7.3.1989. OK “Đuro Đaković”, Zagreb
8.3.1989. KUD “France Prešeren”, Ljubljana
Ljubitelji dobrog hardcore zvuka (u to vreme gotovo da nije bilo strejtera u Jugoslaviji, tako da su publiku mahom činili čistokrvni panksi i pokoji metalac) imali su sreće da pogledaju nastupe dva vrhunska benda, u trenutku njihovog velikog uspona. Naime, američki bend Youth of Today je u sklopu svoje evropske turneje nastupao u Zagrebu i Ljubljani, zajedno sa zemljacima Lethal Aggression. Zapravo su YOT bili gosti na evropskoj turneji Lethal Aggression-a. Elem, koncerti u Jugoslaviji su se dogodili 1989. godine u organizaciji zagrebačke DIY booking ekipe, pod imenom „Independence”, čiji je glavni i odgovorni bio Alpi, koji o tome kako je došlo do organizacije ovih koncerata kaže sledeće:
Zašto baš ta dva benda? Nema tu puno mudrosti. U tom momentu došlo je do ponude upravo za njih i ja sam prihvatio. Mogao je to biti bilo koji drugi bend i vjerovatno bih isto tako prihvatio. Priznajem, ne bih prihvatio baš svaki, ali ovi su ipak bili poznati ma što god to značilo u ono doba u Jugoslaviji, a pri tom ne mislim na Džuboksove top liste.
Po svemu sudeći, koncert u Zagrebu je prošao jako dobro i oni koji su mu prisustvovali ga se sa setom sećaju. Ali organizacija nije bila nimalo lagodna. Bendovi su brutalno kasnili, a Martin (tour menadžer) nije obavestio ekipu u Zagrebu šta se dešava. Vreme je prolazilo i napokon su se pojavili, pa su bukvalno iz kombija uleteli na stejdž i prema rečima pristutnih pokidali svoje setove. Pretpostavljam da sam tada dobio prve sijede u kosi. Bendovi se naime nisu pojavili u dogovoreno vrijeme. Sjedio (i sijedio) sam kod kuće uz telefon svako malo komunicirajući sa nekim od dečkija koji su bili u klubu da bih uvijek dobio informaciju kako još nisu stigli. Ne sjećam se da li smo zvali granicu i provjeravali da ih nisu možda zadržali carinici, ali nikog drugog nismo niti imali za nazvati. Tada sam valjda već i pukao i nije mi preostalo ništa drugo nego otići u klub, pa tamo proživljavati agoniju, bolje nego sam sjediti doma i čekati poziv od benda ili agenta, a koji nikako da dođe. – Alpi
S obzirom da je od tih koncerata prošlo više od trideset godina jasno je da su ostala samo, pomalo mutnjikava, sećanja. Tako, na primer, bubnjar Sammy, kome je u tom trenutku bilosvega 16 godina pamti malo toga: Jako sam voleo tu turneju, ali sećanje mi je skroz maglovito. Jedino čega se sećam sa koncerta je da su klinci bili jako uzbuđeni i da su čak u jednom trenutku ljuljali naš kombi.
Međutim, njegov kolega iz benda, basista Walter, dobro pamti atmosferu pre, uoči, ali i nakon samog koncerta.
Imam nejasno sećanje na koncert, ali znam da sam bio oduvan prijemom, ne samo tokom samog nastupa, već i prilikom dolaska i izlaska iz kombija. Sećam se lica klinaca koji su bili tako uzbuđeni što nas vide, izgledali su kao da smo im najomiljeniji bend ikada. Malo je njih govorilo engleski pa je bila neobična, ali ujedno i simpatična, situacija u kojoj ekipa sedi pored nas, očigledno vrlo srećni što smo tu, ali gotovo da nemaš sa kim da prozboriš, i upravo fotografija Raya sa koka-kolom me podseća na tu situaciju. Inače, kao klincu koji je odrastao tokom 80-ih u SAD, bilo mi je neobično, ali i fascinanto, da sam boravio u jednoj komunističkoj zemlji. Propaganda u SAD-u nas je učila da sve zemlje Istočnog bloka posmatramo kao „neprijatelje“, a imaš situaciju gde smo u jednoj takvoj zemlji bili ugošćeni i počastvovani saznanjem da ekipa toliko voli muziku. Jako je lep osećaj znati da postoje ljudi toliko topli, iako smo odrastali u drugačijim političkim sistemima, sa kojima si mogao da podeliš svoju ljubav prema hardcore/punk muzici, što nas je zbližavalo. To je bila stvarno „Break Down The Walls“ situacija.
