Charger – Watch Your Back, 12”
Koliko je lepo kad izdavačka kuća ima sopstvenu fabriku ploča! Ovo rasipanje resusrsa na pank sceni nije viđeno nikad! Ni u vreme kad su se velike etikete otimale za pank bendove i obećavale im svašta. Ovo je singl, ne čak ni EP, koji se bahato raširio na 12 inča polivinilhlorida. Charger je projekat Matta Freemana iz Rancida, koji kao i ostali iz matičnog VISa ima potrebu da povremeno prikaže svoju ljubav ka opskuritetima i “praaavom, sirovom zvuku” što je, po meni, i dobro, jer onda Rancid ostaje da bude dobar rock band. Kad se Lars istutnji sa svojih hiljadu sranje, kliše bendova a Tim prospe svoje boemske boli po kariranim stolnjacima. Ovo su, u suštini, 80s Motorhead i Sabbathi uz dosta uticaja Concrete Wormsa koje je Matt gledao jednom u Sopotu. Nešto u prethodnoj rečenici sam slagao ali to ne utiče na istinitost opisa stila benda. Omot im je radio drugar iz razreda koji baš upravo pravi mašinicu za tetoviranje od žice za gitaru i elektromotora iz autića. Dobro je!
(Daško)
The Drowns – Under Tension, LP
Priznajem da u ovaj voz uskačem sa zakašnjenjem. Nisam pratio rad benda do ovog albuma. Volim ovakve bendove. Fenomalan punk & roll, koji pršti od ponosa radničke klase, slomljenih srca i erupcije gorčine koja se proliva čitavim izdanjem – gneva čoveka u Trampovoj Americi. Ova četvorka ima poprilično iskustvo na sceni, i bend zaista deluje uigrano i čvrsto korača na terenu koji očigledno savršeno poznaje. Fenomenalna ideja je da se lead vocal smenjuje tako da neke pesme peva Aaron, a neke Andy koji imaju potpuno različit stil pevanja, pa se i atmosfera menja od pesme do pesme, gnevnije – Aaron i nešto blaže Andy sve to ukomponovano sa distorzičnim gitarama. Moj utisak je da se osete rani Dropkick Murphy’s, Swingin’ Utters, Street Dogs pa i SLF a negde bih rekao da ima i malo Springstinovske atmosfere. Gnevno ali melodično, ovaj album razbija oblake nad kišnim Sijetlom i priča priče običnog čoveka iz Battery Street-a. “Them Rats”, “Wolwes On The Throne”, fenomenalna obrada “Harder They Come” Jimmy Cliff-a samo su malo istaknutiji delovi ove koherentne celine. Idealan album za alkoholne izmaglice predstojeće zime, kada se zbog pandemije sve pretvorilo u neizvesnost, i kada viski zahteva pivo a iz zvučnika cepa “One More Pint”.
(Đole)
Lion’s Law – The Pain, The Blood, And The Sword, LP
Jedan od trenutno najvažnijih aktivnih Oi! bendova svojim ranijim izdanjima postavio je jako visoke standadre tako da se ovaj album čekao sa velikim nestrpljenjem, ali i dozom sumnje da li će nastaviti u istom stilu. Ispostavilo se da je ovo izdanje najzrelije do sada, što se moglo naslutiti na osnovu onoga što se moglo čuti na sedmoinčnom vinilu koji je prethodio ovom fantastičnom albumu. Ako su do sada svoje ime urezali crvenim slovima na pankersku mapu planete sada su dodatno proširili i učvrstili nadmoć. Novi album grade na proverenom receptu – melodija, čvrstina i razigranost nadograđujući to Wattievim još agresivnijim i grubljim vokalom u odnosu na prošla izdanja, i visokim nivoom intenziteta sa, rekao bih, značajnijim prelaskom u dominantniji hardcore zvuk, ali ne odstupajući od street punka i svojih Oi! korena. Prljavi ulični pank susreće se sa na momente prljavim na momente melodičnim gitarskim rifovima, što bi se moglo reći i za Wattiev vokal, i uz sjajne bas linije proizvodi fenomenalnu zvučnu sliku. Po prvi put Lion’s Law album otvaraju introm, koji je prilično dug ali i dinamičan pa i raznolik