IntervjuiSrpski

Red Dons

O bendu Red Dons ne bih puno pričao u uvodu pošto su se njegovi članovi svojski potrudili da odgovore na postavljena pitanja i objasne sve u najsitnija crevca. Tačnije, ne pamtim da sam ikada dobio odgovore na pitanja bukvalno svih članova nekog benda. Upravo to je uradio frontmen Red Donsa Douglas Burns, zamolio me je da mu dam dve nedelje fore prosledio je pitanja ostatku benda a njihovi odgovori nalaze se pred vama. Uživajte.

Intervju: Zgro

Fotke: Dave Forcier, Convertido Photography, Fernandez Serrano

Red Dons je “veliki mali” punk/rock bend ako se može tako reći. Molim vas predstavite se široj publici, onima koji ne znaju za vas. Vaša imena dovode se takođe u vezu i sa brojnim drugim bendovima pa nas zanima ko od vas još negde svira?

Douglas Burns: Pozdrav svima, ja sam Doug, sviram gitaru i pevam. Vratiću se u godinu 2000, da objasnim kako je sve počelo, odnosno u vreme kada smo Daniel (Hajji) i ja poveli razgovor da napravimo zajednički projekat, koji će se zvati Red Dons, što je pseudonim kojim su britanski mediji zvali grupu MI6 agenata koji su prebegli u Rusiju. Počeli smo da pišemo pesme, ali smo se ozbiljnije posvetili poslu tek kada se on vratio nazad u Portland sa Bliskog istoka, tri godine kasnije, s tim što smo s koncertnim aktivnostima počeli tek 2006. Ja sam pre toga bio zauzet oko benda The Observers. Red Dons je objavio prvi EP 2007, a trenutno sviram i sa Endless Column iz Čikaga. Nadam se da će u toku ove godine izaći album.

Daniel “Hajji” Husayn: Ja sam Daniel, sviram bas. Osim Red Dons svirao sam sa brojnim drugim bendovima: Clorox Girls, Chemicals, Suspect Parts, Thee Spivs, Role Models, MiSC. Od nabrojanih, još uvek su aktivni Role Models čiji će se album pojaviti tokom leta, kao i MiSC koji upravo objavljuje 7” singl.

Ruby Sparks: Moje ime je Ruby, sviram ritam gitaru i pevam pomoćne vokale. Moj matični bend The Stops trenutno radi na materijalu za drugi LP. Pridružila sam se Red Dons-ima nakon što je Zach otišao 2015. Njima je uoči turneje hitno trebao drugi gitarista, a ja sam bila spremna da uskočim na njegovo mesto. Svi volimo veoma sličnu vrstu muzike, poštujemo jedni druge, i nije mi bio problem da se veoma brzo uklopim. Jednostavno, poklopile su se kockice.

Richie Joachim: Ja sam Richie, bubnjar benda. Ponekad pevam bekove. Red Dons je postojao možda oko godinu dana kada sam im se ja priključio krajem 2006. Imali su dva zakazana koncerta u Portlandu pre odlaska na severnoameričku turneju, koje nikako nisam želeo da propustim. Svirao sam ranije sa Doug-om u dva njegova projekta i smatram da je on sjajan umetnik. Volim njegovu muziku. Mislim da je Red Dons nešto najbolje što je izašlo iz Portlanda,i ja sam poželeo da budem deo toga. Imao sam bend u to vreme, ali jednostavno Red Dons je bend u kojem sam poželeo da sviram istog momenta kada sam ga prvi put čuo. Nakon jednog od ta dva giga, prišao sam da im čestitam i rekao im da mogu da računaju na mene ukoliko im iz bilo kog razloga ikada zatreba bubnjar. Par nedelja kasnije stigao mi je mejl s naslovom: “Urgent message for Richie”. Kada sam ga otvorio i pročitao, bukvalno sam pao na dupe od uzbuđenja. Momak koji je svirao bubnjeve iznenada je na pola turneje napustio bend i vratio se kući. Nije bilo šanse da sednem na avion ali je narednog dana Doug došao u Portland i nas dvojica smo za deset dana uvežbali kompletan material. Ubrzo su stigli Justin i Daniel i odmah smo ušli u studio gde smo snimili album “Death To Idealism”.

