Kolumne

Ostao je pepeo i žar koji tinja

Tada su bile devedesete, mi, ekipa sa Naselja, odlazili smo često na Liman 1 i 2 kod drugara i sa njima “otpadali” ispred njihovih dragstora.Nekad mi kod njih, nekad oni kod nas. Znali smo tako da provodimo vreme do duboko u noć pričajući samo ili,da kažem, često o našoj muzici koju smo neizmerno voleli, i svirali je u tadašnjim novosadskim bendovima.Limanci su već tada imali GBB, KNO,Auslander, Mr Joint, Ritam nereda, Paradoks potom i Blitzkrieg, Mitesers, Koroziju, UMT

Tu negde, i na tom mestu, rodio se naš buntovnički talas, naš stav i odnos prema svemu što nas okružuje, naše ispitivanje mladalačkih granica, dokle možemo da idemo. Tada nisam ni slutio da ću se jednog dana vratiti baš na to mesto. Jednostavno te ulice Limana beležile su duboke tragove pank mladeži, ljudi željnih da kažu nešto drugačije a sve to kroz zvuke gitara, bubnjeva i tekstova,od kojih jene mali broj napisan na kolenima baš ispred tih dragstora. Bilo je to vreme kojeg se rado sećam i koje nastavljam da živim kroz muziku i dan danas. Prolazile su godine, putevi su nas odveli na razne strane, a ja sam se 2005. godine vratio na iste te ulice, slično obučen kao onda, ali ovaj put ne da popijem pivo ispred “Smokve” ili u “Žutari”, već da učim limansku decu Tehničkom obrazovanju u toj istoj osnovnoj školi “Jovan Popović” u kojoj su se obrazovala i vaspitala deca sa kojom sam kasnije provodio veliki deo vremena svog života. Ti moji limanski drugari išli su mahom u tu školu, trčali i jurcali tim hodnicima, sedeli baš u tim klupama, iz kojih su nikli sjajni bendovi koji su ostavili ozbiljan trag na našoj muzičkoj sceni. Kada sam prvi put ušao u tu školu kao nastavnik, hodajući prema mojoj učionici, kroz glavu su mi se smenjivale slike drugara s početka 90ih. Imao sam pozitivnu tremu što sam baš na mestu gde se dogodilo nešto veliko i bitno. Koračao sam istim hodnikom kojim su prošle brojne starke imartine osamdesetih i devedestih godina i ubrzo otvorio prvi put vrata od moje učionice u kojoj sam sada već punih 12 godina.

Nekoliko godina kasnije, radeći u jednoj učionici koja se zvala Medijateka, naišao sam upravo na otiske panka. Stara kutija, a u njoj fotografije, crno bele. Na jednoj od njih neki dečak u poderanoj majici drži mikrofon i peva. Trebali ste videtimoj izraz lica. Kakvo ushićenje! Jeza! Okrećem fotografiju, a napoleđini piše izbledelo: “Dan škole, 1982. godina”. Potom sam izvadio sledeću fotku, pa još jednu… Auuu… Kakve fotke, pomislih! Imao sam osećaj dok sam ih gledao kao da čujem šta sviraju. Bravo! Trenutak koji ne mogu da uporedim ni sa čim. Drago mi je što su Sava i Zgro uspeli da ubace jednu od tih fotografija benda Eksploziv u Novosadsku punk verziju.

Tokom prvih par godina rada bio sam uglavnom u kompletno crnoj garderobi. Kačket, sa logom neke od bubnjarskih kompanija, majica, sa natpisom nekog benda, uglavnom našeg novosadskog, da deca vide, da se upoznaju, vojničke pantalone i Shelly’s duboke čizme ili crne plitke Dr Martens. Tada sam dobioni svoju prvu generaciju učenika, 1991.godište. Pomislih, pa ta deca su se rodila kada smo mi sedeli na limanskom betonu. Ta generacija ostavila mi je poseban utisak. Saznao sam dosta kasnije da su mislili da sam u nekoj sekti.To je bio tek početak. Kasnije ću iz sekte preći u narkomana, jer je deci bilo čudno zašto njihov nastavnik na plus trideset nosi dugačke majice i pantalone, a ustvari tako sam samo prikrivao tetovaže koje će oni tek kasnije videti i navići se na njih. Sad su im one sasvim normalne pa ih više ni ne komentarišu. Jedino im ponekad uhvatim pogled kako izučavaju razno prstanje u obliku lobanja koje nosim.

