Prvi put sam gledao Fleshtones 2006. u Parizu. Gotivio sam ih negde od početka Milenijuma pošto su bili drugari sa onim drugim legendarnim i takođe zapostavljenim NYC bendom Dictators. Oformili su se daleke 1976. i nikad više nisu stali. Ploče “Do You Swing” 2003. i “Beach Head” iz 2005. možda su i najbolje iz njihove karijere. Elem, bivša riba i ja složili smo se da je Fleshtones cert super razlog da najzad odemo na vikend u Pariz. Svirka je bila u gotivnom klubu La Maroquienerie i rasprodata.
500 ljudi gledalo je četiri legende iz Bruklina. Momci su tad već imali 50tak godina i uradili su jednu od najboljih svirki koje sa video u životu. Bežične gitare i non stop uletanje u publiku. Bez pauza među pesmama osim za malo šarmantnog loženja publike od strane nenadmašnog frontmena Pitera Zarembe. Kao neki ludi miks Ramonesa i James Browna. Ispostavilo se da je taj koncert ovekovečen kao live DVD “Brooklyn a Paris” za “Big Enough Records”. Poslao sam poruku izdavaču i naručio ga.
Godinu dana kasnije ponovo su svirali u Parizu, i naravno, i taj put sam se par drugara zaleteo za Francusku. Na tom certu u Parizu izdavač DVD-ija Didier pozvao me je na privatnu svirku u gradiću Amien. To je, koliko se sećam, bila žurka povodom 40. rođendana nekog gotivca koji ih je pratio još od 80tih. U bekstejdžu sam upozno band i prva stvar koju mi je Piter rekao kada je čuo da sam poreklom iz Srbije bila je: “Stvarno mi je žao za bombardovanje, to je bila velika sramota”.
Lepo čuti, iako ni on ni ja ne volimo da pričamo o politici i preziremo sve ideologije. Ali smo se odmah našli oko ljubavi prema starim filmovima, rokenrolu, dobre hrane i generalno svih lepih stvari u životu. Od tada ih manje više svake godine vidim kad su u Hoandiji, Belgiji ili Francuskoj. Ponosan sam što mi je takva ljudina i legenda postala dobar prijatelj. Proveli smo lude večeri po hotelima, išli po picu u drugu državu (kasnije više o tome), blejali kod mene na gajbi i gustirali vino i stare vesterne i kroz godine sam gomilu prijatelja poveo na njihove svirke i svi su doživeli nešto potpuno jedinstveno, iskreno i što je najvažnije u rokenrolu, jebeno dobru zajebanciju!
———————————————————————————————————————-
Hej Pit… da li je ovo tvoj prvi intervju za neki srpski/jugo fanzin?
PZ: Da, ovo je moj prvi intervju za Srpsko-Balkansku štampu.
Reci mi nešto o tvojim prvim susretima sa Srbijom ili bivšom Jugoslavijom? Sećam se da si mi pričao kako si gledao Ričarda Bartona kako glumi Tita negde početkom 70tih… pod uticajem psihodeličnih droga ako se nevaram?
PZ: Nisu ti trebale psihodelije da gledaš taj film! Ali sećam se da smo moj rani muzički saradnik Brajan Spet i ja bili odvaljeni nekakvim miksom gudri. Barton je bio sjajan Tito, dao bih mu mene da glumi da je jos živ. Prvi i jedini put kad su Fleshtones svirali u Trstu spavali smo u nekoj staroj gostionici. Ubrzo sam shvatio da ako preskočimo neke livade mogli bi da uđemo u Jugoslaviju koja je tada bila u procesu raspadanja.
Naš mladi basista Ken Foks je naravno odlučio da preskoči granu. Graničari se nisu ni osvrnuli pošto su bili zalepljeni za TV. Izgledalo je kao da gledaju meteorološku kartu ali sve sa malim eksplozijama umesto oblaka. Ispostavilo se da gledaju kadrove početka rata. Mi smo u međuvremenu otišli do neke prodavnice da kupimo pivo i pržene lignje u skoro nezavisnoj Sloveniji. Još uvek imam dinare sa te ekskurzije.
Znam da si ljubitelj tenisa i da uvek navijaš za Đokovića. On je naravno mega popularan u Srbiji ali ne univerzalno voljen. Neki ljudi ne vole njegov imidž. Plus su mu ćale i žena totalni debili koji obožavaju medijsku pažnju. Zašto ga ti tolko gotivis?
