Verbal Assault su jedni od pionira hardcore/punka, formirani 1981. godine u Njuportu i za vreme dok su intezivno svirali bili su poznati po beskompromisnoj svirci, odličnim tekstovima i porukom koja ih je pratila. Imali su nekoliko snimaka, a svakako da su najpoznatiji po drugom albumu „Trial“, iz 1987. godine. Iako su se raspali već 1991. imali su nekoliko reinkarnacija, u različitim postavama. Verbal Assault su tokom 80ih godina prošlog veka puno svirali, prošarali su SAD uzduž i popreko, a čak su imali dve evropske turneje. Zanimljivo je da su na obe posetili i bivšu Jugoslaviju, prvi put 1988. kada su nastupali u Ljubljani, 26.5.1988. u Domu svobode, a zatim i sledeće godine, kada su svirali u tri grada: 18.11.1989. Ljubljana (Kud France Prešern), 19.11.1989. Ilirska Bistrica (MKŽN) i 20.11.1989. Sarajevo (Obala na Akademiji). Kuriozitet je da su uspeli da se domognu i Sarajeva, u to vreme ne toliko uobičajene usputne stanice bendovima na turnejama. Zato ćemo se ovom prilikom baviti upravo sarajevskim nastupom jer je ostao u sećanju i organizatorima, ali i samim članovima benda, kao jedno neverovatno iskustvo.
Organizatori koncerta u Sarajevu bili su Peša (autor sjajnoj sarajevskog fanzina „Epitaph“) i njegov prijatelj doktor Ćusta: Da, ja sam to organizovao sa doktorom Ćustom. Prije toga smo Arsen i ja pokušali uraditi Youth of Today ali nijedan šupak koji vodi prostore u gradu nije nam izašao u susret. Sa Dolfom iz Trust zina smo preko Alpija bili sve dogovorili, a Ćusta je sredio sa Purivatrom (SFF) prostor Obale na Akademiji. Ogroman bilboard u Titovoj uradio je Vlado (Pasmaters) koji je tada studirao u Sarajevu. Predgrupa su bili TNUP (jedan od članova je poslije postao poznat kao Đarma, gitarista Dubioze).
Gostovanje jednog ovakvog benda izazvalo je veliku pažnju među ljubiteljima tvrdog zvuka pa su mnogi bili prisutni na ovom, sada već, legendarnom koncertu. Među posetiocima bio je i Golub (član kultnog mostarskog hardcore thrash benda Ženevski dekret):
Koncert je bio u Akademiji scenskih umjetnosti, prostor pravo zahvalan upravo za ovakve svirke. Tu sam gledao i Quod Massacre oba puta. Band je prošarao materijal jedan LP, EP i mini LP koji je bio promovisan na ovoj turneji, ako se dobro sjećam. Iako sam bio u crossover fazi (Attitude, C.O.C…) nisam se dvoumio ni sekunde da ne idem na koncert, jer ovdje se radilo o Emo HC bandu. Odlično i uspješno ubacivanje reggae dijelova u nekim pjesmama. Band je bio uvježban, vidi se da su na turneji i odlično ozvučenje je doprinjelo da sve bude na nivou, najboljeg koncerta u SA, po meni. Top bend u top formi što nije bilo često u našim krajevima, gdje su bendovi većinom dolazili pri kraju ili na silasku svoje karijere. Sjećam se gitariste da je svirao i skako po bini, totalno u HC fazonu i pjevač koji je širio neki pozitivizam između pjesama, normalno obučen u neku običnu majicu kao da je pošao do trgovine kupiti kruh, i sve to uz poprilično dobru ritam sekciju. Odlično primljeni od publike koja je skakala, zabavljala se cijelo vrijeme bez nekih incidenata i na taj način nagrađivala bend za dobar i iskren nastup. Dosta duga svirka, završava se ubitačnom obradom ”Doesn’t Make It All Right” od The Specials ili SLF (koji su obradili Specialse). Negdje sam to već i rekao da mi i dan danas ta obrada odzvanja u ušima. I kako to obično biva poslije koncerta u Sarajevu, onako oznojeni, zadovoljni i izlazak u hladnu noć i smrzavanje (bez obzira šta obučeš na sebe) na putu do željezničke stanice, sa lokalnim jalijašima i pijancima čekajući voz nazad za Mostar.