Douglas: Od samog početka bend je pravi nomadski. Justin se preselio u Španiju nakon debi albuma i tada kreće vrteška sa ritam gitaristima. Daniel se potom preselio u London a ja u Čikago tako da je Richie jedini član benda koji je i dalje u Portlandu.

Red Dons od početka ima neku emotivnu crtu kako u muzici tako i u tekstovima, odakle crpite inspiraciju?

Daniel: Sa raznih strana, ali se sve svodi uglavnom na lična iskustva. Težnja da se iskaže kroz šta prolazimo u životu. Tekstovi mogu biti studija našeg pogleda na svet oko nas, kako ga vidimo, čujemo, doživljavamo, ili jednostavno pogled na neku ličnu situaciju za koju smo zauvek vezani.

Richie: Hajji je preživao svašta dok je studirao u Amanu. Neke od naših ranih pesama govore upravo o opasnim situacijama u Jordanu. Ostatak pesama uglavnom pričaju o Dougovim iskustvima, neke o čestim selidbama, potrazi za mestom kojem pripadaš. Uglavnom, sve govore o situaicijama kroz koje smo prošli u životu.

Douglas: Mogu samo da se nadovežem na Daniela i Richiea i kažem da su naše pesme alat za razumevanja naših života. Tekstovi teže da imaju autobiografsku crtu i fokusirani su na pojedinca. Daniel se preselio u Jordan par dana pre 11. septembra. Kao jedan od retkih Amerikanaca koji je u to vreme živeo u Amanu, bio je magnet za Anti-američke ekstremiste. Preživeo je svašta. Kad se vratio u Portland patio je od post traumatskog sindroma. Nismo znali ništa o tome dok o svemu nije ispričao upravo u pesmama, a onda smo shvatili da je to jedini način da se otvori i izrazi, upravo kroz pesme. Ceo poslednji semester u Amanu propustio je zbog sopstvene bezbednosti. Nakon što se vratio, neko vreme nas dvojica bili smo cimeri, nije izlazio iz sobe danima, nije se šišao, niti sekao nokte. Tek kad bi ponekad popio otvorio bi se i ispričao neki detalj. Ja sam sve te priče upijao i od beleški napisao pesme. Kada sam mu ih prvi put pročitao, samo je klimnuo glavom, nije imao primedbe, jednom je prokomentarisao “prilično dobro je sumirano”, posle nije pričao o njima. Naše pesme na njega deluju terapeutski. “West Bank” i “Room 322” sa prvog singla “Escaping Amman” upravo su njegove životne priče. “West Bank” govori o autobusu na koji je zakasnio a koji je nekoliko trenutaka kasnije bombaš samoubica digao u vazduh. “Soba 322” je pesma o njegovom PTSD sindromu.

 Koliko se vaš zvuk razvio/promenio od singla “Escaping Amman” i debi albuma “Death To Idealism” pa do poslednje ploče “Dead Hand Of Tradition”?

Douglas: Zanimljivo pitanje, na koje bi kompetentiji odgovor možda mogao da na da neko drugi. Eto voleo bih od vas da čujem nešto o tome.
Richie: Mislim da smo izgradili sopstveni stil i da razlike ima ali da je ona neznatna. Svako od nas ima sopstveni stil sviranja kojim podjednako doprinosi da zvučimo tako kako zvučimo. Nakon godina provedenih zajedno najbitnije je da poštujemo jedni druge i da nema egoizma. Red Dons je zasnovan na snazi prijateljstva, između nas ne postoji borba, već isključivo zajednička želja da pesme zvuče što bolje.
Daniel: Mislim da se napredak vidi, odnosno da su se naše pesme razvile tokom godina. Uvek postoji srž odnosno ideja za neku pesmu, koju razvijamo vremenom, eksperimentišemo bez ustručavanja i ogrničavanja. Nije poenta samo doći na probu i nešto odsvirati već je bitno razviti teoriju i samu ideju, pronaći pravi tempo, dužinu trajanja, istražiti zvuk. Posebno je bitan rad u studiju, primetićete i sami razliku između naših prvih pesama i poslednjeg albuma. Zvuk, reverbi, kompresija, uporedite samo kako je to sve zvučalo nekad, a kako na poslednjem albumu gde smo se potrudili da se oseti zvuk ambijenta samog studija a ne da zavisi od određenog efekta ili samog instrumenta.