Da se vratim na 1991. godište i na moju prvu godinu rada kao nastavnika. Na prvom času pitao sam tadašnjeg osmaka koji je imao slušalice u ušima šta sluša. “System Of A Down”, bio je njegov odgovor! Pomislih, uh dobro je izgleda ću imati sreće u ovom turbo folk svetu. Sad kad vratim film, i jeste ta generacija bila “normalnija”što se tiče muzičkog ukusa, bolja nego druge koje su dolazile. Većina je i tada slušala narodnjake, ali utisak mi nije tako gorak kao danas, kada je sve u njihovim glavama totalno izdeformisano i iskrivljeno. Kasnije je taj dečko, kada su Sava i Zgro objavili Novosadsku punk verziju, doneo u školu tu knjigu sa sve zabijenim belim papirićima u stranice knjige. Prišao mi je na odmoru i obratio se rečima: „Nastavniče, pronašao sam vas u ovoj knjizi“. Gledam njega, pa u mnoštvo onih belih papirića i ukapiram da je stavio papirić gde god sam spomenut ili je moja slika. Kakav dečko. Sjajno. Desetine đaka iz te generacije prisustvovale su koncertu na Gradilištu povodom promocije knjige, na kojem sam i ja svirao sa svojim bendom Proleće. Na kraju kada su završavali osmi razred Vule iz 8-3 poklonio mi je bubnjarske palice i šal Srbije.Zanimljiva kombinacija. Svaka čast!

Jednom prilikom, kada sam silazio na čas zatekao sam na vratima od učionice zalepljen beli papir na kojem je crvenim markerom bio nacrtan punk znak, slovo „A“ i ispod toga ispisano „I love you“. Bilo mi je drago alii neprijatno u isto vreme. Drugi put,u toku predavanja ispala mi je kreda. Sagnuo sam se da je podignem, kada mi se zadigla majica.Mislim da je to bio prvi susret dece i tetoviranog nastavnika. Naravno da su skočili i u glas povikali: „Pa vi imate tetovažu“. Iz te generacije pamtiću Minu, Varvaru, Stefu…Kada su završili osmi razred osetio sam prazninu. Čak sam razmišljao kako bi bilo interesantno zasvirati sa tom decom. Vrlo brzo scena je bila sledeća– čekali su me ispred zbornice Filip i Igor: „Tražili ste nas?“ Tada je rođena Uvertira, rok bend iz OŠ “Jovan Popović”. Srce mi je bilo puno.Deca iz par generacija svirala su u mom kabinetu. Stvoreni su prvi rifovi, prvi udarci u bubanj, prvi napisan tekst. Pored Filipa, Igora, Pece i Luke M.bili su tu Lela i Nina, kao i Staša i Luka P. Naravno, prvi nastup imali su kao i verovatno dečaci sa slike iz 1982. godine, na proslavi Dana škole u holu. Bilo je fantastično. Kasnije su nastavili da rade sami. Ja sam sedeo, slušao i uživao. Nina i Lela su vokalno upotpunile album “Meuh” od Proleća u pesmi “Talasi” koja je i dan danas upečatljiva. Dosta ljudi je voli baš zbog njihovih vokala. Ubrzo posle tog Dana škole rođen je i bend Fusion, koji je posle osnovne škole, kao i Uvertira, ostavio trag u vidu brojnih svirki i snimljenog materijala. Raša,kome sam bio starešina, prišaomi je i rekao: “Nastavniče, ja sviram bubnjeve“. Kako Rašo sviraš bubnjeve kada ti odlično sviraš klavir? Pomislih, ne može to tako odjednom, preko noći. Kad ono, narednog dana slušao sam ga kako udara svoje prve ritmove preda mnom kao da uveliko ima bubnjarskog iskustva. Svaka čast. Oduševio me je. Pored Raše, bili su tu i Goran, Aki, Filip iz naše škole i Marko iz osnovne škole “Đorđe Natošević”. Kada su završili osmi, pojavili su se sa poklonom koji su mi predali u učionici tehničkog. Gitara, električna. Sve sa potpisima. Koristim je i dan danas. Mnoge pesme usnimljene su upravo sa njom. Ta ista deca godinu dana ranije za rođendan svom razrednom kupuju opnu za doboš. Stajala je punih deset godina u ambalaži. Nedavno sam je zamenio jer mi je pukla stara.Silinom udaraca brišem njihova imena, ali ostaje fotografija u njenom punom sjaju. Bila je dobra fora i sa učenikom Šerban Aleksom koji je provalio moje učešće u spotu Horror Piknika za pesmu “Drekavac”, gde sam maskiran u zombi zlikovca. Ta reč sve govori. Imam periku i sviram bubnjeve. On je toliko bio pod utiskom, da je pustio spot svojoj nastavnici engleskog koja mu je privatno držala časove i sav srećan rekao joj “ovo je moj nastavnik tehničkog”. Možete zamisliti samo ženinu reakciju. Isti taj Aleksa i ekipa iz moje grupe kada smo se rastajali poklonili su mi bubnjarske palice, naravno potpisane.