PZ: Pa baš zbog svega toga, i on nije Rodžer Federer. Tenis je ponekad malo pretenciozan, čak i ako se setiš Mekinroa i Konorsa. Novak nije snob, čak je i malo ekscentričan… okej totalno je lud, ali je u principu dobar lik. A što se mene tiče sportista ne mora da bude dobar momak ili devojka. Pazi, možda je mogao malo bolje da planira “Adria Tour” ali kako god, kririke koje je dobio su totalno neproporcionalne. Moja žena i ja smo ga od početka provalili da će postati velikan drago nam je da je uspeo i da ućutka svoje hejtere. Bravo Nole, zauvek autsajder!
Reci mi kako si proveo lokdaun? Kad smo se čuli rekao si mi da je bilo teško bez svirki. Fleshtones su poznati, između ostalog, po tome da nikad nisu imali neaktivnu godinu od nastanka 1976. Osim tvoje radio emisije, “Count Zaremba’s Crypt”, čime si se još bavio?
PZ: Pa živeli smo vrlo pastoralno, idilično – duge šetnje po prirodi, iskopao sam svoje štapove za pecanje, i krenuo da učim pesme i vežbam klavijature. To je trajalo dva meseca i onda sam bio u fazonu zajebi. Još uvek smo išli u setnje, i krenuo sam da pisem novu “Grof Zaremba” stvar na Francuskom – godinu dana kasnije još uvek nije gotova. Francuski je stvarno jedan drugačiji jezik. Kad je lokdaun krenuo da bledi i popušta shvatio sam da nije bilo tolko loše kad se histerija malo smirila. Proveo sam lepo vreme sa porodicom, nešto čega ću se rado sećati.
Sad kad se stvari vraćaju u normalu, kako tako, kakvi su vam planovi sa bendom? Amerika, Evropa, ostatak sveta…
PZ: Kad ovo bude štampano nadam se da ćemo već odraditi prve post-kovid svirke u Francuskoj, iako izgleda da će se otkazati jedan ili dva certa zbog ograničenja. Od septembra bi trebalo da krenu svirke u Americi. U novembru izlazi naš novi singl na španskom, štampan na “Third Man Record”. Zna se kako treba da zvuči rokenrol na 45tici… glasno! Onda najzad dolazi na red odložena turneja po Skandinaviji, a nakon nje, ko zna, možda naša “Adria Tour” bez osvetoljubivih medija!
Super mi je vaš zadnji album “Face of the Screaming Werewolf”. Čija je to bila ideja?
PZ: Hvala, nadao sam se da će ti se svideti. Naš basista Ken Foks je mnogo veći ljubitelj B horora nego ja. Ja sam gledao sve to, još kao klinac 60tih, pa posle 70tih sa mojim mentorom Brajanom Spetom (on je svirao saksofon na našim ranim albumima). Brajan i ja smo čak snimali naš lazni, meksički horor film u kojeg bi montirali neke snimke Džona Karadine sa TV-a. Ali naše ideje su bile jače nego naša motivacija i ti snimci i dan danas bleje u kutiji, još od 1974. Tu i tamo koristimo neke snimke za video klipove. Pogledaj “Beautiful Light”, pokušaj da ih nađeš.
Elem, Ken mi je poslao nešto o filmu njegovog omiljenog režisera Džerija Vorena “Face of the Screaming Werewolf”. I tu sam krenuo da u sebi ponavljam taj naslov – ili da smaram njime bilo koga sam sreo. To je morao da bude naslov našeg sledećeg albuma – inspirisalo me je kako treba da zvuči i izgleda ta ploča. Intelektualno rečeno, ja sam uvek bio lenština. Svih ovih godina nisam provalio da ti filmovi sa snimcima matorog Džona Karadine su rad jednog režisera, Džerija Vorena! Uz to sam video da u svim tim filmovima glumi Bruno Ve Sota, moj omiljeni glumac bez da sam to ikada shvatio! Ko sto je Sobby Boy pevao – Don’t start me to talkin’!
Moje omiljene stvari su naslovna, potom “Manpower Debut” i genijalni instrumental “Swinging Planet X”. Daj mi neku priču o tim pesmama?
PZ: Genijalna? Ok, evo priče. Još jedna gotivna stvar kod ove ploje je da smo Kit (Streng, gitarista i drugi originalni član benda od 1976) i ja radili zajedno na pesmama kao u prastarim vremenima. Sedeli smo za njegovim kuhinjskim stolom u starom stanu u Vilijamsburgu na šestom spratu i mozgali. Pošto sam ja već odlučio šta će da bude naslov samo nam je trebala neka natuštena, mračna muzika. Kit je to već imao. Usledila je mala ekskurzija u “Body And Fender” prodavnicu!