Pomenuli smo na početku da je bilo više promena u postavi. Ruby je stigla poslednja, uoči jesenje evropske turneje 2015. Ona ima svoj bend The Stops, Hajji živi u Londonu gde ima studio. Kako uopšte uspevate da funkcionišete na daljinu, kako pravite pesme ili održite probu i uostalom ko je šef, pokretač benda i kakav je generalno put od ideje do pesme koja će biti snimljena i naći se na albumu?

Ruby: Obzirom da Doug i Daniel žive stotinama milja daleko moja jedina opcija je da unajmim njihove dvojnike koji će me provesti kroz Red Dons boot kamp. Pošto nemam pojma da sviram gitaru morala sam da ugradim čip koji mi omogućava da upijam akorde bez problema. Da bih savladala tekstove pesama, tokom “obuke” u govoru koristim samo reči iz Red Dons pesama.
Spremila sam se za američku i kanadsku turneju vežbajući sa Zachom i Richiem. Našli smo se u Čikagu i vežbali par dana pre nego što smo odsvirali prvi koncert u Detroitu koji je bio sjajan test za evropsku turneju koja je sledila par nedelja kasnije. Priključila sam se bendu pošto mislim da je muzika Red Donsa sjajna i definitivno s ponosom mogu da stamen iza nje. Ne mogu da dočekam narednu ploču na kojoj ću maksimalno učestvovati od samog početka.

Richie: Doug je uvek bio glavni u bendu, ali su on i Hajji zajednički uradili većinu pesama. Dok smo svi živeli u Portlandu sve je bilo lakše. Zato je snimanje poslednjeg albuma bilo sasvim drugačije. Da bi dobili album kakav jeste, Doug je nekoliko puta leteo iz Čikaga u Portland. Održavali smo celodnevne probe koje bi potom snimili. Bilo je momenata kada bi on meni slao snimljene demose. Potom bi desetak dana uoči ulaska u studio on i Hajji došli u Portland kako bi uradili završne probe i finese. Potpuno spremni bi ušli u Buzz Or Howl studio kod Stana da obavimo snimanje materijala. David Wolf iz Daylight Robbery i Endless Column, doleteo je pred kraj snimanja da bi nasnimio još neke gitarske deonice dok je Jesse Michaels (Operation Ivy) učestvovao sa pojedinim tekstovima.

Daniel: Naša međusobna udaljenost odigrala je možda i ključnu ulogu u svemu, obzirom da je veoma bitna stvar to što smo svi pristupili poslu veoma ozbiljno. Demosi su poslužili da se ideja razvije do kraja i da se poradi na aranžmanima. Svi smo došli na prvu zajedničku probu pred snimanje veoma dobro navežbani.

Pesma sa istoimenog singla “A Vote For The Unknown” snimljena je sa TV Smithom kao glavnim vokalom. Kako je došlo do saradnje sa njim i da li postoje neki slični planovi?

Daniel: Bio sam na turneji sa Suspect Parts kada me je bubnjar Chris (koji je takođe i u The Briefs) pozvao na sprat kluba u Mančesteru gde je bio TV Smith, čiji sam veliki fan. On, tačnije njegova muzika mnogo je uticala na nas. Par dana kasnije poslao sam mu nekoliko naših ploča koje su mu se svidele. Potom me je zamolio da mu pošaljem naš materijal u MP3 formatu kako bi mogao da ga sluša tokom turneje. Bila mi je čast što jedan od mojih idola iz mladosti sluša moju muziku! Nedugo zatim pitali smo ga da li bi hteo da snimimo nešto zajedno. Odgovorio je potvrdno istog dana. Napisao je sjajan tekst koji se idealno uklapa u profil benda. Tako smo dobili sjajnu pesmu “A Vote For The Unknown” koju je TV Smith otpevao u svom maniru, divno!

Douglas: Ne planiramo ništa slično za budućnost, ali smo svakako otvoreni za rad s bilo kojim drugim muzičarem koji bi poželeo da uđe u Red Dons porodicu. Richie je pomenuo da smo sarađivali sa Davidom Wolfom i Jesse Michales na poslednjem albumu. Jesse je pomogao i oko nekih tekstova za novi EP. Takođe, u prošlosti smo radili sa još dvojicom sjajnih ljudi Jonny Cat-om (Chemicals) i John Nuclear-om (Insaniacs).

