedavno družili na To Be Punk-u. Dok smo se ispozdravljali sa svima, uvodni bend je uveliko svirao. U pitanju su bili neki Ukrajinci koji sviraju irski folk, a za koje je, ako sam dobro skapirao, gazda lokala molio organizatore festa da se ubace u program jer su valjda bili u prolazu. Prvi pank bend koji je nastupio u petak bio je dvojac Crustalno jasno. Klub je već bio dobro popunjen i stvorena je super atmosfera. Ko nije bio u AG-u nikad, malo samo da pojasnim da nekako najviše podseća na novosadsku Sonju samo što je još manji sa dugačkim šankom sa strane. Bina je tik odvojena od zemlje i desetak ljudi je dovoljno da stane ispred benda pa da se napravi dobar štimung. Dva mlada Mostarca isporučiše kvalitetnu buku. Pošteno su zagrejala publiku i kako u jednom od refrena pred kraj seta basista i pevač Luka reče: „Uvek smo bili prvi a sada smo drugi“ na račun toga što su redovno do sada bili bend za otvaranje. Mučin je svirao sledeći. Trojac iz Titograda neumorno gazi stazama bratstva i jedinstva. Nema gde ih nije bilo u godini koja je za nama. Mlađani frontmen Grbović u par navrata samo što nije eksplodirao od količine besa i energije koji su izbijali iz njega. Nema koga nije dokačio i isprozivao od zaslužnih za aktuelna sranja u regionu. Njihov repertoar bio je manje više sličan onom iz Fabrike dve nedelje ranije.
Publika je i njih ispratila finom šutkom i horskim pevanjem. Zvezde prve večeri festivala bili su Hogar i veterani koji čine kultni zagrebački HC/punk sastav Motus, koji nisam gledao sigurno 15 godina. Njihova set lista bila je poprilično dugačka, a iznenadio sam se što sam više od polovine pesama znao napamet. Oni su zaslužni za pun klub jer je definitivno najviše ljudi došlo upravo zbog njih. Set koji je trajao preko sat vremena otvorili su vanvremenskim hitom „Vikend ratnici“. Jebem ti lebac kako ta pesma i danas dobro zvuči! Evo sad sam je pustio na repeat dok kuckam ove redove! Na spavanje smo stigli oko dvojke, fino izmoreni od celodnevnog orcanja.
Subota je bila još sadržajnija a festivalsko druženje počelo je već od 18 časova u pomenutom nekadašnjem Domu pisaca, koji je danas Društveno kulturni centar. Tu je majstor Šaran punih sat i po razgovarao sa Sakom i sa mnom o panku, fanzinima i knjigama, pred pedesetak prisutnih od kojih je maltene polovina nebrojeno puta bila kod mene u gostima. Potom smo se svi preselili u AG koji je druge večeri bio nešto prazniji. Definitivno je Motus zaslužan za to što je veća gužva bila u petak. Prvi je nastupio dubrovački Last Caress koji postoji još od kraja ’90-ih, a koji naziv nije dobio po pesmi Misfitsa, te ni ne zvuči tako, već po njenoj verziji koju je izvodila Metallica.
Bend je imao pauzu u radu pa se vratio na scenu 2018. godine a zanimljivo je i to što je publika mahom znala njihov repertoar. Mrva iz Zagreba je bio sledeći sastav, koji sam u svega mesec i po dana dvaput gledao uživo. Još uvek mi nisu seli. Sve je to pitko, melodično, pevljivo ali mi nekako fali nešto da klikne. Fiskalni račun je izašao pred publiku posle njih. Momci iz ravnice stigli su u planinske predele punim kombijem, bend plus drugari. Odsviraše poznati repertoar uz jednu novu pesmu, a atmosfera na njima toliko se zakuvala da je čak zasvetlela i baklja na „Deluješ mi srećno“. Poslednji bend bio je Loš primjer koji sam takođe gledao više puta u kratkom periodu a čiji je novi album objavljen online polovinom novembra dok se uskoro iščekuju vinil i kaseta. Bome, opasan je ovo bend, o-pa-san!!! Pošto se na satnicu niko nije obazirao, njihova svirka trajala je skoro do dvojke. Odsvirali su dvadesetak stvari, od čega sedam sa „Pulsa univerzuma“ koji i te kako ima ozbiljnih hitova. „Ratoubilački brat“ nekako mi je najupečatljivija. Super mi je bilo što su dve mlade devojke iz publike, pune samopouzdanja, svako malo uletale na Denin mikrofon i pevale zajedno sa ostatkom benda. Bravo!
Dok smo se ispozdravljali sa svima i stigli na spavanje bili su ozbiljno sitni sati. Iz razgovora sa Mimom saznao sam da je Vedran, koji je uz Mimu suorganizator i živi u Dubrovniku, a nekada je bio član sarajevskog pank benda Totalna rasprodaja, doneo donaciju koju je skupila ekipa odande zahvaljujući kojom je pokriven nedostatak budžeta. Ko je mogao došao je, a ko nije svejedno je platio ulaznicu. Svaka čast! Ako bih tražio dlaku u jajetu, zamerka bi mogla da ide na odokativnu satnicu, ali verujem da to niko osim mene nije primetio. Jedina ozbiljna falinka celom festivalu, što opet nema nikakve veze sa organizatorima, jeste to što u AG klubu ne postoji klasičan bekstejdž.
U klubu nema pušenja, pa je jedna prostorija AG-a pretvorena u pušačku zonu, a ista ta je bila i bekstejdž, u kom se duvanski dim mogao seći makazama. I još jedno lično zapažanje – jako ne volim kada članovi benda tokom nastupa nose majice sa svojim logom. Bilo bi mi logičnije da izađu na binu u majicama nekih imena koja oni poštuju ili za koje publika možda ne zna, da istovremeno podrže i promovišu druge. Ovo mi daje notu egocentričnosti.
Svaka čast organizatorima što su ovim festivalom razmrdali drago Sarajevo! Sad nema odustajanja. Malo je potrebno da se stvari poslože pa da se i narednih godina viđamo po snegu na Forever Summer Festu.
Zgro hcXns
Fotke Amar Bilić Billy (A.B. Photography)