Bila je i jedna, jedina, neprijatnija priča u vezi mog drugog benda S.O.K. 91. Učenica kojoj sam bio starešina saznala je od starijeg brata koji je išao na naše koncerte, pravo značenje te skraćenice. Bila je pametna i uporna. Postavljala je stalno pitanje:“šta to znači”? Znao sam da zna, ali je ona htela to da čuje od mene. Rekao sam joj: “reći ću vam kada budete izlazili iz škole u osmom razredu”. Naravno da sam vremenom zaboravio na to, ali ona nije, pred sam kraj osmog razreda postavila mi je isto pitanje. Oh ne, jel’ moguće da nije zaboravila! Naravno da joj nisam dao odgovor.

Snažan utisak ostavile su mi i dve učenice Milica i Milana.Na svojim kolima sprejom pomoću šablona u tri boje sa leve i desne strane odradio sam logoProleća. Jedne večeri u ulici gde živim demolirali su mi kola. Uništen je bio logosa desne strane. Kola su peglana kod limara i prefarbana. Njih dve su, kada su videle da mi nedostaje “saksija sa olistalim čekićem” na jednoj strani, potpuno same napravile šablon i sprejom nanele tri boje. Sada kada god pogledam u taj znak na kolima setim se njih dve. Hvala drage moje. Kada smo kod znaka, sećam se još jedne divne Nataše, koja je na likovnom uradila flomasterima crtež „Proleća“ i poklonila mi. I taj crtež je sačuvan.Godinama kasnije saksija Proleća završila je na ogromnom zidu ispred moje učionice. Stoji tu i dan danas. Velika je i to je trebalo odraditi u dve boje, zelenoj i crnoj.Za to su zadužene bile Jelena, Tanja i Isidora.Sve su same uradile.

Elem, ta generacija godišta 1996, kome sam bio starešina, ostavila je još jednu divnu priču i onda zauvek napustila školu, ali moje srce ne. Kada sam došao u školu, kupio sam od Peđe Novkovića češki bubanj Amati, više iz simbolike. Na Amatiju sam počeo, sviram i sviraću. Taj set trebalo je doterati. Skinuo sam klještima i šrafcigerom svu gvožđuriju sa njega, a ostalo, šmirglanje, nanošenje osnovne boje, pa kasnije farbanje i na kraju lakiranje uradila su upravo ta deca na časovima Tehničkog. Sećam se da me je Jelena pitala: „Razredni hoćemo li mi farbati?“. “Naravno!”, odgovorio sam joj. Bila je u u čudu: “Nama roditelji na vikendici sve teže poslove daju da radimo, a kada treba da farbamo kažu ne znate vi to.”
Nasmejao sam se: “Pa eto, naučiće te da farbate na mom Amatiju”.

Posle farbanja Amatija usledio je muzički mrak u školi „ Jovan Popović“.Pre desetak godina samo sam držao upaljač i potpalio vatru, i ona je gorela. Sada non stop krešem upaljač, ali se vatra ne pali. U tom mraku se vidi samo bljesak od kresiva. Mučno je. Kada sve pokušavaš kao nastavnik, a ne izaziva reakciju kod dece, već je sve nekako kao na silu. Deca urade sve što osmislim ili što osmislimo, ali bi trebalo posle da nastave sama da rade, a ja da sedim i uživam slušajući i gledajući ih. Toga više nema. Ostao je pepeo i žar koji tinja.Održavam ga da se skroz ne ugasi i čekam da neko dođe i kaže nastavniče “ajde da bacimo ovucepanicu u vatru”. Kada će,odnosno da li će, taj trenutak doći, ne znam. Znam da ću biti tu i čekati.

Brle

P.S.
Dok ne odem… pomenuću nazive grupa koje su nastale u školi od kako sam počeo da radim kao nastavnik Tehničkog: Uvertira, Fusion, Stena, Ambrozija, Raspad sistema, Neverland, No Rules, HIR i Mungosi. Tu je i sadašnji Loš ukus. Iza svih njih ostalo je mnoštvo fotografija, video zapisa sa koncerata, što u školi, što van nje. Par muzičkih spotova u mojoj režiji, kao i audio zapisi.

P.P.S.
Pre par dana, dao sam deci neki zadatak, dok su oni radili ja sam šetao između redova i razmišljao šta još treba da uradimo. Dvojica sedmaka iz prve klupe nešto su pričala, kad odjednom čujem da je jedan od njih pomenuo Sex Pistolse. Bio sam u šoku! Okrenuo sam se naglo, pošto sam već bio na drugom kraju učionice, i pitao ga prilično glasno: “Šta ti Ignjate znaš o Sex Pistolsima?“, na šta mi je on uz njegov lep osmeh uzvratio pitanjem: „A jeste li vi nastavniče čuli za Bitlse?“. Nisam odgovorio ništa, samo sam se nasmešio.

Kolumna originalno objavljena  u “Out Of The Darkness” #3, 12/2017

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close