Kako je zapravo prošao nastup YOT-a u Zagrebu može se videti na osnovu gig raporta koji je objavljen u sarajevskom fanzinu Epitaph broj 7:
Iza njih (Lethal Agression – prim. aut) izlaze Youth of Today i odmah se može primjetiti mala nervoza na članovima benda. Počinje svirka i rulja ponovo kreće u slam ali on opada zbog velike iscrpljenosti. Nastup Y.O.T. je veseo i zanimljiv čemu dosta doprinosi i bubnjar, 15-godišnji dječak. Stvari su im kratke, brze, nabijene svim argumentima da i vi postanete straight. Najbolje su izveli „Thinking Straight“. Gitarista veoma sliči Bob Rocku i još mu je noga u gipsu. Možda posljedica skatebordinga? Zbog kratkoće pjesama svi misle da su kratko svirali, pa ipak su mogli više. Na bisu izvode obrade: „Anarchy in Yu“, „Minor Threat“ – najveći slam, „Louie, Louie“ – great i tada članovi benda mijenjaju instrumente između sebe i za vox staje klinac koji super kontaktira sa ruljom i stalno vrši stage diving attack na nju! Poslije toga sviraju još dve stvari sa novog LP-a i gig se završava.
Jedan od onih srećnika koji su bili u prilici da pogledaju ovaj koncert je i Marko Korać, najpoznatiji kao pevač Vitamin X, u tom trenutku već neko vreme prisutan na domaćoj hardcore/punk sceni:
Na koncert je krenula grupica entuzijasta iz Beograda, i ako me sećanje ne vara tamo smo sreli i Stevana Gojkova i Borisa (Bolji Život fanzin) iz Novog Sada. Anyway, iz Bg su se uputili pokojni Vojin Veljković, koga sam i upoznao tom prilikom i sa kojim sam posle postao dobar prijatelj. Tu je bio i Korke iz Marshall Kids-a, pa ludi Gvido (Brainstorm), onda pokojni Vanja (Overdose) i pokojni Bole (Sunrise/Svarog). Bio je i moj tadašnji ortak iz osnovne škole Saša Rupa i kao šlag na tortu tu su bili i Deki iz Jerkovića koji ko zna u kakvim je mračnim vodama kasnije završio i ona bitanga, prevarant i narkomančina Cole što se šlihtao Vanji i zajedno sa njim pevao u onoj prvoj inkarnaciji Overdose-a, dok su još svirali crossover hardcore i zvali se Kerozin. Taj lik se posle zamornašio i postao nekakav pravoslavni pop, monah, mučenik ili neki slični kurac. Obzirom da sam jedva zbrisao sa gajbe od matoraca koji pojma nisu imali da sam zapalio na nekakav koncert čak u Zagreb bio sam i više nego pažljiv da ne uletim u neko sranje, a pogotovu posle priča koje sam čuo od starije ekipe iz Bg-a i tuče koja je bila na Disorder koncertu nekih godinu i po dana ranije. Tipa ono Bad Blue Boys-i traže Srbe da ih mlate po koncertima, itd. Sećam se da su Deki i Korki divljali u vozu i da smo popili par opomena da se ponašamo kako treba, al’ nije bilo nista strašno.