tek da se nasluti šta slušaoca čeka dalje na ovom putovanju kroz još trinaest minijatura za koje se slobodno može reći – all killer, no filler. Nakon zagrevanja kreće naslovna „PBS“ koja odiše nekom distopijskom atmosferom ali i srednjim vekom (koji je izgleda bio inspiracija za grafičko rešenje albuma kao i prethodnog EP-a). Priča o opstanku čovečanstva, i to se negde proteže kroz čitavu atmosferu albuma uz dosta metaforičkog izražavanja. U ovoj pesmi se uočava da vokal na pesmi „Get It All“ sa „Cut The Rope“ nije bio samo eksperiment. „The Reaper“ nas vraća prepoznatljivijem Lion’s Law zvuku uz vokal koji je i dalje grub i oštar. Prva pesma na francuskom jeziku „Destin Criminal“ je novo iznenađenje, uz povratak temi koju su rabili razni Oi! veterani, a to je otpadništvo i socijalna margina, stiče se utisak da Wattie deluje još moćnije kada se izražava na maternjem jeziku, uz prepoznatljivu melodičnost pesma je ubica. „Escape“, prvi singl albuma, je baš tipičan zvuk benda na kakav smo navikli, i tu nema greške (kao i ni na čitavom albumu). Preko odlične „Un Jour“ dolazimo do najvećeg osveženja i pesme „Roses & Fire“. Hardcore polivanje, koje se savršeno uklapa u celinu albuma, pojačani Scott Vogelom ovu pesmu i potpuno pretvaraju u malo remek delo. „Fidele“, koja otvara B stranu, obrađuje ideale francuske revolucije i moram priznati da je baš jako jako ubedljiva. Dalje se ređaju hitčine „Enemy“, „Damaged Heart“ u kojoj potvrđuju da im HC jako prija i leži, potom „Sablier“, te „Revnege“ i „Pathfinder“. Album zatvara „Destined To Fall“ koja nas izvodi malo iz amosfere srednjeg veka i mraka i vraća na ulicu gde je još gore ali tinja neka nada da će stvari biti bolje.Teško je izdvojiti favorita u ovakvoj konkurenciji – stilski raznovrsno, intenzitet ne pada i zahteva konstntno prebacivanje ploče sa A na B i obrnuto do iznemoglosti.
(Đole)
Ko voli Street Dogs, Rancid, Dropkickse ili Cock Sparrer, posisaće ovo ko žedan pivo. Ja sam taj! Savremeni američki Oi! koji je muzički odavno nadrastao svoj već davni muzički uzor iz Engleske a od njega zadržao ono malo nadrkanog stava i dovoljno konzervativnosti da ne odleti u utopijske političke ideale. NOi!se su jedan od kreativnijih bendova ove scene i na ovoj pesmi, ima samo jedna, može im se, bave se nepravdom američkog zatvorsko-industrijskog sistema koji obiluje gotovo robovskom radnom snagom. Klasičan aktivizam mejnstrim Demokratske partije upakovan u sjajnu, himničnu streetpunkčinu. I lep narandžasti vinil. Top class kakav se očekuje od Pirata (ne bugarskih).
(Daško)
Territories – When The Day Is Done, 10” MLP
Ovo je prelepo. Muzika kakva mi uvek legne pravo gde treba. Lagani, pametni pank sa pametnim tekstovima i muzičkim umećem kakvo volim da vidim i u vlastitom bendu. Znate kad za pank bend kažete da su Dobri Muzičari? To ne znači da bi ih Dejan Cukić uzeo za prateći bend nego da su jebeni kreativci koji imaju šta da kažu i pokažu a sviraju precizno bez pretencioznosti. Onako kao Bouncing Souls ili Swingin’ Utters. Sve se ovo oslanja u suštini na Clash ali i na Brucea Springstina uz neke suptilne Descendents uplive. Ima i Hammond klavijature a to skoro nikad nije greška. Momci su iz Kanade a ovo im je prvo dužesvirajuće izdanje posle debi albuma. Dragi 10inčni format i 6 pesama koje lepo teku i začas prođu. Jedan od top 5 bendova na ovoj veoma aktivnoj izdavačkoj kući. Nenametljivi i kul! CD izdanje ima bonus pesmu na vinilu otisnutom na štampanoj strani diska! Da…
(Daško)
