Undying je ljubav na prvo slušanje. Ako me pamćenje dobro služi prvi put sam ih čuo negde oko 2001., drugar mi je nasnimio te tzv. nabod bendove i ubacio mi sve do tad snimljeno od pomenutog benda. Svašta je bilo na toj kompilaciji od tih opakih bendova (Dead Blue Sky, Congress…) ali Undying me je oduvao u totalu. Danima nisam mogao da se sastavim, to je bio taj zvuk – miks „švedskog“ melo death metala i hard core-a, a ja sam stalno bio na toj muzičkoj klackalici (iliti toboganu J) i to je bio zvuk nekog ujedinjenja svih tih zvukova. Onda sam skontao da su vegan SxE bend što me je još više zbunilo i poetični tekstovi prouzrokovali su totalno oduševljenje. Posle toga se pojavilo sijaset bendova koji su nešto slično radili ali sve je to nekako bilo previše fensi (nakon svega se izrodio taj nesretni NWOAHM) al niko nije zvučao tako sirovo i nadrkano kao Undying i „The Whispered Lies of Angels“ je što se mene tiče bio i ostao klasik za sva vremena.
Da se vratim ipak u sadašnjost… Bend je prekinuo sa radom 2006. Vratili su se 2022. godine (odradili US reunion tour) i negde u martu ove godine skontao sam da prave mini turneju u Evropi a prva svirka na turneji je u susednoj Mađarskoj. Isti dan sam kupio karte online jer sam pročitao da je u prodaji 400 karata. Znao sam da će koncert biti rasprodat što je i potvrđeno desetak dana pred cert.
Na put smo krenuli moja supruga i ja. Našli smo smeštaj relaltivno blizu (oko 2.8km do Turbine), ja sam se već oko 19h nacrtao u klubu (to mesto se vodi ko neki KC, ima malo poluotvoreno dvorištance gde je bio merch i bar, zatim nešto duži hodnik koji vodi ka sali). U 19.30h nastupio je XescalateX – mladi domaćini sa iscrtanim iksevima na rukama. Publika se okupila u manjem broju, ispred bine vidna praznina ali objašnjenje je stiglo brzo kad je krenuo mosh i svi mogući karate potezi. Poprilično zabavne scene, jedna mlađa cura je konstantno pravila kolutove na ladnom betonu i bend je zaista dao sve od sebe snažnim nastupom. Pevač je uglavnom pričao između pesama na maternjem jeziku, puštao je i neke semplove ali jebi ga nisam razumeo. Muzički stil koji neguju je taj neki new school nabod devedesetih (tipa Culture) kombinovan sa gomilom brejkova (ma metalčuga bre), dosta sporo za mene ali stvarno prefektno izvedeno.
Nakon kraće pauze prostor je počeo polako da se puni, uspeo sam da se uštekam blizu stejdža i onda mali zbun, Undying se sprema da nastupi. Bio sam ubeđen da će oni nastupiti poslednji ali neeee, kreće ludilo sa „Echoes“, nastavlja se sa „The Company of Storms“, auuuu ne znam šta da radim u isto vreme skačem a pustio bih i suzu ali moram da se pazim da me nečija šaka ne potkači hehe. Evo i sad se naježim dok kucam ovo. Ređali su se hitovi, masa se sudarala, šake otvorene i zatvorene se vitlale u zraku, izbiše mi i pivo iz ruke koje je celo završilo nekom liku iza mene, na podu sam našao i delove naočara koje nekom spadoše (moje ostadoše čitave). Timothy Roy je konstantno silazio među ljude, grlio ih, stvarno neumoran čovek sa tolkom masom i dobrim smislom za humor – par puta me je baš nasmejao. Mislim da je nastup trajao nešto više od 45 minuta, izađoše na jedan bis, svoj set završiše sa „This day all gods die“. Na žalost beše samo jedan bis, izvinuli su se u fazonu prva svirka na turneji je, mada mislim da je sasvim dovoljno emocija sabijeno u tom kratkom vremenu. Vačpe se još malo izglio sa publikom i to je bilo to.
Nakon nastupa Undying-a odma sam otišo da pazarim plojku i majicu „The Whispered…“ (da ne daj bože ne nestane, jbt u šta sam se pretvorio).
Poslednji te večeri nastupili su još jedni domaćini Bridge to Solace. Obožavam njihov prvi album iz 2003. „Of Bitterness and Hope“. Nakon toga ih nisam ispratio jer realno u te dve godine (2003 i 2004) stalo je najbolje od tog hibrida melodičnog death metala i hard core-a. Takođe nisam znao da je to Mađarski bend jer zvučao je skroz „Američki“, i apsolutno nisam znao da imaju gotovo kultni status (ponovo su se okupili specijalno za ovaj tour, iako su totalno različiti stilovi mogo bih da ih grubo uporedim sa Hitmanovim statusom u Srbiji jer kontam da bi isto bio pičvajz kad bi se ponovo sastali). Da se vratim na koncert, znači zvuk je bio bomba, mnogo čistiji i glasniji od prethodnika, prostor je bio prepunjen ali bukvalno, stajao sam skroz pozadi i paranoično ispod miške držao plojku Undyinga. Dole ispred stage-a pravo ludilo, ma u celoj sali je ludilo, okupile se sve generacije od matorana, klinaca, pa i podmlatka (jedna devojčica je svo vreme bila ćalcu na ramenima). Ljudi jedni preko drugih, vokalista je konstantno imao spiku između pesama, zahvalio se i ljudima što su došli sa različitih strana (Poljska, Slovenija, Srbija..) i to mu kaže daje energiju da veruje u celu ovu priču. Kako reče mi smo matori, Undying takođe ali tu je mlađani xEscalatex koji treba maksimalno podržavati. Ma da ste svi vi živi i zdravi… Na jednoj stvari su napravili foru pa su zbudžili instrumentalni miks pesama u jednoj pesmi i to sve klasici heavy metala (pomenuću Breaking the Law i The Trooper). Zbrisao sam na poslednjoj pesmi da bih izbegao gužvu kroz onaj klaustrofobični hodnik, trebalo je dogegati se do smeštaja sa razjebanim kolenom, ceo cert je završen oko 22:30h.
text + fotka: Ungur
