Za Night Fever sam saznao 2011. Njihov prvi LP “New Blood” uveliko je bio aktuelan, ali se nisam odmah upecao. Oformili su ga krajem prošle decenije klinci koji su par godina pre svirali po raznim bendovima. Album “New Blood” je objavljen u Evropi, Brazilu ali mislim da je za mene ključan momenat bio taj što ga je objavio i “No Way Records” iz Richmonda koji je vodio Brandon (Direct Control, Wasted Time, Government Warning). Mogu slobodno reći, u jednom momentu bio je to najbitniji izdavač hc/punk muzike ne samo u Americi. Bukvalno šta god je “No Way” objavio to se nabavljalo bez prethodnog preslušavanja. Isti label kasnije objavljuje i Night Fever singl “Transparent”. Od tada je prošlo 12 godina a mene priča vezana za ove lude Dance ne pušta, čini mi se čak da je ovog puta opsednudost prešla granice ludila.
Ubrzo je usledio i njihov prvi nastup u Srbiji. Sećam se kao juče da je bilo. U standardnom razmenjivanju 680 poruka dnevno sa Zgroom provuče se opcija da se dovuče Night Fever. Kontaktiram bend, povežem ih i vrlo brzo tu padne neki dogovor. Međutim kako se festival bližio tako su Danci utihnuli, par nedelja od njih nije bilo ni traga ni glasa. Nemaš pojma šta se dešava. Ne više od tri nedelje pred sam fest Zgro šalje poruku „ej, zamisli, ovi ludaci su ladno kupili avio karte i javili da dolaze“. Nastupili su u Novom Sadu 31.05.2013. a dan kasnije i u zemunskom Festu. Pored poznatih pesama svirali su i par, u to vreme, novih koje su se pojavile tek nekoliko godina kasnije na „Vendetti“, poput „Another Year of Misery“ , „Blown It Away“ (to je jedini put da sam pesmu čuo uživo, a posebno mi je draga), „Fuck Your PMA“ (tada sa drugačijim refrenom). Koncert u klubu Fest bio je slabije posećen, publika definitivno nije znala za njih. Nakon fajronta ostali smo u klubu do 5 ujutru, ali o tome drugom prilikom…
„Vendetta“ izlazi krajem 2014, i krasi je definitivno zrelija svirka. Komentari po netu su išli iz krajnosti u krajnost. Bilo je onih koji su tvrdili da to nije više to, te da je „New Blood“ bolji album, odnosno da je „ovde svirka previše ispeglana“. Glupo je očekivati da bend ima isti zvuk kakav je bio na samom početku. Da me pogrešno ne shvatite, nije „New Blood“ loš, naprotiv odličan je, ali je sve nakon njega bio samo logičan progres, kako muzički tako i vokalno. Ono što je meni fascinantno kod ovog benda, a pisali smo o tome u trećem broju fanzina, to je da svu muziku i melodije uglavnom pravi/piše pevač Salomon koji to sve snima na telefon a onda ga ostatak benda isprati. Sećam se koncerta u Lajpcigu kada su mi Matias i Andreas pričali kako se bore sa njegovim idejama godinama jer je prosto nemoguće pohvatati sve što je zamislio.
U periodu od 2013. do 2017. gledao sam ih osam puta, po dva puta kod nas i u Beču i još tri puta u Nemačkoj kad su bili na turneji sa Vitamin X. Nakon toga proredili su svirke ali su snimili par novih pesama neposredno pre korone koje sam slušao do iznemoglosti. Pandemija je prošla a od njih i dalje ništa. Kad god sam ih pitao šta rade, odgovor je bio da se bave novim pesmama.
U proleće 2022. najavljuju album, ali sam se u međuvremenu poprilično ohladio jer se sve oteglo u beskraj. Odlazim u Amsterdam gde posle par dana drugar svraća do nas i preko telefona pušta nedovršeni miks novog Night Fevera. Kako sam ga čuo tako sam se zaledio. Jebote, šta je bre ovo!? Sutradan sam imao ceo album prebačen i evo od tada, a to je bilo 9. novembra (pamtim jer mi je tada rođendan) pa do danas, nisam vezao dva dana a da ga nisam pustio.