Da li svi potičete iz Portlanda, kako ste došli u dodir s punkom i možete li reći par reči o lokalnoj sceni, kako se ona menjala tokom godina?

Daniel: Odrastao sam u Oregonu i Kaliforniji, a potom sam se preselio u Evropu. Za punk sam saznao zahvaljujući starijim bratu i sestri od mog dobrog prijatelja. Jednom sam im maznuo “Fresh Fruit For Rotting Vegetables” koju im nikad nisam vratio. U Portland i dalje dolazim često. Mnogo ljudi je prodefilovalo nezavisnom DIY scenom, koja je uvek imala kontiunitet.

Richie: Živim veoma blizu Portlanda. Ceo život sam u Oregonu. U punk sam ušao veoma mlad, u školi, kada sam zavoleo muziku, skejtbording i bendove poput Descendents, Minor Threat, Bad Brains koji su izvršili snažan uticaj na mene. Scena u Portlandu je konstatno dobra, smenjuju se likovi ali neko nepisano pravilo postoji da već godinama novi, talentovani bendovi streme visokim standardima i bukvalno daju sve od sebe za muziku koju vole.

Ruby: Mislim da sam ja jedina koja mogu da odgovorim na ovo pitanje s punim pravom obzirom da sam jedina rođena u Portlandu gde i danas živim. Daniel i Doug su klasični pozeri! Richie je iz Vašingtona, tako da ni na njega ne možemo gledati kao na ozbiljnog sagovornika. Populacija Portlanda gotovo se učetvorostručila u poslednje dve decenije. Od 2004. godine kada sam počela da idem na koncerte broj ljudi na njima je u konstantnom porastu. Kad sam bila klinka svi moji stariji drugovi išli su na svirke i imali bendove. Ovaj grad godinama izbacuje dobre bendove mada nisam sigurna kako će to sve izgledati u nekoj budućnosti obzirom da eksplozija populacije u Portlandu nije baš najzdravija stvar za gradski umetnički puls.

Douglas: Haha! Ruby je u pravu. Daniel i ja smo lutalice bez stalne adrese, dok ni Richie nije iz grada, tako da Ruby definitivno odnosi pobedu. Muzička scena Portlanda uvek je imala neku lokalnu crtu, ali se svake godine veliki broj ljudi doseljava u grad što je prouzrokovalo da poskupi trošak života i da se brojni klubovi izmeste iz centra na periferiju. To su da ih nazovemo loše stvari. Kada sam ja živeo u Portlandu postojale su dve grupe ljudi na sceni, jedni koji su se bavili političkom a drugi socijalnom tematikom. Nisu se mešali jedni s drugima. Bile su to da kažemo dve potpuno različite scene. Krajem 90ih kada je počelo masovnije doseljavanje ljudi u grad i kada su se i pridošlice uključile u punk priču te granice su polako izbledele i scena je bukvalno eksplodirala.

Koje vrednosti punka primenjujete u privatnom životu?

Ruby: Društvo u celini fokusirano je na sredstva, novac, sigurnost… Trudim se da se ne sekiram previše i da ne razmišljam o tome da ću jednog dana umreti. Umireš svakako imao novac ili ne. Najbolji način da “preživim” momente izvan Red Donsa je da uživam izvan monetarnog delovanja. Punk upravo tu pruža mnoge mogućnosti.

Richie: Ne želim da zvučim otrcano, ali DIY koncept, politička i društvena svest, pravilo da “nema pravila”, otvoreni stav da su svi dobrodošli upravo su utemeljeni u punku.

Daniel: Od ranog detinjstva, punk ideje su često bile vodilja u mom životu. Od izgrađenog stava, ideologije, nekonformizma, avanturističkog duha kroz sviranje… bez punka nikada ne bih imao hrabrosti da izađem na binu pred publiku ili da izgradim sopstveni studio.

Douglas: Mogu da uradim samo copy paste prethodnih odgovora.

Pominjali ste nekoliko puta DIY koncept, koliko je sam rad Red Donsa zasnovan na njemu?

