Prvo dobijem poruku i fotku: “stigla je Condor ploča, ako znaš nekoga da ide iz Beča za Beograd, javljaj”. Obradujem se rođendanskom poklonu koji mi zbog korone kasni već pola godine, kad nedugo zatim stiže nova “e ajde da napišeš za fanzin, tebi najbolja izdanja 2000-2010”. I šta sada ja da kažem, mrzi me? Jebiga moram. Nije period koji najviše volim i slušam, ali svakako jeste onaj koji sam ispratio od početka do kraja i u kome sam bio najaktivniji što se tiče praćenja izdanja, koncerata i ostalih scenskih aktivnosti.
Bilo mi je malo teže da izaberem samo 10 jer se punk/hardcore u tom periodu preporodio posle ne baš najsrećnijih devedesetih. Havoc, Kick N’ Punch, Kangaroo, 625, Deep Six, Dead Alive, Lengua Armada, Feral Ward, Sorry State, No Way Records, Six Weeks, Hjernespind, Deranged, Grave Mistake, Even Worse, Adult Crash… štancali su na tone super ploča. Znam da kada bih morao da listam diskove, foldere i prebiram po Discogsu sve iz tog perioda, sastavio bih neku listu, poslao Zgrou mail i istog trenutka se iznervirao što sam nešto propustio. Rešio sam da sebi skratim cimanje pa sam odlučio samo da prelistam svoje ploče (uz jedan izuzetak). Dodatno sam skratio spisak jer odlučio sam da pišem samo o albumima.
OUT COLD – Two Broken Hearts Are Better Than One, ljubav na prvo slušanje. Ovaj bend koji je nastao ’89 u nekom pregrađu Bostona, postojao je tačno 20 godina i izdao 6 studijskih albuma (plus još dva posthumno), gomilu singlova i splitova. Svih 20 godina nije mi milimetar odstupio od svog orginalnog zvuka: brzo, kratko, glasno i uglavnom negativno. Ne mislim da je uvek pohvalno svirati isto, naprotiv, bendovi često postanu dosadni vremenom ponavljajući se. Ipak njima je uspevalo da sve godine (barem izdanja koja su izašla dok je Mark bio živ) zadrže agresivnost i smisao i svako izdanje do 2009. je vrhunsko. Ovaj je album prvi koji sam od njih čuo, baš te godine kada je izašao. Ne mogu da se setim da li mi je Korać snimio na kaseti ili sam uzeo CD od Ace Destilatora, ali znam da sam potpuno odlepio kada sam ih čuo. 2003. sam imao priliku da sviram sa njima na Akademiji, da ih upoznam i da sa bubnjarem ostanem u kontaktu do dan danas.
INFEST – No Man’s Slave. Bend sa kojim sam se prvi put susreo 2000. godine kada mi je pokojni Smilja dao rezanac neke bootleg diskografije. U to vreme mi je brzina bila sve na svetu, pa sam počeo da nabavljam bendove sa Slap A Ham, Draw Blank, Deep Six… I onda dve godine kasnije u nekom fanzinu, vrlo verovatno MRR, vidim reklamu “novi Infest”. Muzika snimljena ‘95, vokali 2000. Šta? Naručuj odmah. To je još uvek period kada muzika nije bila dostupna u toj meri online, pogotovo ono što nije izašlo i na CD, pa sam ploču naručio na slepo. Pare sakrivene u koverti sam poslao na neki disto u Austriji ako se ne varam. Posle dve nedelje zvonio je poštar sa paketom. Poželeo sam samo da nisam bacio pare. A onda sam se skamenio dok sam je prvi put preslušavao. Mislio sam da ništa ne može da prismrdi Slave albumu, ali No Man’s Slave ne zaostaje mi milimetar. Od prve do poslednje sekunde, 19 pesama u 16 minuta apsolutnog hardcore savršenstva koje u meni uvek budi želju za nasiljem. Mamojebeni Infest, još uvek ih nisam gledao.
DEAD STOP – Done With You. Ovaj Belgijski bend je brzo pošto je nastao postao poprilično popularan u Evropi, na toj nekoj sceni koju sam pratio. Prvi album je prvo što sam ikada pustio. Prvi utisci: OK, ime benda je po Negative Approach pesmi, prva na albumu je totalna krađa The Abused i ceo album je američki 82 hardcore. Sve super ali moram priznati da me je tada nešto nerviralo kod njih. Možda upravo taj hype, jer sam namćor koji odbija da sluša ono što je popularno u tom momentu. A i čitao sam neki intervju sa njima, nisu mi se svideli, delovali su mi arogantno. Onda je izašao drugi album, bend se posle raspao, hype je nestao, dao sam im ponovo priliku, pa kupio oba LP i singl. Od tada se neretko zavrte na gramofonu.
ANNIHILATION TIME – II. Prvi album mi je bio OK mada ništa spektakularno. Ako su Black Flag mogli da budu u fazonu “zašto ovaj bend zvuči kao mi?” kada su prvi put videli Bl’ast, isto su to Bl’ast mogli da kažu za Annihilation Time da su imali priliku da sviraju zajedno tada. A onda je izašao drugi album. Kakav album! Ta prva pesma “Imaginary Mirror”, pa “Too High To Die”, “The Worm”, “Panic”… RNR punk koji je izrodio brzo kopija (uglavnom nezanimljivih) je i dva puta svirao u Beogradu. Sledeći album i singl su skroz solidni, ali ovaj je njihovo ubedljivo najbolje izdanje.