Zanimljivo je da nakon više od trideset godina samog koncerta se sa, lepom emocijom, sećaju i članovi Verbal Assault-a. Tako, na primer, gitarista Pete dobro pamti dešavanja te sarajevske večeri:
Za koncert koji smo odsvirali pre gotovo 31 godinu, jako se dobro sećam svega. Svirali smo u Ljubljani dva dana ranije gde smo imali malih problema sa naci skinhedima. Chris, pevač benda, naterao je celu publiku da im viče „Napolje, napolje, napolje“ i ovi su na kraju bili isterani, pa je koncert bio sjajan. Bilo je predviđeno da imamo day off kako bi stigli do Sarajeva, ali nikako nismo mogli da odbijemo simpatičan par koji nas je zamolio da sviramo kod njih, u njihovom selu, na putu za Sarajevo. Da li je to bila Ilirska Bistrica? Možda nisam u pravu. Gledajući Google Maps mislim da jeste, ali 1989. godine bila je mnogo manje mesto nego što izgleda danas (Pete je u pravu, u pitanju je koncert u MKŽN Ilirska Bistrica – prim. aut). Koncert je bio u jako malom podrumu i svirali smo sve pesme koje znamo, a zatim ponovili set listu jer je izgledalo da se ekipa koja je došla na koncert tako dobro zabavlja, i nisu hteli da nas puste da odemo sa bine. Vožnja do Sarajeva je bila vrlo sablasna. Kao klinci odrasli u Americi, bilo je jasno da smo daleko, u sred razrovarenih puteva i pejzaža kakvih nismo nikada videli do tada. Nekoliko sati smo vozili i izgledalo je kao da nema živih osoba na planeti. Jako malo automobila, gotovo da nije bilo prodavnica. Kuće prekrivene čađu. Samo par starih kamiona iz pravca fabrika iz kojih je izlazio gust dim što se stapao sa dolinom kako smo ulazili u grad. Stigli smo prilično kasno, ali smo svratili do stana gde smo bili smešteni i upoznali momke zadužene za koncert. Razgovor je vrlo brzo skliznuo ka ozbiljnim temama, poput života u Sarajevu i kako će vrlo verovatno uskoro izbiti rat. Bilo je jako teško da sve to obradimo, ali sam sasvim siguran da sam, onako nevino, pokušavao da razveselim momke. Očigledno, par godina kasnije kada su bombe počele da padaju, bilo mi je jasno o čemu su pričali i molio se da prežive.
Koncert je bio u najčudnijoj zgradi u kojoj smo ikada svirali. Bina je verovatno bila dva metra visoka, ako ne i više. U pitanju je bio neki teatar i prostorija je bila dugačka i uska, sa vratima na svim stranama i balkonima. Dok smo imali tonsku probu, klinci su udarali po ulaznim vratima trudeći se da uđu unutra. Prostor se napunio za tili čas. Ljudi su bili veoma uzbuđeni. Izgledalo je kao da svi žele da pričaju sa nama i da nam kažu nešto jako važno. Atmosfera je bila takva, da je izgledalo kao da će se otrgnuti kontroli, što je za nas, bilo pomalo uzbudljivo. Da li smo bili prvi američki pank bend koji je svirao u Sarajevu? Izgledalo mi je kao da jesmo. Začuđujuće, sećam se tipa koji je želeo da priča o njegovoj ljubavi prema bendu Anthrax. Njegov engleski nije bio baš najbolji ali bio je potpuno jasan: tip je jako voleo Anthrax. Mislim da su ljudi samo želeli da se povežu sa svetom i jedan od načina za to bio je razgovor sa nama. Takođe se sećam neke drame sa lokalnim skinhedima blizu bine. Možda je bila neka kratka tuča. Bend koji je svirao sa nama je pozajmio svu opremu od nas i bili su jako zahvalni što im se konačno pružila prilika da sviraju na „pravim“ pojačalima i instrumentima. Njihova muzika je bila vrlo originalna i nije ličila na nešto što sam imao prilike da čujem do tada. Moglo je da se primeti da su neki od članova benda bili jako dobri muzičari i da su, verovatno, puno vežbali. Ali, takođe, bilo je jasno da nisu imali prilike da slušaju puno zapadnjačke punk rock muzike pa su napravili neku svoju verziju što je bilo fascinantno i izgledalo kao veliko otkriće. Ne sećam se samog našeg nastupa. Koncert je na kraju ispao kao velika stvar, ne samo za sve posetioce, nego i za nas same. Jezička barijera je bila očigledna, pa sam mislio da je bolje da pustimo muzici da priča umesto nas. Na neki način me proganja sećanje na sve te divne ljude koje smo sreli i na ono što smo postali u tom trenutku njihovih života, neposredno pred rat. Ako ste bili na koncertu, javite se! Voleo bih da vas čujem!
Antrfile:
Pećinko: Gostovanje NSHC ekipe (Goja, Gale, Pera Krstić, Diša, ja) u Sarajevu bila je prilika za susret sa Joint Union Thrash Crew ekipom koja je poput nas u fokusu imala fudbal i muziku. Sa dotadašnjih pojedinačnih fanzinaških kontakata, prešli smo i prošli smo kroz otvorena vrata, na šire druženje koje je vremenom preraslo u prijateljstvo koje traje i dan danas.
Gale: Putovali smo na koncert Bosna Expressom, karta je koštala kao da smo išli avionom. U Sarajevu nas dočekuju drugari, prilika da se još bolje upoznamo i lepo izdružimo. Tek tada smo saznali da je burek samo pita sa mesom a da su ostalo krompiruše, zeljanice, sirnice… Koncert je bio odličan a pre svirke scena za pamćenje, sva raja u sali deli se na dve gomile, levo i desno, i kreće navijanje, jedni za Saraj’vo drugi za Želju! Ludnica! Odličan provod. SAHC ekipa – drugari za život cijeli!
slike: Marko Korać i Stevan Gojkov.
Text objavljen u Out of the darkness #10, 03/2021
