Ima par izvođača iz ovog milenijuma koji su mi i dan danas u samom vrhu cele ove hc/punk priče. Definitvno navučen preko bendova tzv thrash revivala ipak sam detaljnije ispratio bendove iz srdine prošle decenije. Career Suicide su pored sjajne plejade bendova iz Richmonda (Wasted Time, Direct Control, Government Warning) definitivno jedni od njih. Bend kojem se uvek vraćam i jedini bend od nabrojanih koje sam uspeo da gledam uživo, i to tek ove godine. Intervju sam imao u planu ali kako su me obaveze stisle tako je želja za istim, kako se koncert bližio, splasnula. No bukvalno popodne pred koncert ipak sam se nakanio, sastavio par (desetina) pitanja i dao se na posao. Pričao sam sa stubom benda, pevačem Martinom koji je poreklom sa naših prostora i gitaristom Jonahomkoga se sećamo sa nastupa Fucked Up iz beogradskog SKC-a. 2005. kada je svirao bubnjeve. Priče se razvezala i ceo intervju je trajao dobrih 50 minuta. Prevođenje mi je oduzelo brdo vremena, ali vredelo je. Odlčan bend, uživo sjajni i veoma dobri sagovornici.
Fotke: Paayarazzi, Beč 30/07/2019
Prvi put u Beču, zašto vam je toliko trebalo da dođete ovamo?
Martin: Jonah is the rasist hatred of Austrians! (ha-ha)
Jonah : Ne idemo više na duge turneje. Čak i kad smo više svirali nismo nikada mogli da imamo turneju od recimo šest nedelja kako bi uspeli da sviramo svuda gde bismo hteli. Tako da sada, u 2019, idemo tamo gde nismo mogli davne 2005.
Martin: Carreer Suicide nije nikad imao dugačke turneje. Najduža je trajala svega 16 dana, svirali smo u Britaniji i Irskoj. Naše turneje ne prelaze dve nedelje. Uglavnom, jedan vikend pa pet radnih dana do sledećeg vikenda i to je to. Uglavnom ide tako da nam je polazna tačka Amsterdam, odakle je naš vozač Ronald Zwetsloot i onda idemo dalje. Retko kada smo išli južnije po Evropi. Pre dve godine smo zapravo bili u Španiji a onda preko Baskije stigli do Francuske i severne Italije. Odatle smo avionom išli u Rusiju i Ukrajinu. Ali, ponoviću, radi se uvek o kratkim turnejama i nemamo previše vremena, a Beč je ipak malo dalje na jugu. Najbliže smo bili u Pragu ako se ne varam.
Da bili ste u Pragu prošli put
M: Svirali smo tamo dva ili tri puta.
Gde ste bili juče?
J: Juče smo bili u Stolkholmu, a turneja je krenula iz grada Lempäälä u Finskoj. Turneje su nam uvek pune suludih akcija ako gledamo geografski. Maksimalno koristimo to što u Evropi ima dosta jeftinih letova, nešto o čemu u severnoj Americi sanjamo, ali sada smo u kombiju narednih par dana
Gde idete sutra?
J: Sutra smo u Budimpešti a onda idemo u Hrvatsku, sviramo u Puli.
To je prvi put da idete u ex-Yu krajeve?
M: Da prvi put kao bend, ali svi smo već bili tamo.
J: Od kad sam onomad bio i tebe video pokušavao sam da dođem ponovo ali se nije desilo.
M: Zapravo ova turneja je imala za cilj bivšu Jugoslaviju. Plan je bio da iz Finske doletimo na balkan i da onda odatle samo nastavimo za Atinu. I sam si pokušao da nam pomogneš, ali nismo uspeli.
Da, poslao sam e-mailove na 15 adresa, i dobio skoro iste odgovore.
Martin: Ljudi kod vas preko leta su na odmoru, Svaki odgvor je bio “dođite u septembru/oktobru”. Tako da smo se odlučili na ovu akciju. Sviramo ovde pa idemo do Pule, na Monteparadiso. Odatle idemo na Atinu, pa Istanbul.
Odakle ideja da se svira Istanbul?
