Za pola godine ovo mi je bilo četvrto putovanje u Beč. Puno!? Ma jok, da je više para i vremena, obzirom na broj kvalitetnih gigova koji se dešavaju na 500km od kuće, ladnjaka bih mogao ići bar dvaput mesečno. Još u decembru na Sparrerima dobio sam flajer za junski koncert Strifea i tada odlučio da idem sigurno! To što su u međuvremenu uleteli Gorilla i Dag Nasty samo je plus. Uglavnom, Strife je bend na koji sam se navukao, onomad, iz prve. Mislim da mi je „One Truth“ iz 1994. bio među najslušanijim albumima polovinom 90ih. Potom su ga zametalizirali preko granice mog ukusa. „Angermeans“ iz 2002. mi nije legao, ali sam ih u poslednjih par godina nakon objavljivanja „Witness A Rebirth“ ponovo zavrteo pa su mi čak i te neke starije stvari, koje mi onda nisu prijale, sada sasvim slušljive. Sve u svemu, Strife je bend koji generalno jebe keve i tu nema puno polemike. Obzirom da ih nikada ranije nisam gledao, ovaj Beč se sam po sebi u kalendaru nametnuo kao crveno slovo. Radovalo me je što je koncert bio najavljen za malu salu Arene, obzirom da je to prostor u kojem je i dvesta ljudi dovoljno za pravu atmosferu. Negde u aprilu na netu osvanula je vest da se turneje Strifea i H2O u Beču ukrštaju te da će ova dva benda te večeri nastupiti zajedno… Do jaja, obzirom da je i H2O bend koji volim tako da je tim potezom čorba postala samo gušća.
Tek kada sam stigao pred Arenu skapirao sam da je koncert prebačen u veliku salu, što je bio ozbiljan zajeb. Onaj ko je bio zna kakva je to sala i koliko je velika bina u njoj. Ako gužva nije poput one na Sparrerima kad je bilo gotovo soma ljudi teško da može da se napravi neki prisniji odnos između publike i benda. U to smo se uverili na Gorilli kada je bilo za trećinu manje sveta od Sparrera, što je i donja granica da neki gig u tom prostoru ima smisla. Sala je ovaj put bila pregrađena, tačnije paravan je zatvorio tribinu, ali je falilo bar još dvesta ljudi pa da se i tako smanjen prostor popuni. Bilo je otprilike 400 ljudi što je dobra brojka za jedan ovakav gig i na svu sreću, bendovi su zahtevali da se ukloni ograda ali je definitivno falila ozbiljnija gužva. Mislim da bi ovakav koncert sa istim brojem ljudi u maloj sali bio paklen!
Rani početak svirke uslovio je da propustim austrijski bend 21 Stories. Čujem komentare da je na njima bilo baš prazno i da su svirački mnogo blaži i od H2O. Ušao sam unutra kada je Strife već bio na bini i svakog trenutka se spremao da krene sa rokanjem. Otvorili su gig sa „Carry The Torch“. Auuu kako je to zaoralo! Gitare režu, vokal kida… pizdarija! Naredne pesme na repertoaru bile su „Waiting To Die“ i „Torn Apart“ koje otvaraju drugi i četvrti album. Hit za hitom. Stajao sam uz samu binu i pažljivo pratio svaki Rickov pokret. Toliko se majstor uživeo i predao emocijama da je često završavao na podu i kolenima a pred kraj i u publici. Sa prvog albuma odsviraše samo „Lift“ i „Through And Through“, ukupno 11 pesama, plus „Rise Above“ iz publike za fajront, sve zajedno skoro 40 minuta. Da li je dovoljno za peticu? Jeste!
H2O počinje tačno u pola 10 pesmom „Black Sheep“ i cepa dobrih pedesetak minuta. I na ovoj turneji, fudbalskim žargonom, umesto Todd Youtha (prešao u Offspring) gitaru je svirao bradati metalac iz benda None More Black. Publika se maksimalno zapalila i sada je već dobrih stotinak ljudi aktivno učestvovalo u svirci. Na Strifeu ta cifra do kraja nije se popela iznad dvadeset. H2O je posao odradio, reklo bi se, rutinski. Dobar koncert, ali ništa za pamćenje. Odsvirali su dvadesetak pesama, napravili lep presek karijere i to je to. Bend je na bini tokom celog nastupa bio „pojačan“ Tobyijevim sinom, klincem od maksimalno 15 godina, koji je sve vreme cupkao u strani i u jednom momentu se čak i dohvatio mikrofona. Najveću ludnicu izazvale su očekivano, pred sam kraj „What Happened?“ i „Still Here“. I to bi bilo to.
Zaključak: Strife je ubio, H2O nije, mada je bio dobar. Ostaje žal što se koncert nije održao u manjoj sali pošto sam siguran da bi kompletan utisak bio neuporedivo jači.
Zgro
