Kakav povratak u rane 90te – u paketu Youth Of Today i Spermbirds. Ko je mogao da ode, a mrzelo ga je, zajebao se žešće. Svirka, odnosno, cela ekskurzija za čistu desetku i relativno male pare – 25 evra za put, 20 za upad i još toliko za klopu i cugu. Džoga je potegao svoj auto ka Beču, a u kolima, mladoženja Maus, Šima i ja. Naravno, zbog promila alkohola u krvi nazad sam ga ja opeglao za manje od pet sati. U drugim kolima Skri Ninja, nindžin brat, Jova pozer i Gošić, plus na grani nalećemo na još jedno vozilo u kojem su bili Šolja + girlfriend, Tulaja, Savin i Anđelić. Stižemo u Beč u lagano posle podne pa je prvo palo zujanje po centru, klopa, piće pa paljba u klub. Oko sedmice pojavljuje se i Dulles, odvaljen, u solo aranžmanu, a potom i đimlasi Đole i Ilija kao i jedna kola iz Beograda u koja su se spakovali Francuz sa ženom, Šule i Boki metalac.
Kako smo upali u klub nalećemo na Beppa, koji kada je uklavirio koliko nas je stiglo zbog njih iz Novog Sada, uvodi nas sve u bekstejdž na upoznavanje sa ostatkom benda. Tu je stara ekipa, ali bez matorog Franka koji je napustio Spermbirdse pre par godina i umesto kojeg svira neki Englez Steve. Prvi su se na binu popeli neki lokalci Anstalt, koji su bili skroz bezveze. Čuješ jednu pesmu i dosta ti je.
U 9.15 kreće lupanje šakama po bas žicama, što je naravno uvod u pesmu „Something To Prove“, pa odmah za njom i „Common Thread“, „No Punks In K Town“… Mi još nismo svesni da gledamo Spermbirdse a svirka odmiče li odmiče. Zvuk kao sa ploče, Leejev glas odličan a hitovi se nižu kao da sam ja nasnimio kasetu po svom izboru. Vrlo brzo na red su došle i „Bed Tool“, „Nothing Is Easy“, „Lights Out“, „Americans Are Cool“, „My God Rides A Skateboard“, uz konstantno pozdravljanje i zahvaljivanje ekipi iz Novog Sada pošto smo jedini, uz još maksimalno desetak ljudi, skakli kao blesavi u prvom redu i znali sve tekstove pesama. Čak je u jednom momentu Roger uputio izvinjenje ostatku publike: „Ovaj gig posvećujemo ljudima koji su prevalili preko 500km da bi nas gledali i to ponedeljkom uveče!“ Redovan set završava se nakon 45 minuta i 15 pesama sa „You Are Not A Punk“ da bi usledio bis sa još četiri stvari: „Bloodstains“, „V.D“, „Texas Cowboy“ i „Try Again“ – predivno!
Usledilo je ne više od dvadesetak minuta pauze a potom na binu izlaze Ray, Porcell, Sammy – koji je konačno omatorio pošto je na „We Are Not In This Alone“ imao 12 godina – i Ken Olden na basu (tamnoputi gari koji je svirao sa Shelter, Battery, Better Than A Thousand). Koncert kreće sa „Flame Still Burns“, pa „Take A Stand“, „Make A Change“, „Positive Outlook“… jebem ti sunce kakvo polivanje. Oni nisu više klinci pa da kažeš, jebi ga, puni su snage, napaljeni su, može im se. Ray je bar deset puta tokom nastupa pravio stoj na rukama, pa stoj na glavi, pa razne upijače… Sammy jede bubanj, a Porcell kao dečkić. 25 stvari, gotovo sve što su ikada i napravili. Na bis su odsvirali prvo „Break Down The Walls“, pa „Disengage“ (jebem ti kakva numera!) i „Youth Crew“. Masa u početku kilava, da bi se nakon četvrte, pete pesme prilično zapalila. Tulaja je pobedio u broju stage divinga, srebro pripada Đoletu, a bome su i braća Stanković par puta zaplivala preko mase. Da se ovaj gig kojim čudom desio u CK, kuća bi se verovatno srušila.
Nešto iza 11 fajront. Uz ispijanje poslednjeg pića i ćaskanje sa članovima bendova opraštamo se od Beča za ovaj put i prepuni utisaka krećemo kući ka Novom Sadu.
Zgro