M: Istanbul je veoma lep i interestantan grad. Trojica, od nas pet, smo već bili u Istanbulu. Jonah je ćak i svirao sa Fucked Up tamo. Nas dvojica smo bili kao turisti. Istanbul… grad gde se sudaraju Evropa i Azija… Politički je tamo sada veoma turbulentno. Neću da filozofiram da će jedan mali punk bend iz Kanade da ima nekakav uticaj na ljude tamo. Ali mislim da je dobro da bendovi iz sveta idu tamo, da sviraju i podržavaju punk zajednicu koja se trudi da nešto napravi. Uglavnom to je ono što je meni bitno i zato mislim da je dobro što tamo sviramo.
Nemate strah da idete tamo?
M: Ne, nikako. Izbori u Istanbulu su bili dosta interesantni i zastrašujuće je bilo gledati ih. Mislimo da smo pripremljeni šta god da se desi. Sve u svemu mi smo tu da obezbedimo zabavu. Istanbul je orgoman i brz grad i ne verujem da dolazak Career Suicide je posebno važan bilo kome. Nadamo se lepom provodu i ko zna, možda nekog inspirišemo da oformi bend.
Uvek ste imali ove pomalo uvrnute turneje tokom kojih u samo pet dana sa jednog kraja Evrope završite na drugoj strani…
J: Pa da, uvek gledamo da pređemo što veću distancu u najkraćem mogućem vremenu. U neku ruku to je malo i sebično. Gledamo nas da zaovoljimo kako bi posetili sva ta mesta u kojima smo ili već privatno bili ili bi želeli da idemo kao bend. Jednostavno, ovo je način kako funkcionišemo, zapravo ovo je način na koji je Martin u mogućnosti da ide na turneje. Nikad ne uspemo da obiđemo sve što bi hteli.
Kad ste krenuli da svirate da li ste pomišljali da sve ovo može da potraje i da možete imati ovakve turneje evo već 15 godina?
M: Apsolutno. Sve je deo jednog tajnog plana zapisanog u našem dnevniku. Tamo stoji da ćemo 30. jula 2019. sedeti sa tobom u Beču i raditi intervju.
Ko je prvi otkrio bend u Evropi i promovisao bend?
J: Noel de Boer i Henk Smit su nas prvi provalili i oni su nam prvi objavili singlice. Tu je i Simon Harvey iz Kanade, sada vlasnik Ugly Pop Records.
Martin: Prva osoba koja je primetila bend je Carl Cordova zar ne?
To je onaj lik iz Maximum Rock’n’Roll-a i pevač benda Our Turn?
J: Da to je on, ali bio je još jedan lik… Nebitno, u Evropi su nas prvo otkrili Holanđani. Čak i pre naše prve američke turnje.
M: Pre Evrope smo svirali u Americi. Dobili smo poziv od ovog lika… koji je čuo naš demo i pitao nas “kada dolazite u LA?”. U to vreme svirali smo u Torontu i baš sam pitao Jonah da li misli da se lik zajebavao ili je bio ozbiljan? Ali onda smo bili u fazonu da ipak uradimo malu turneju pa šta bude. Svirali smo u Ričmondu, St. Luisu, Čikagu.
J: Tokom te prve turneje stekli smo neke prijatelje za ceo život.
Martin: U to vreme sam jednom, dvaput godišnje dolazio u Evropu zato što je moj otac iz Budimpešte. Kako sam uvek imao pauzu između letova iskoristio sam da obiđem Amsterdam. Drugar mi je rekao za prodavnicu ploča “Independent Outlet” u kojoj je radio Noel. Poneo sam sa sobom par demo traka i podelio ih. Rekao sam mu da jednu kasetu prosledi osobi iz “Wicked Witch” labela, drugu da da Henku (Kangaroo Rec), treću da zadrži za sebe i još jednu da pokloni kome god želi. Noel mi je rekao: “OK nema problema, ko god dođe i pomene bend United Mutations dobiće je, a to se dešava jednom godišnje!” Par nedelja kasnije dobio sam pismo sa 200 dolara. Henk Kangaroo Records je napisao: “Idite u studio, snimite materijal, ja to želim da objavim.”
Čekaj, poslao ti je novac u koverti?
M: Da, novac sa porukom u regularnom pismu. Moju adresu je našao ispisanu na demo traci. Pre toga nikad pričali nismo, nikad se nismo upoznali. Samo sam čuo za njega i njegov label. Negde u to vreme nas je i “Ugly Pop” pitao da nam objavi izdanje. Jonah i ja smo rešili da to ne bude 7” nego LP. Tako da iako je 7” za Kangaroo Records objavljen ranije, zapravo je album snimljen pre tog singla. Tako da suma sumarum, ja sam ostavio demo snimke u Independent Outletu, Henk nam je poslao novac, mi smo materijal snimili i on ga je objavio. Prezadovoljan kako je to ispalo ponudio nam je da odmah dođemo u Evropu. On nam je sve sredio tako da smo gotovo sve njemu prepustili. I evo nas, 20 godina kasnije mi smo i dalje tu, sviramo.