Naravno, nastup Youth of Today, u tom trenutku, petnaestogodišnjem pankeru bio je nesvakidašnji događaj. O tom, svojevrsnom iskustvu Marko kaže:
Kad su Youth of Today izašli na binu mislim da sam doživeo kosmički orgazam. “Break Down The Walls” LP sam već preslušao zillion puta pre toga, a par meseci pre ovog koncerta izašao je njihov “We’re Not In This Alone” LP na koji sam se navukao kao Sid Vicious na heroin. To iskustvo da gledaš YOT kad su bili na svom vrhuncu, da znaš sve pesme i još propraćeno ludilo atmosferom gde ljudi skaču na sve strane je bilo životno iskustvo za 15-godišnjeg klinca. Ray je tada već imao onaj Hare Krishna pramen na potiljku, a Porcell je dan pre toga polomio zglob i cela peta mu je bila u gipsu. Ray je u par navrata pokušao da komunicira sa ljudima al’ slabo da je mnogo njih pričalo engleski. U svakom slučaju fino je iskoristio one stolice da skače sa njih u publiku. U jednom momentu su i te stolice nestale i onda je samo nastavio da se baca među nas sa bine. Ja sam kao i svaki zaluđeni fan iskoristio priliku i slikao se sa njim, malo proćaskao i čestitao Sammy-ja jer je isto godište kao ja, a svira u takvom jednom bendu.
Elem, kao što je bilo reči, osim Zagreba, dogodio se još jedan nastup u Jugoslaviji u sklopu ove turneje. Ono što je zanimljivo jeste da na zvaničnom posteru sa te turneje stoji da nakon Zagreba nastupaju u Sarajevu. Međutim, do tog koncerta nije došlo jer prosto ekipa koja je tamo bukirala nije uspela da pronađe niti jedan prostor koji bi ugostio ova dva benda. Zato je kao alternativno rešenje upala Ljubljana i prostor KUD „France Prešeren“. Ljubljanskog koncerta priseća se Dario Adamič, veteran jugoslovenske punk scene, koji je u tom trenutku bio na odsluženju vojnog roka upravo u Ljubljani:
Najavu sam našao u nekoj slovenskoj dnevnoj novini na sam dan koncerta. Znači ujutro sam vidio da je svirka u devet navečer, nakon večere sam uzeo “civilku” koju sam imao sakrivenu i hop preko ograde. Nisam znao nikoga pa sam cijeli koncert gledao onako sa strane. Bendovi su mi bili OK. Svidio mi se nastup Lethal Aggression koji su bili prilično divlji, dok su Youth of Today bili statičniji možda i zbog toga što je Porcell imao nogu u gipsu. Drago mi je da sam gledao YOT tada, pa mada sam ih još tri put gledao u narednim godinama nije mi bilo toliko bitno gledati reunion. Nisam veliki obožavalac reuniona.
Za razliku od zagrebačkog, gde je bilo vrlo živahno i ludo, koncert u Ljubljani je bio, kako sam Dario primećuje, statičniji. Možda je tome doprineo umor, ali veliku krivicu snosi i sama publika. Tako u izveštaju sa koncerta iz slovenačkog fanzina „Platfuzz“ broj 2, Miloš, autor izveštaja, počinje svoje izlaganje sledećim rečima: Koncert je bio potpuna propast, ali ne zbog bendova već zbog dela „publike“.
Kako primećuje dalje bendovi su dali sve od sebe, koliko su mogli, posebno pohvaljuje Lethal Aggression i tvrdi da su probali da promrdaju uspavanu publiku, ali je par budala učinilo sve da koncert bude završen pre vremena. Naime, izgleda da se jedna grupa publike potukla (što nije bila retkost na koncertima tih godina), pa su YOT prekinuli svoj nastup, spakovali stvari i tu je bio kraj. Šteta da se tako neslavno završila njihova jugoslovenska epopeja, ali sa druge strane izgleda da im je ova avantura ostala u lepom sećanju.