Od poslednjeg studijskog snimka došlo je do tumbanja u postavi, priključena je još jedna gitara. Hasse je par puta uletao kao ispomoć a već na toj turneji 2017. bio je redovan član benda. Naime, on je sa Salomonom svirao u njihovom prvom bendu Arrigt Antræk, a posle toga i u Hjertestop i odličnom Lethervein u kojem je bio i novi basista, Andreas, koji takođe ima jak CV. No Hope For The Kids, Asbest i Death Token samo su neka od imena čiji je bio član. Ostatak benda je isti, Mathias na gitari, Jasper za bubnjem i Salomon sa mikrofonom u ruci.
Posle skoro devet godina, novi materijal je pred nama, sa 12 pesama (iako je snimljeno 13, ali je jedna izbačena da album ne bi bio predugačak) u nešto preko 30 minuta muzike. Dakle, i po trajanju ovo im je najduži album do sada. Materijal je snimljen pre godinu dana u Lasse Balade studiju, iz kojeg je izašlo gotovo 90% albuma koje znam a da dolaze iz Danske. Sve je ostalo isto, nisu promenili studio, niti producenta, ali je zvuk najbolji do sada. Recimo kao „Vendetta“ na steroidima ali bez negativne konotacije. Samo snimanje pratilo je sve ono što se dešava u sličnim situacijama kada pet persona, od kojih svaka vuče na svoju stranu, tvrdoglavo insistira na nečemu pa su neminovne svađe ali i kompromisi da bi se posao priveo kraju.
Album otvara brza stvar „Dead End“ koja je nastala među poslednjim, pred sam ulazak u studio. Tri minuta ispunjenih besom ka svakodnevnici. Refrenom „It’s so clear I see, Man-kind-will-never-be-free”, ljutito se reži na sistem u kojem smo navodno slobodni a zapravo smo zarobljeni u kandžama kapitalizma koji nam ne da da mrdnemo. Minut kraća pesma „Rot“ ima upečatljiv intro ali i solaže koje krase drugu polovinu. Mathias je ovde pokazao svoje umeće što će se više puta potvrditi na albumu. Tematika ostaje ista. Čovečanstvo srlja u propast. Ako bih morao da biram favorita onda bi to bila „Numb the Pain“ jedna od onih pesama koje je Salomon gotovo celu sam osmislio. Tekst i pevanje su nabijeni emocijama koje su produkt pravog R’n’R života koji je vodio, ispunjen porocima i beznađem. Refren je takav da bih najradije, da imam opciju, nekako taj deo zalepio ovde pa da možete, kao dete od godinu dana kada dobije knjigu koja svira, kad god otvorite ovu stranu da čujete tu melodiju. A tek onaj drugi deo pesme, kada tempo uspori… I sam bend je iznenađen kako je ovo stvarno dobro ispalo. „Lone Wolf“ je pesma koja ima sjajan mid tempo ritam i jedna je od onih u kojoj je svaki instrument jasno naglašen, jednako bitan. Inspiracija za tekst izvučena je iz tuče koju je Salomon imao sa dilerom droge. Nasamaren, on zove dilere u WC kafića da „rasprave nesporazum“, ne mareći za posledice. Dok nisam pročitao kompletne tekstove melodija mi je non stop odzvanjala u glavi, a deo kada se sve smiri a on izgovara „c’mon and fight me like a fucking man“ uvek pevam zamišljajući kako se nekom derem na uvo, često ne mareći što ljudi prolaze pored mene i gledaju me čudno. Kad znaš kako je tekst nastao shvatiš da ima smisla. „Amen“ je dosta brza, agresivna stvar i najkraća na albumu i govori direktno protiv organizovanih religija koje su tu samo radi ispiranja mozga. „Up the Wall“ je savršeno legla za zatvaranje strane. Nastala je odmah nakon izlaska „Vendette“ kad je bend imao još desetak pesama, ali ne i jasan smer šta konkretno raditi dalje. Ovo je jedna od onih preživelih „furious , no bullshit, high energy“ pesama.