Jeste li išli na turneju sa njegovim dobro poznatim kombijem?
J: Da, to je i razlika između turneje u Americi i Evropi. Ovde se prosto iznenadiš nivom brige, gostoprimstva i organizacije ljudi. Kad smo došli ovde nismo imali pojma šta nas čeka jer pre toga nismo imali punu američku turneju. Došli smo u Evropu, ušli u njegov kombi, koji je bio ružan i sa onim velikim kengurom sa strane na haubi. Nismo znali da ljudi to rade, spremaju ti doručak, daju besplatno piće. To nam je bilo teško za poverovati. Iako je Henk sve sredio i uradio da nam i životi svakog dana budu u opasnosti mi smo mu veoma zahvalni. Tada smo stekli nekakav utisak o ovom malom svetu, bez granica. Šengen je u tom periodu bio u punom zamahu. Da, kakvo lepo iskustvo. Teško za opisati i zamisliti. Ja sam tada imao 19-20 godina i spavanje na novinama po skvotovima u Beneluksu i Kopenhagenu, upoznajući sve te ljudi, bilo je pravo otkrovenje za mene.
Koliko je ljudi prošlo kroz bend do sada?
J : Uf, previše da bi ih sve nabrojao. Cenimo svakog ko je bio u Career Suicide. Ljudi dolaze i odlaze. Ovo je Martinov i moj projekat, ko god da je trenutno sa nama u bendu. Do sada smo imali svakojake ličnosti i muzičare u ekipi.
Martin: Uvek smo imali igrače i lošeg i dobrog kalibra. Očigledno je da sam ja dobrog 🙂
Career Suicide je deo ekipe okupljene oko “Deranged Records”. Fucked Up, Urban Blight, Terminal State… gde su svi ti ljudi?
M: To je samo gomila pozera koja nije mogla da se posveti celoj priči u potpunosti.
J: To je bio zanimljiv period kad je Toronto imao scenu. Puno ljudi, puno bendova koji su delili istu priču. To su bili dosta različiti bendovi. OK, mi i Terminal State smo zvučali slično. Nama se svidelo da i dalje sviramo u malim prostorima i da se lepo provodimo. Toga se i držimo.
M: Oni imaju pametnije stvari da rade.
Svi nabrojani bednovi su sa “Deranged Records”. Koliko je cela priča dobila vetar u leđa zahvaljujući njima?
J: Gord je u to vreme bio važna karika na internacionalnoj punk sceni. Imao je dobar posao kojim je finansirao izdanja ali je ubrzo label rastao tako da je uspeo sam sebe da izdržava.On i Simon “Ugly Pop” su bili odksočna daska za sve što se dešavalo u Torontu u to vreme. Gord je tada bio kamen temeljac nezavisnog izdavaštva. Sada je situacija potpuno drugačija.
Koliko labeli danas imaju ulogu u popularizovanju ove muzike?
J: Ne, definitvno danas sve funkcioniše dosta drugačije. Mislim da je period kad smo mi krenuli bio i poslednji period kad je label imao nekog uticaja/smisla. OK, možda nisam u pravu. Moguće je da label ima i dalje uticaja, ali sve se dosta promenilo. Uglavnom se muzika sluša online i ko ti muziku isporučuje je danas nebitno. Možda ima par labela koji iskaču iz svega, ali label u danšnje vreme je delo pojedinca koji želi da iznese muziku na fizičkom formatu. Da bi danas label opstao nije dovoljno što imaš novac i znaš ljude u fabrici ploča. Vrlo je teško.
Prošlo je 13 godina od izlaska “Attempted Suicide”. Kako gledate na taj album i da li bi nešto promenili? Jeste li svesni da je to jedno od najboljih hc/punk izdanja u poslednjih 15tak godina?