Buđenje ranog proleća/ Youth of Today u nepokorenom gradu
Još uvek bezbrižni dani, još uvek SFRJ a scena u nemilosrdnom usponu kako u svetu tako i kod nas. Počelo je i sa koncertima, neretki su bili dolasci aktuelnih HC grupa, prvo stidljivo samo u Ljubljani a malo kasnije plima se širila i prema istoku. Prvi na udaru bio je Zagreb, odličnog geografskog položaja i sa veoma dobro razvijenom klupskom scenom. Kulušić, Lapidarij, Jabuka, Đuro, Moša, SKUC Pauk dvorana … sasvim dovoljno. A bilo je i publike (kod nas u Boljem životu od milošte nazvana stoka ili marva, u slovenačkim fanzinama jednostavno – folk, a u ostatku države uglavnom masa, škvadra ili raja). Kao grom iz vedra neba prostrujala je vest da naš Zg prijatelj Alpi organizuje Youth of Today i Lethal Aggression. On je pored toga imao radio show Independence (na nekom lokalnom omladinskom radiju) i pozvao je Goju i mene da budemo gosti u ponedeljak, dan pred gigovanje. Jutarnji bus za Rumu gde sedamo u voz za Zagreb. Prvi dan u gostima prošao je u svečanoj i radnoj atmosferi. Ima li šta lepše od sedenja u maloj sobi i beskonačnom preslušavanju novih izdanja sa svetske scene!? Uveče radio show sa Alpijem i Aleksandrom Dragašem kao domaćinima. Posle emisije brijanje sa Zg/HC ekipom i odlazak na spavanje. Tek što smo zalegli oko ponoći zvoni Alpijev fiksni telefon (mobilni se pojavljuju deceniju kasnije) kao najava novih gostiju, Pridružuju nam se pokojni Vanja i Cole iz Beograda.
Nas petorica u sobici ne većoj od 14 kvadrata. Ujutru odlazimo na kolodvor po Pecu Krstića a potom se dan pretvara u čekaonicu. Čeka se poziv i dolazak grupa i tako u nedogled. Posao organizatora koncerta nije nimalo lak a o stresu da ne govorimo. Poziva nema, nervoza je na vrhuncu, prohladno veče je uveliko zamenilo sunčan dan a telefon je i dalje gluv. Alpi ostaje prikovan uz njega a mi lagano krećemo prema “Đuri Đakoviću”, a ispred kluba… mnoštvo ljudi, upoznavanja, priče – jednom rečju – scena. Neizvesnost je na vrhuncu da li će se grupe uopšte pojaviti, kad najednom evo ga kombi iz kojeg kao zombi izlazi pevač Lethal Aggression. Mali Vojin iz Beograda oduševljeno mu vikne: “ hey Lethal Aggression we are from Yugoslavia”, pevač iznenađeno raširi ruke. Iz Beograda su zajedno došli Gvido i Vojin, spoj mladosti i iskustva. Vojin (po izgledu) daleko bliži predškolskom uzrastu nego punoletstvu a Gvido k’o Gvido. Kako su Lethali izašli iz kombija ubrzo su završili na bini. Otprašiše svoje i umesto metalizaranih, pocepanih, dugokosih odrpanaca dolaze uredni, čisti, kratko ošišani, fini, kulturni Youth of Today. U šarolikoj publici sačinjenoj od par Makedonaca, nekoliko Beograđana, trojice Novosađana, nešto Slavonaca i brdo lokalaca (400 prodatih karata i pozitivna nula za organizatora) jedan lik je bio u centru pažnje. Ekstremnog izgleda a bogami i ponašanja. Yu verzija Sida Viciousa ali na kub. Reč je o Ivici Čuljku ili Kečeru, friškog na slobodi (godinama je bio u zatvorskoj bolnici) ovaj put u izdanju Jaser Arafat – arapska karirana marama na glavi, kožnjak, vojničke čizme. U sred spektakularnog nastupa YOT, Kečer pozajmljuje mikrofon od iznenađenog Raya i počinje u stilu: “ne ovo nije Salman Ruždi i njegovi satanski stihovi, ovo je Satan Panonski a ovo su njegovi satanski stihovi” – da recituje neku svoju pesmu sa pažnjom i koncentracijom kao da je upravo dobio oskara. Revanš od YOT usledio je vrlo brzo u vidu “Anarchy In The UK” i “Louie Louie”. Kečer im nije ostao dužan sa svojim ritualnim pogo plesom. Kad su YOT svirali svoje stvari bolje su se snalazili Vanja, Bole, Cole i lokalni HC kolektiv.
Boris Miškovic (Bolji život)
Text objavljen u “Out of the darkness”, 03/2021