Ista priča je i sa “Manpower Debut” – Kit je već imao melodiju, možda čak i naslov. Ja sam dodao “Debut” da sjebem priču i napisao tekst. Možeš da ga tumačiš kako hoćeš – priznanje, zajebancija, šta god. “Swinging Planet X” je instrumental koji mi se motao u glavi još pre benda, možda čak i krajem 60tih. Inspiracija mi je došla kad sam gledao Brajana iz Daddy Long Legs. Pomislio sam “hej pa ja isto sviram tu usnu harmoniku”.
Treba da spomenem da pored opsesije naslovom albuma radim radio emisiju sa Majkom Edisonom (pisac knijga “I Have Fun Everywhere I Go”, “Sympathy For The Drummer – Why Charlie Watts Matters”, bubnjar Raunchhandsa) koja se zove “Art And Seizures”. Imamo i bluz duo “Sharky & the Count”. Majk i ja smo blejali i slušali (tadašnji) novi Stones album i on reče da kada god odlučimo da uradimo novi album mora da bude svež kao “Some Girls’”. To mi je postao modus operandi za ovu ploču.
Znam da si, kao i ja, strastveni filmofil. Žanr o kome ne znam ništa su meksički horor filmovi. Koliko se sećam ti si dobar poznavalac te kategorije. Čitao sam knjigu od Žodorovskog “My Spritual Journey” gde spominje njegovu aferu i obračun sa glumicom/pevaljkom Irmom ‘la Tigressa’ Seranom. Da li si gledao neki od njenih filmova? Ako ne, daj mi neke druge preporuke.
PZ: Kao što sam već rekao, uvek sam bio intelektualno lenj. Irma Serano? Žodorovski? Možda sam gledao nešto od toga – odrastao sam buljeći u filmove, na TV-u i u bioskopu ali mi smo to zvali “movie house”. Ali kad te keva vodi da gledaš Branda u “The Fugitive Kid” i “Synanon” to ti je isto. Jebote ja se sećam kad sam gledao prve zvučne filmove na TV, tipa “Desraeli” I “Hallajulah” (oba su super).
Bilo mi je drago da pročitam da je i Skorsese tako dobio svoje filmsko obrazovanje. Sve, ponavljam, sve je bilo na TV-u, osim pornića naravno. OK, sad o meksičkim filmovima. Sad su ponovo popularni, zar ne? Kreni sa “El Baron Del Terror” sa matine idolom Abel Salazarom, onda pokusaj praznični klasik “Santa Claus” od Renea Kadonaa, koji je uplašio generacije klinaca. Tu je i Dolores Del Rio u “La Otra” – kasnije rimejk u Holivudu “Dead Ringer”(jedina bolja stvar je naslov) i naravno Barnelov meksički period, pre svega “Ensayo De un Crimen” (Zločinacki život Arčibalda de la Kruza). Jel to dovoljno za početak?
Kad smo već kod filmova, daj mi preporuke i što se tiče muzike i knjiga. Šta ti je prijalo u poslednje verme?
PZ: Uf kad god dobijem to pitanje stane mi mozak – super osećaj, pitaj me uvek. Uvek insistiram da gledaš ovaj ili onaj film. Da li si najzad gledao GArija Kupera u “The Virginian”? (Nisam) Počeo sam da čitam “I Burn Paris” za vreme lokdauna ali me smorilo kad je politika postala predvidiva. Džon Fante? Obožavam, ali kloni se filmskih adaptacija, čak i onih za koje je pisao scenario! Donald Goines?
Kratke priče Konrada i Du Monpasana. Pogotovo Du Monpasan. To su najbolje, pošto ih ima gomila! Što se muzike tiče, uvek moram dobro da razmislim ali volim Francuze Les Grys-Grys i Liminanas, sablasne ruske surfere Messe Chups, iako konzumiram surf revival u malim dozama, i naravno Savage Beat!
Nadam se da se vidimo uskoro!
PZ: I ja brate, al sledeći put kad me budeš vodio na picu hajde da ostanemo u istoj državi. (Jedna od tradicija kad se nađemo na Sjock Festivalu u Belgiji je da odemo na sjajne pice u nekom tamo selu. Ali jednom smo toliko zalutali tražeći piceriju da smo završili preko granice u Holandiji kod nekih Turaka. Ali kako možete pretpostaviti bilo je sjajno.)
Marko Petrović
Intervju objavljen u Out Of the Darkness #11, 09/2021