M: Pa da, to je očigledno. (ha-ha)
J: Stvarno ne znam šta bih promenio. Mislim da ne mogu to ni reći… ali gledajući taj period, mi ne možemo da sagledamo te stvari objektivno. Nemoguće je menjati te svari i ne razmišljam na taj način. Vrlo sam srećan i ponosan da ljudi i dalje misle da je to dobra ploča
Martin: Iako je moja biografiji koja je mnogo mršavija od Jonahove, a mislim da će se on složiti, kad god smo završili snimanje nekog albuma, pa i “Attempted Suicide” izdanja, jedino što čujem je dosta prljav zvuk, buka. Nakon što smo ga snimili sledećih par meseci, možda čak i pola godine, jedino što sam čuo jesu greške i nije mi se svidelo. Bilo je bolno slušati ga
J: Baš tako.
M: A onda sam zastao za trenutak i bio u fazonu da je ovo ipak dosta dobro i da je snimak zapravo kruna mog muzičkog stvaralaštva. Ali ne verujem da bi neka promena dovela do željenog rezultata. Neke sitnice su baš zaslužne zašto album zvuči kako zvuči. Ne bih menjao ništa.
Velika je pauza napravljena između dva albuma. “Machines Response” je objavljen nakon cele jedne decenije. Zašto? Je l bilo pritiska u glavi da li bi novi album mogao da bude dobar kao prvi?
J: Da bilo je vrlo čudno to što smo nakon “Attempted Suicide” imali “Cherry Beach” koji je totalno drugačiji. Mid tempo, melodičniji zvuk sa pesmama od tri i po minuta nakon vrlo brze ploče.
Trebalo mi je vremena da svarim taj singl…
J: Razumljivo, i dalje gledam na to izdanje sa dozom nepoverenja. Tada sam mislio da mogu svirati gitaru bolje. Uvek sam mislio da u zvuk u Career Suicide nikada nije dovoljno primećivao zvuk punka iz 70ih, kao što sam ja to želeo. Napisali smo te pesme dok su nam u glavi bili Motorhead, UK Subs, Partisans, što Martin i ja volimo. Realno govoreći “Machine Response” album je trebalo da izađe negde 2010, a “Cherry Beach” sada.
M: Pesma “Cheery Beach” je bila u planu još u periodu “Attempted Suicide” albuma. U to vreme sam pisao tekstove sa Ramonesima u glavi… Jonah je napravio par rifova ali se u to vreme nekako nije sve poklopilo. Doduše, nisam ni ja imao kompletan tekst, ali je ideja oko “Cherry Beach” postojala. Sve je došlo kasnije, nekako se poklopilo. I u tom periodu od deset godina puno se toga izdešavalo. Jonah je bio fokusiran na Fucked Up koji su se u to vreme baš zaleteli. Menjali su se članovi benda, prioriteti su nam se promenili, nismo bili u mogućnosti da vežbamo a ni da sviramo. Career Suicide je uvek bio bend kojem se ili maksimalno posvetimo ili se uopšte ne cimamo. Ili će pesme biti dobre ili ih neće biti. I bubnjar je u to vreme živeo daleko, na četiri sata letenja od Toronta. Nekako je bilo teško uskladiti život, sačuvati fokus i stvirati sa bendom. Pravo je čudo da se nismo raspali tada jer je to bio najlogičniji ishod. Mislim da je ipak presudilo prijateljstvo nas dvojice i sve kroz šta smo prošli kao i to što nas je držalo zadovoljstvo da radimo to što radimo.
Na tom albumu je svirao Brandon (Direct Control, Government Warning, Municipal Waste, Wasted Time…). Kako je bilo raditi sa njim i da li je on ubio upleten i u pravljenje pesama ili je samo odsvirao ono što ste vi već napravili?
J: Ja sam napisao muziku i u to vreme isprobadao nešto sa Chris Hegeom sa kojim smo u to vreme dosta sarađivali prilikom snimanja. Snimili smo demo celog albuma. Ja sam svirao sve instrumente. U to vreme novi bubnjar je tek ušao u bend.
M: Rekli smo mu da imamo gotov materjal i da će na albumu svirati Jonah ili Brandon.
J: Poslao sam Brandonu demo. On je pesme naučio i onda smo nas par otišli u Richmond na par dana. Mislim da sam pet dana sa njim samo vežbao. Sledeći put smo se videli u studiju u Torontu, tako da on nije učestvovao u kreiranju samih pesama ali je mnogo doprineo da to zvuči kako zvuči. Njegov način sviranja bubnja je vrlo dobar tako da se to odlično ukopilo. Ja sam sugerisao da neke stvari odsvirao koje ja nisam umeo. On je to odsvirao 10 puta brže nego što sam ja zamislio. Ceo materijal je dosta brži nego što je bilo planirano. I danas kad sviramo te pesme, sve zvuči dosta sporije. Više u nekakvom punk / motorhead tempu. Ali Brandon je celu piču dosta izmenio.