Ruby: “Uradi sam” filozofija nije uvek unosna. Tačnije, ne mali broj ljudi previše se žrtvuje za svoj bend. Najidealnije je kad imaš posao od kojeg živiš pa kad planiraš turneju uzmeš godišnji, imaš novac da platiš sebi avio kartu ili benzin, osiguranje…

Douglas: DIY etika veoma je važna, odnosno – biti posvećen poslu koji radiš. Mi ne pravimo komercijalnu muziku, zato ni ne očekujemo neku veliku pomoć sa strane, većinu stvari radimo sami. Baš zbog toga i uživamo u svemu što radimo.

Daniel: Bukiranje karata, turneje, snimanje, izrada omota, umetnički pristup svemu… DIY etika je najvažnija u celoj priči, bez obzira da li se ogleda u učenju na sopstvenim greškama ili na pozivanju šire punk zajednice da uzme učeće i pomogne.

Richie: Svako može da tumači DIY filozofiju na svoj način. Kod nas to je bukvalno sve, od bukiranja koncerata, turneja, do pravljenja flajera, muzike, umetničkog dela… Svaku našu ploču napravili smo sami od početka do kraja. Hajji je čak učestvovao i u samom miksu, editovanju, post produkciji. Više od deset godina sam u ovom bendu, Red Dons je odredio i moj privatni život

Doug, ti si umetnik, je li sam radiš artwork za Red Dons? Svaki omot ima ispisanu poruku na drugom jeziku, arapskom, grčkom, ruskom, francuskom… Može li objašnjenje?

Douglas: U pravu si, ja sam odgovoran za vizual Red Donsa, ali u saradnji sa Danielom koji je mnogo jači literarno od mene. Završio sam umetničku školu, dok je on studiao istoriju. Sve te zagonetne poruke na omotima njegova su zamisao. Ipak, mislim da smo dobar par, balansiramo, nadopunjujemo se, na različite načine obradili smo istu temu. Dakle, on je zadužen za literarni a ja za vizuelni deo.

Nakon evropske turneje (jesen 2015) malo ste se pritajili, deluje da je 2016. godina bila mirna. Kakvi su vam dalji planovi?

Douglas: U pravu si, 2016. je bila tiha kada je Red Dons u pitanju, ali smo svi bili poprilično aktivni izvan benda. Ruby je provela skoro godinu dana u Berlinu, Hajji se preselio sa ženom iz Londona u Glazgov. Ja sam postao otac, dobio sam sina u junu. Tako da baš nije bilo puno prostora za muziku. Ipak, novi singl je spreman, biće objavljen u prvoj polovini godine, a potom planiramo kraću turneju na jesen.

Richie: 2015/16. proveli smo baveći se albumom “Dead Hand Of Tradition”, od snimanja, njegovog objavljivanja, promocije, turneja i brojnih drugih koncerata. Highlight moment za 2016. bila je serija koncerta kao podrška legendarnom klubu The Know, koji je zatvoren i preseljen na drugi kraj Portlanda. Održano je niz svirki, mi smo bili headlineri jedne večeri, sve je bilo baš emotivno. U ovoj godini objavljujemo dve pesme, turneja po zapadnoj obali već je bukirana…

Za kraj, možete li izdvojiti par novih bendova koji vam se sviđaju?

Daniel: Svaki dan srećem nove bendove s kojima radim u studiju. Naslušao sam se baš svega i svačega dobrog, izdvojio bih recimo: The Shifters, Dark/Light, Cold Leather, Aerosol Burns, PISS, Sievehead, Pierre & Bastien, Futuro Terror, Muerte, Padkarosda, The Pacifics, Murder.

Richie: Neki od bendova koje ću nabrojati nisu baš novi, pojavili su se u poslednjih par godina. Recimo Bad Future iz Sijetla, potom No///Sé iz Venture u Kaliforniji, Endless Column iz Čikaga. Tu su i bendovi iz Portlanda: Acid Wash, Dark/Light, The Stops, Public Eye, Piss Test.

Douglas: Witching Waves i MiSC su mi posebno privukli pažnju prošle godine. Color TV i LA Drugz takođe su bendovi koji vrede. Daylight Robbery postoji duži niz godina, sve su bolji i bolji. Njihov treći album izašao je nedavno za Deranged Records. Ako ih niste slušali do sad, preporučujem!

Ruby: U poslednje vreme najviše slušam CC Dust, tu su Pearl Jones i Chin Chin koji imaju nešto što me podseća na Devo.

Daniel: Za kraj ću se samo zahvaliti na intervjuu i interesovanju za Red Dons!

Red Dons

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close