DIRECT CONTROL – You’re Controled. Imao sam period u životu kada sam kao sumanut kupovao svako izdanje na Kangaroo Records jer sam znao da se matori Henk drži istog fazona od nastanka hardcore do danas. Bilo je tu boljih i lošijih izdanja, ali Direct Control kada se pojavio, to je bilo to, neće biti jedan od bendova čije izdanje zavrtiš par puta pa zaboraviš da imaš, naprotiv. Totalno pod uticajem Reagan Era americkih bendova. Imao sam priliku da ih upoznam i malo zablejim sa njima na dva koncerta u Holandiji 2011. Par godina kasnije je Brandon, pevač/gitarista umro a sa njim i Direct Control.
THE OBSERVERS – So What’s Left Now. Tek što sam saznao za ovaj bend iz Portlanda, oni su se već bili pokojni. A i postojali su svega par godina, izdali LP i nekoliko singlova. Zatim su od njih nastali Clorox Girls, Defect Defect, Red Dons… Odličan melodični pank bend, svakako pod uticajem Wipersa i možda ranog TSOL.
NO HOPE FOR THE KIDS – s/t. Slično kao prethodni, postojali kratko, jedan album, dva singla i ćao. Pre ili posle svirali u Amdi Petersens Arme, Gorilla Angreb, Young Wasteners, Night Fever… Album zvuči kao neki klasik LA punk iz 1980 na npr Frontier ili Posh Boy.
HARD-ONS – Most People Are A Waste Of Time. Osoba sam koja skoro uopšte ne sluša nove albume starih bendova. Držim se perioda kada su bili aktivni i originalni a ovo novo što izdaju bendovi nastali pre 30-40 godina čak ne pustim ni iz znatiželje. Uvek mi je draže da čujem mladi/novi bend. Ipak postoje i izuzeci. Hard-Ons su jedan od njih. Dosta ljudi koje znam su stali sa njima kada su se raspali devedesetih. Pogotovo nisu hteli slušati bend bez Keisha na vokalu. A meni su zapravo postali još zanimljiviji kada je Bleki preuzeo da peva. I muzika se promenila. I dalje je to njihovo karakteristično kombinovanje ultra meldočinog, praktično pop punka sa hardcore i metal rifovima, a da ne zvuči bljutavo i bedno već vrhunski. “I’ll get thrush or something”, “Bubble bath” “Poorest kid on the block” i “Cockroach” su neke od onih pesama koje mogu da slušam bilo da sam srećan ili sjeban, u bilo koje doba dana i noći. Hard-Ons su carevi a većini ljudi jesu gubljenje vremena.
CAREER SUICIDE – Attempted Suicide. Bend koji mi je svakako sinonim za temu koju mi je Nemanja dao da pišem, hardcore u periodu 2000-2010. Ne bih puno o njima jer sasvim dobar intervju ima u OOTD br. 7 pa ko nije do sada, neka pročita. Već sam spominjao gore da sam iz Amsterdama nabavljao sve od aktuelnih hardcore bendova, a kako su ih upravo Amsterdamci prvi otkrili u Evropi, jako brzo su do mene došli i demosi i singlice i instant sam se napalio na bend. CS su u svojih prvih par godina bili hiper produktivni: demo kasete, 3 singla, maksi singl, prvi album, split LP a onda 2006. izlazi “Attempted Suicide”, njihovo najbolje izdanje do danas. Rifovi, aranžmani, pevanje, produkcija kao i način na koji je Brandon ubio bubnjeve, sve baš onako kako mora da bude!
Za kraj spomenuti izuzetak, jedino domaće izdanje koje mi je ušlo u top 10: UNISON – Sunday Neurosis. Izuzetak jer nikada nije izašao na ploči i ja se debelo nadam da će se nekad pojaviti neko da ispravi tu istorijsku nepravdu (kao i prema “Death In The Cradle)” i da ovaj ovaj biser beogradskog hardkora izbaci na vinilu. Sunday Neurosis se zapravo sastoji od dva snimka koji su snimani u periodu 1998/1999 i snimili su ga delimično dve različite postave benda. Album je savršen prelaz između prethodnog albuma i svega što će bend kasnije svirati. Ako se Unison sa Death In The Cradle dosta udaljio od svog ranog perioda, na Sunday već nemaju nikakve dodirne tačke. Ovo je daleko mračnije, histeričnije, agresivnije, melodičnije… Unison ovde prvi put počinje da koketira sa drugim muzičkim žanrovima i uticajima. Tekstovi na albumu su još depresivniji i zajebaniji. Naziv albuma i njegova atmosfera su prvo što mi pada na pamet svakog usranog nedeljnog popodneva, već 20 godina. Koncerti Unisona u tom periodu su nešto što se pamti večno. Bend je uradio samoizdat CDr i kasetu 2000. a Brand New Place u Hrvatskoj reizdanje CDr tri godine kasnije.
Preostalo mi je još malo od dozvoljenog broja karaktera za kolumnu i to neću to da bacim. Random 10 vrhunskih singlova iz tog perioda bez ikakvog opisa: Restless Youth – State Of Confusion, Knife Fight – s/t, Heratys – Helvetttin Ja Takaisin, Quick Fix – 6 Track EP, Dead Nation – Painless, Vitamin X – People That Bleed, Street Trash – s/t, Low threat Profile – Product Number One, Amdi Petersens Arme – EP, Deride – EP na japanskom.
Kolumna objavljena u Out of the darkness #9, 10/2020