Gledao sam onaj snimak dok je svirao sa Municipal Waste, bio je klinac sa jedva 17-18 godina a bukvalno je jeo bubanj.
M: U to vreme smo ga mi i upoznali
J: Gledali smo Muncipal Waste sa Annihilation Time u Bafalu. Imao je kožnu jaknu sa prisivačem Fix na njoj. Tada smo upoznali njega i njegvou devojku Lauren.
Kako bend funkcioniše danas. Ti živiš u Londonu. Kako vežbate?
J: Tokom poslednjeg albuma ja sam bio u Torontu i muziku sam snimio kod kuće, a potom poslao Martinu snimak.
M: Ja sam na tu muziku napisao tekstove i to je to.
J: Vežbamo kako stignemo. Ako sam u gradu i imamo zakazanu svirku onda vežbamo. Dok na primer za ovu turneju nije bilo vežbanja.
Jonah, u koliko si bendova trenutno?
J: Hm 3 ili 4. Career Suicide, Fucked Up, Game i Boss
Šta je sa onim malim projektima poput Madmen?
J: Uf, ništa od toga.
Pink Eye?
J: To je odavno prošlo vreme. Bend zapravo nikad više neće svirati.
Šta je sa Bored Of Education?
M: Te stvari možemo svirati uvek.
A bend Fuck Jonah?
J: Taj bend postoji samo kada ja nisam u prostoriji (ha-ha)
U bendu imate i drugog gitaristu sa veoma zanimljivim backgroundom…
JÄa, Dallas je prijatelj iz Toronta i svira u bendu The Sadies. On je stari ortak i od početka nam je pružao podršku. Jednom prilikom nam je predložio da ga pozovemo na probu ako nam zatreba još jedna gitara.
M: Naglasio nam je da mu je “Attempted Suicide” uvek album sa kojim se zagreva pred nastup Sadies. Jednog dana nam je predložio da zakažemo probu kako bi samo te pesme svirali. Naravno da smo mislili da se zeza jer se radi o mnogo ozbiljnijem muzičaru od nas dvojice. Odgovorio sam mu porukom da nam se priključi, računajući da će nas sigurno odbiti. Ali njegov odgovor je bio potvrdan: “da, voleo bih!”
Gledao ga je ortak u Amsterdamu skoro i oduševio se bendom…
J: Da,The Sadies je odličan bend. Ovo je prvi put da smo bend sa dve gitare.
M: Imali smo Brandona kratko vreme.
J: Da, ali ovo je prvi put da je druga gitara konstantno deo benda i to je potpuno promenilo način funkcionisanja na bini. Zvuk je puniji i lakše možemo dočarati kako zvučimo na izdanjima. Dallas je mnogo više zauzet sa svojim matičnim bendom tako da su prilike da sa njim uživo sviramo dosta retke. Često umesto njega uleće Warren iz benda S.H.I.T.
Imajuči u vidu da sada imate i drugu gutaru, da li će se nešto menjati sa zvukom u budućnosti?
J: Dallas je već svirao na drugom albumu kao i na “Machine Response” singlu. Sama činjenica da svira još neko gitaru pored mene je već novina i primeti se uticaj.
M: Kad bih ovo čitao o nekom bendu to bi značilo da je ovo kraj benda koji volim. Ali bez upiranja prstom ka ostalim članovima koji su prošli kroz bend, ova postava je najbolja. Mislim da nikad nismo imali ovako dobre igrače u ekipi. E sad imajući u vidu da smo punk bend, tolika profesinalnost muzičara u bendu, bojim se, može samo doneti nešto loše. Međutim, u ovom bendu smo svi iz punk priče tako da sigurno niko neće bend pretvoriti u neki prog rock projekt. Zapravo, ja to neću dozvoliti jer nisam talentovan da napravim nešto drugačije. Mislim da ova ekipa ljudi donosi bendu samo malo dublji, ali ne i komplikovaniji zvuk. Career Suicide nikada nije bolje zvučao.