„Reunited” otvara B stranu ploče. Nije nikakav „unity glupost“ tekst nego govori o često potrebnoj osveti. Nemogucnost da nađeš iole zdravo rešenje nekog problema primorava te da se jednostavno nekom najebeš keve – „…vengeance, the sweetest thing I’ll ever know…“ „Waiting For the End” je jedna od najstarijih pesama koja je bila na live repertoaru još u vreme „Vendette“. Sto puta su je prepakivali da bi je u jednom momentu skinuli sa repertoara misleći da je dosadna i da je treba zaboraviti. Srećom, zadržali su je, jer bila bi prava šteta da nisu. „By the Throat“ je pesma koju sam znao sa demo snimka pre korone. Kada sam je čuo pomislio sam da je previše ložačka. Ali, da se ne lažemo, pogotovu NY je izbacio tonu ložačkih pesama koje su do jaja. Ova ima taj vajb. Sporija je, svaki instrument savršeno zvuči a posebno do izražaja dolazi Jasper koji još jednom dokazuje da je odličan bubnjar. Ono što mi je kod tog demosa skrenulo pažnju jeste da je reč „fuck “ izgovorena u pesmi preko 20 puta. Skoro mi je Salomon priznao da je ispizdeo kad sam mu to rekao jer nije očekivao da će nekome zasmetati. Međutim, interesovalo me je samo čemu toliko psovanje. A, s druge strane sasvim logično ide uz pesmu koja ima ložački vajb. Tekst je naknadno doteran, nema više toliko psovki ali i da je ostala verzija sa demo snimka pesma bi svakako zvučala jednako dobro. Voliš Danzig? E, u ovoj pesmi je evidentan njegov uticaj, pogotovo u refrenu. „Life is Hell“ je još jedna od pesama koje su smislili mesec dana pre ulaska u studio. Postoje dve verzije, a ova koja se našla na albumu izglasana je većinom iako nije bila želja celog benda. Baš bih voleo da čujem i tu drugu verziju.
Sa „Killing Floor“ su najavili novi album. Ima neverovatno dobar refren. Tekst „now go off the rails step out of line, raise some hell“ povezan je sa YT snimkom njihovog nastupa na K Town Festivalu na kojem publika divlja, dok Salomon povraća na bini. Ono što se na snimku ne vidi je momenat kada je Mathias lupio glavom u konstrukciju bine nakon čega je završio u bolnicu u bolovima koje i danas trpi a zbog kojih je dugo vremena bio van benda. Neki klinac je na istom koncertu izvrnuo nogu, tako da mu je koleno otišlo na suprotnu stranu. Par vozila hitne pomoći te večeri je bilo ispred skvota Ungdomshuset.
Dođosmo do kraja ploče. „Make ‘em Pay“ je zatvara, jedna od nasjtarijih pesama na albumu. Melodija je nastala tokom vožnje bicikla a tekst je jasan kao dan – „…time has come, so grab your guns, oh what a glorious day to make them pay…“
Najbolju pesmu nemoguće je izvodijiti, svaka je odlična. Sve je u ovih 30 minuta bez greške. Night Fever je svojim novim albumom probio sve moguće granice, kako u načinu i brzini sviranja, tako i u aranžmanima i pevanju gde Salomon često ide do samih granica, od njegovog poznatog tenora do odličnog pitchovanja. Sve je za 10 stepenika iznad bilo čega što su objavili do sada, jedan od albuma koji se nauči napamet, i trebaće da se desi mnogo toga da ga neko skine sa trona. Predugo se čekalo, ali se isplatilo. Ako nikada niste slušali Night Fever onda vam je ovaj album najbolja preporuka za upoznavanje sa njima.
Text objavljen u Out Of The Darkness #15, 09/23