Da li sada ovo znači da Jonah neće više morati da snima nekoliko instrumenata u studiju?
J: Nadam se. Ja imam veliki ego inače ali mali kad se radi o muzičkom umeću. Imam svoj način sviranja hardcorea ali mislim da Ian to radi mnogo bolje od mene. Radujem se daljoj saradnji sa njim i Dallasom jer sve to donosi bendu ono o čemu je Martin već pričao. Ne znam kad ćemo snimati novi materijal i kako će zvučati ali mu se veoma radujem.
Šta zapravo ti radiš u Londonu?
J: Živim sa svojom lepšom polovinom i radim. U slobodno vreme se bavim komponovanjem muzike i produkcijom.
Kako si uleteo u Game?
J: Pa imam mali krug ljudi sa kojima se družim i provodim najviše vremena. Igrom slučaja to je ekipa sa punk scene. Tako da sam u jednom trenutku upitan da se priključim bendu. I eto me tu. Ja se zapravo i profesionalno bavim muzikom pa je veoma bitno da održim konstantnost. Svirati u Game je veliko zadovoljstvo i način da održim svoju kondiciju.
Kako gledaš na tu novu generaciju bendova u Britaniji?
J: London ima tu čar da na svakih par godina izbaci bendove koji donose nešto novo. Svi ti bendovi već imaju izdanja i idu po svetu. Svaka im čast.
Kakva je razlika između sviranja u Fucked Up i Career Suicide?
J: Fucked Up je uigrana mašina. Dosta smo dobro organizovani i tako funkcionišemo.
M: Fucked Up donosi novac a Career Suicide odnosi.
J: Sviranje sa CS je veoma zanimljivo ali tu nema odstupanja od kalupa koj držimo od početka. Sviramo u malim klubovima, posle toga se družimo sa ljudima. Fucked Up ima drugačiju politiku. Drugačije iskustvo.
Znaš li koliko izdanja Fucked Up ima?
J: Imamo bukvalno stotine izdanja. Career Suicide ima mnogo više pesama od Fucked Up ali manje muzike. U prvih par godina CS je imao 80 pesama, dok Fucked Up sada ima preko 10 sati muzike.
Sa Career Suicide ste postigli dosta toga, šta vam još fali u CV-iju?
M: Ima dosta toga što nam fali. Geografski, nismo se spuštali u južnu hemisferu. Nikada nismo bili u južnoj Americi, nekim delovima Azije. Australiju i Novi Zeland još nismo obišli. Afriku takođe. Baš sam pričao sa Jonah o tome. Ako ikada rešimo da celu priču završimo, voleo bih da bar dobacimo do svakog kontinenta. A da poslednji gig bude u negde na Antarktiku tako što sviramo na ukulele.
Hoće li novo izdanje možda biti na većem labelu?
M: Nikad nas neki veliki izdavač nije kontaktirao. Pričali smo sa neki ljudima koji stoje iza nekih većih izdavača, sa nekima smo se videli i otišli na piće. Međutim uvek se završavalo sa pitanjem “OK, šta vi možete nama da ponudite a da ne možemo to sami da organizujemo?” Odgovor je uvek bio da se javimo ako želimo da stvari dignemo na viši nivo. Međutim, mi objavljujemo izdanja kad mi želimo, ne oslanjamo se ni na koga, ne dugujemo nikome ništa, niko nas ne uslovljava. Tako da ako neki label koji ovo čita, zna kako nam može učiniti živote boljim, neka se javi. Nismo limitirani na saradnju samo sa labelom koji funkcioniše iz neke garaže i koga drže dva lika. Ali ovo je 2019, potpuno drugačiji svet, spremni smo da sarađujemo sa različitim ljudima ali za sada nismo naišli na takvu priču. Nismo nikada potpisali ugovor, niko nas nikada nije obavezao da radimo nešto što ne želimo i niko nema uticaja kako će bend zvučati osim nas samih. Radimo sve sami i imamo dosta glavobolja. Organizujem svaku turneju i svaki koncert i sve plaćam svojom kreditnom karticom. Ali znaš, radimo ovo već dovoljno dugo tako da nam ta rutina savršeno odgovara. I ne bi bili u celoj priči ovoliko dugo da nam se to ne sviđa i ne pričinjava zadovoljstvo.
Ko odlučuje koje pesme ćete obraditi? Imate par obrada na izdanjima za koje nikad nisam čuo, a čini mi se i da ih je retko ko inače čuo. Na poslednjem singlu to je pesma benda Meccalissa. Odlična je, ali nikad nisam čuo za bend.
J: Kao što znaš mi skupljamo ploče. Konkretno Meccalissu smo otkrili Demian i ja u Brizbejnu, Austrliji. Ja sam pesmu odsvirao Dallasu, on Martinu i njemu se pesma svidela.
M: To je zaboravljeni bend iz Australije, preteča benda DV8. Čak sam razgovarao o tom singlu sa jednim kolekcionarem odande. Njegov komentar je bio da nikoga nije briga za taj singl, jer je loš. Međutim kad su je meni svirali, meni je to zvučalo odlično. Zato smo je i snimili. Znam da je i Demian imao ideju da to uradi sa Fucked Up. Kad smo bili u studiju i snimali, pozvali smo njega da peva bekove. Nakon što smo snimili i objavili, javili su nam se neki ljudi iz Australije sa komentarom da im se original ne sviđa ali da je obrada odlična. Dodali su da im nije jasno šta smo mi čuli u toj pesmi da bi je obradili ali da je ispala odlično. Pesma je zapravo veoma identična originalu.
Jeste li je nekad svirali uživo?
M: Ne, nismo. Ali ako budemo išli u Australiju sviraćemo je sigurno.
J: Ta pesma je dosta spora.
M: Teško je da provališ ti kao član benda za neku pesmu da li će se dopasti publici. Meni kao frontmenu benda je to najbolje da ocenim. Neke stvari jednostavno ne možemo da sviramo, jer se publici ne sviđaju. Na primer pesmu “Bored Bored Bored” nikad ne sviramo iako nas neki ljudi pitaju da je izvedemo. Mislim da se radi o 5% publike koju ta pesma zanima. Ostalih 95% ili nema želju da je čuje ili će se smoriti i to će baciti senku na ceo nastup. Mislim da je to slučaj i sa Meccalissa obradom. Ali, ako odemo u Australiju sviraćemo je. Ne verujem da bi neko u Beču poželeo da je čuje, osim tebi očigledno.
Kakvi su dalji planovi?
M: Sutra Budimpešta, prekosutra Pula, a onda Atina i Istanbul da bi sve završili u Njujorku. I evo ekskluzive za fanzin, u decembru, verovatno prvog vikenda, smo ponovo u Evropi. Sviramo Amsterdam, Pariz i Berlin. Krajem godine sviramo u Los Anđelesu i San Dijegu.
Gde je Srbija u svemu tome?
M: Ne tada definitivno, ali moguće sledeće godine. Voleo bih da uradimo turneju samo po bivšoj Jugoslaviji. I potpuno iskreno, cela turneja je planirana jer smo imali neki keš u šteku, što je čudno jer smo skoro uvek u minusu. Zato sam i hteo da prvo sviramo festival a onda da se spustimo u predeo u kojem nikada nismo svirali gde možemo imati super provod družeći se sa ljudima i piti šljivovicu. Ali na žalost očigledno je tajming bio pogrešan.
To očekuješ i od Monteparadisa?
M: Upravo to, ništa manje. Znaš, mi dolazimo iz Toronta u kome je brdo ljudi i veliki broj migranata. Ja sam inače iz Mađarske, iz malog grada, Pečuja na granici sa Hrvatskom. Odlazeći kod bake ja sam viđao tragove od metaka na zgradama. Dakle ne foliram se, ja sam to lično video. Inače sam živeo u Budimpešti 1993. i 1994 i išao sam u školu sa ljudima iz Jugoslavije, bio svedok tenzije koja je među njima vladala. U Torontu imamo puno prijtelja sa sličnom pričom. Tako da mislim da sam izradio poseban odnos sa tim ljudima i mogu samo da nagađam šta nas čeka ako dođemo dole. Tako da je cela ova turneja malo slatko gorkog ukusa baš zbog toga što ćemo jedino svirati na Monteparadisu. Inače nama je petak day off. I to smo namerno uradili iako smo mogli da zakažemo datum u Italiji. Želeli smo da ostanemo, uživamo na plaži, pričamo sa ljudima, jedemo ćevape i pijemo rakiju.
OK, onda sledeće godine se vidimo i kod nas!
J: Da definitivno, nešto ćemo smisliti.
Intervju objavljen u “Out Of The Darkness” #7, 09/2019
